Непознато о Александру Македонском
Једно је сигурно: после Аристотела и Александра нема више ни владара ни филозофа таквог светског формата. Да ли је Александар покушао да живи Аристотелову филозофију? У једном Александровом писму Аристотелу пише да би више волео да се одликује филозофским тајним знањем неголи владањем. При том, Александар не мисли на она знања која се, данас, називају Аристотеловом метафизиком која је, темељ не само ране схоластике већ и модерне науке Роџера Бекона. Дакле, Аристотелов рационализам је само маска, само је маска за профане. Јер, све филозофске школе у античком времену базиране су на тајним знањима. Када жуди за знањима, Александар мисли баш на та Tajнa знања у која је Аристотел преко Питагоре, посредно, a преко Платона и директно био упућен. Та тајна знања Аристотел је саопштавао само ужем кругу ученика у које је спадао Александар док није пошао у походе ка Азији и Индији. Сматра се да је Аристотел завршио са васпитањем Александра Македонског 335. године п.н.е. јер тада се враћа у Атину. Потом, Аристотел са Ерастом и Кориском, друговима из Платонове академије, оснива Удружење мудраца у Асу. Донет је и Устав религиозног удружења са култом муза. Удружење се бавило езотеријом из чега проистичу и тзв. акроаматички списи, тајни окултни списи намењени најужем кругу Аристотелових ученика. У Аристотеловом Ликеју биле су две врсте предавања. Јутарња, за најужи круг ученика и та предавања су била посвећена филозофији и науци али то не треба поистовећивати са данашњим уским појмом филозофије и науке. Предавања за шири круг слушалаца држала су се увече, уз заједничку вечеру. Наравно да то није била обична вечера, већ, Агапа или оно што је код Платона био Симпозион. Аристотел је саставио и правилник за софру који је поштовао и Александар Македонски приликом обедовања са својим посвећеним пријатељима и генералима.
Шта је све од тајних знања Аристотел пренео Александру?
Пре свега, једну од најчуванијих тајни оперативног окултизма, a TO je Tajna Временске траке. Она је очувана до данашњих дана. За њу су, на пример, знали Рудолф Штајнер и розен-кројцери, госпођа Блавацка, али и савремени сајентолози. A шта је Временска трака? Аристотел у Физици IV пише: „Примарно значење појмова пре и после je локално и своди се на испред и иза." Главно веровање иницираних у тајну Временске траке јесте да будућност није неопозива, то јест, да је будућност могуће изменити на основу знања o њеном уобличавању. Али, да би то формирање будућности било ефикасно, потребно је огромно улагање енергије у ту окултну операцију.
[B]Шта је још Аристотел дао Александру?
И Аба Шакер, арапски писац из 13. века, бележи да је Аристотел дао Александру известан број воштаних ф-гура које су биле прикуцане за дно кутије везане ланцем. Наложио му је да се никад не одваја од те кутије са воштаним фигурама и да задужи неког поверљивог слугу да на њу стално пази. Кутија је требало да иде где и Александар. Али, Аристотел је Александра научио и да изговара одређене формуле над том кутијом кад би је узимао или остављао. Фигуре у кутији представљале су разне војске против којих је Александар требало да се бори. Неке фигуре су у рукама држале оловне мачеве, искривљене уназад, неке надоле усправљена копља, a неке лукове са исеченим тетивама. Све фигуре су биле положене у кутији са лицем надоле. Овде је јасно да је Аристотел, дајући Александру ове моделе и речи моћи које уз њих иду, веровао да му пружа средства којима ће моћи да учини да његови непријатељи постану као фигуре у кутији, немоћни да му се одупру. Ову причу o чудесној кутији помиње и Плутарх. По њему, кутију са фигурама војника донео је из Египта прогоњени Нектанеб, „последњи фараон из народа" који је учествовао у сексуалним ритуалним оргијама у храму којом приликом је Олимпијада, мати Александрова и затруднела, док је Филип био у неком ратном походу. Или је фараон Нектанеб главом и брадом - Аристотел!? Било како било, та кутија, по моћи слична Мојсијевом ковчегу, била је на чувању код Аристотела док Александар није стасао за владара света. Јер, није Филип позвао Аристотела на македонски двор да подучава Александра, зато што је Аристотелов отац био лекар на двору у Пели. Филип се одлучио за Аристотела зато што је овај био Платонов ученик двадесет година, a Платон је био преносилац Мистеријског семена, тј. знања. И сам Филип био је посвећен у Самотрачке мистерије те му је било јасно да је Платон само Аристотелу, најдражем ученику, могао да пренесе своје знање o Мистеријама. О томе сведочи и Филипово писмо Аристотелу: „Знај да ми се родио син: веома сам, дакле, захвалан боговима, не зато што ми се родио син, него што ми се родио син за твог живота. Надам се да ће он, од тебе одгајен и васпитан, бити достојан и нас и наследства у влади." Да је Аристотел упутио Александра у најдубље филозофске тајне види се и из писма које Александар пише свом учитељу из Азије чувши да је Аристотел објавио неколико књига у којима је обелоданио своје учење. Сав очајан Александар пише: „Ниси добро урадио што си акроаматичке списе издао. Та, чиме ћемо се ми разликовати од осталих, ако науке у које смо ми посвећени, буду општа својина?" Да би умирио Александра, Аристотел му је отписао да тајне науке „и јесу и нису издане" јер спис o метафици није ни од какве користи ни за наставу ни за учење, него је ствар написана, у првом реду, само за оне који су већ у њу посвећени. Тако су се, некако, намирила два највећа духа Старог света.
Милош Ђурић o томе овако пише: „Аристотелов састанак са младим македонским краљевићем био је један од највећих тренутака у историји човечанства. To je био сусрет философског генија са потоњим војничким и космотворним генијем и та два највећа Балканца својом делатношћу даће не само садржај и облик своме времену него ће својим победама постати пресудни одредници доцнијег развитка европске просвете. Какав је однос Платонов према Сократу и Аристотелов према Платону, такав је и однос Александров према Аристотелу. Та четири велика човека представљају сасвим логичан ланац развитка. Јер, ако је Сократ, као што лепо каже Е. Целер, бујна клица, Платон раскошан цвет, a Аристотел зрео плод Хеленске философије, онда је Александар разносач и сејач тог плода по целој екумени."
Треба ли нешто рећи и o Александровој толико извиканој сексуалности?
Историчар A. P. Барн један од најбољих познавалаца Грчке па и Александра, каже: „Није вероватно ни да је био хомосексуалац, мада је био страстан у пријатељству." A бити страстан у пријатељству, поштовати пријатеља као бога, то је Александар научио од Аристотела, a овај од Питагоре. Александар је у својој младости био толико чедан да се његова мајка Олимпијада плашила да joj син не остане без наследника. Али, томе је и Олимпијада допринела учећи га одмалена да је он, син Зевсов, такорећи безгрешно зачет. Александрови напади беса и гнева, према томе, нису били изазвани алкохолом, како мисле неупућени, већ превеликом сексуалном апстиненцијом. A сексуална апстиненција је Александру била потребна за ритуале Мистерија које су захтевале огромну сексуално неискоришћену енергију. Чак и када се оженио Роксаном, Александар се, из духовних разлога, придржавао сексуалне аскезе. Распет између еротске жеље за Роксаном и жеље да буде бог, не желећи да прокоцка стечену духовну моћ, уздржавањем од секса себе је доводио до лудила. Тако Роксана ни после две и по године брака није остала трудна. Тек на изричите молбе мајке Олимпијаде и пријатеља Роксана, постаје бременита. Али, са почетком њене трудноће, Александров ауторитет и моћ нагло почињу да опадају, a круг завере око њега је већ затворен. Завера је, дакле, успела тек када су га напустиле више божанске силе које су га штитиле док нису потрошене у сексуалном опуштању. A колико је Александар веровао у своју божанску природу, види се и по натписима на каменим стубовима које је постављао обележавајући границе своје државе у Индији: Амону, моме оцу, Херкулу, Зевсу олимпијском, Сунцу Инда и мом брату Аполону.
Александар аскета
Плутарх казује да је Александар био аскета у јелу и пићу. Буђење нагонске снаге гладовањем познато је у свим културама, па и у источњачким борилачким вештинама. Према томе, Александрова екстатичка стања нису долазила од прекомерног узимања вина већ од пробуђених космичких животних енергија које леже заправо у сваком. Овладавање над нагоном глади и страсти био је предуслов за развој свести која омогућава продор у четврту димензију у којој се и обављају све оне окултне радње. A четвртом димензијом су се бавили и Ајнштајн, Гаус и Минковски. Најзад, Плутарх наводи: „И за вино Александар није марио у оној мери као што се то обично мислило. A то мишљење настало је зbог тога што је дуго седео не толико пијући, колико ћаскајући."
ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ
OSNOVNO O ALEKSANDRU
Aleksandar Veliki član vladarske dinastije Argead, sin Filipa II i epirske princeze Olimpije, rođen je 22. srpnja 356. godine prije nove ere u okolici današnjeg grada Soluna u sjevernoj Grčkoj, učenik grčkog filozofa i znanstvenika Aristotela. Kao zapovjednik velike makedonsko-grčke vojske osvojio je Perziju, Egipat i sve zemlje do sjevera Indije. Nakon što se Filip II razveo od Olimpije i oženio novom ženom Euridikom, Aleksandar se posvađao s ocem i otišao s majkom u Epir. No, nakon nekog vremena izmirio se s ocem i vratio na dvor. Godine 336. p.n.e. Filipa II drugog dana vjenačanja njegove kćerke Kleopatre ubija mladi plemić Pausinas. Kako je Pausinas ubrzo ubijen motiv ubojstva nikada nije razjašnjen. Danas se samo nagađa da su za ubojstvo znali, a možda bili čak i umiješeni, Aleksandar i Olimpija ili barem jedno od njih dvoje. Postoji i teorija prema kojoj je ubojstvo inicirao i financirao perzijski kralj Darijus III.
Aleksandar, koji je tada imao samo 20 godina, postaje kralj svih Makedonaca i politički ujedinjuje grčki svijet.Nakon što je učvrstio svoju vlast kreće s 30.000 pješaka i 5000 konjanika na osvajački pohod na Perziju. Velik dio pokorenih naroda dočekivao ga je kao osloboditelja jer je uglavnom bilo riječ o rušenju tirana koje je
ar zamijenio (za onodobne pojmove) demokratski uređenim društvom. Na taj način sužavao je prostor za moguće pobune protiv njegove vladavine. Kada je osvojio grad Gordion mačem je presjekao znameniti Gordijski čvor, a legenda kaže da će onaj koji razrmrsi ovaj čvor vladati svijetom. Nakon osvajanja u Maloj Aziji Aleksandar je krenuo ka Egiptu gdje je dočekan kao osloboditelj, a egipatski svećnici proglasili su ga Amonovim sinom. U Egiptu je 331. godine p.n.e. osniva grad Aleksandriju. U svojim osvajanjima utemeljiti će brojne gradove sve ih redom nazvavši Aleksandrija, a jedan od njih osnovao je i u okolici današanjeg Kandahra (Afganistan).
Osvajanjem Perzije usvaja i neke elemente perzijskog načina oblačenja i perzijskih običaja na svome dvoru. Tako je uveo običaj simobličnog ljubljenja ruke kojim su se socijalno inferiorni služili kada su se obraćali socijalno nadmoćnijima. Na takav običaj u Grčkoj nije se gledalo s odobravanjem pa ga je taj potez koštao gubljenjem simpatija kod mnogih Grka. U proljeće 327. godine p.n.e. nastavlja vojni pohod i kreće na Indiju s 40.000 vojnika. Prelazi planinski masiv Hindukuš, rijeku Ind i pobjeđuje veliku vojsku kralja Pora kod rijeke Hidasp. Bitka je bila teška i krvava jer se makedonska vojska prvi puta susrela sa slonovima.
Aleksandar je namjeravao doći do Oceana, velike mitske rijeke za koju su Grci vjerovali da opasuje svijet, ali njegovi su ga vojnici zbog napora i bolesti odbili slijediti. Kada je to čuo Aleksandar Veliki zatvorio se u svoj šator i počeo plakati. Ali na kraju nije mu ostalo ništa drugo do vratiti se u svoju novu prijestolnicu Babilon. Po povratku iznova uspostavlja autoritet i priprema napad na Kartagu. Ali iznenada 13. lipnja 232. p.n.e. umire u 32-oj godini života. Postoje i prepostavke da je ustvari otrovan. Njegovo tijelo, zapečaćeno u staklenom lijesu i zlatnom kovčegu, čuvalo se u Aleksandriji, gradu što ga je osnovao sebi na uspomenu, ali grob nikada nije otkriven. Za života Aleksandar je imao namjeru stopiti Makedonce i Perzijeznce u jedan narod. Kako bi proveo svoju namjeru u djelo nagovarao je makedonske vojnike i časnike da se žene Perzijankama. U 13 godina stvorio je carstvo koje je veličinom (od Makedonije do Indije), do tada, nadmašivalo sva koja su postojala. Posljedice njegovih osvajanja bile su značajne jer je prestalo postojati Perzijsko carstvo, a aramjeski jezik kojim se govorilo u Perziji potisnut je grčkim jezikom. Utemeljivši mnoge gradove potaknuto je razvoj trgovine i ekonomije uopće. Njegovu vojsku pratili su znanstvenici koji su istraživali nepoznate krajeve kroz koje su prolazili tako da se znanje iz zemljopisa i biologije znatno proširilo.
Vojni stručnjaci i danas Aleksandra Velikog smatraju jednim od navjećih vojnih zapovjednika u povijesti. Borio se rame uz rame sa svojim vojnicima, uvijek je
osobno vodio napad i bio im je uzor. Imao je veliku karizmu, što dokazuje i to da se nakon smrti Aleksandra Velikog njegovo carstvo raspalo na niz manjih međusobno suprostavljenih. Aleksandra Velikog možemo uvrstiti među individualce koji su oblikovali svijet kakvim ga danas poznajemo. Prije njega svijetom su dominirale istočnjačke kulture - Perzijanci, Egipćani i Babilonci. Nakon Aleksandrovih osvajanja primat preuzimaju Rimljani i Grci. Zlatne rezerve koje je zatekao na dvoru perzijskog kralja iskoristio za nova osvajanja i gradnju novih gradova i luka. Na taj se način grčka civilizacija proširili na cijeli tada znani svijet istovremeno poboljšavajući trgovačke odnose i gospodarske aktivnosti. Gospodarski sustav koji je započeo poprimati oblik u doba Aleksandra Velikog ostao je nepromijenjen sve do industrijske revolucije u XIX. stoljeću. Osim toga, sve do kasnog XV. stoljeća granice do kojih je dosegnuo Aleksandar Veliki ostati će granicama smatranim naseljenim dijelovima Zemlje. Tek će portugalski i španjolski moreplovci pomaknuti te granice. Ženio se više puta, imao je i brojne ljubavnice i još ne posve utvrđen broj djece. Broj djece kojima je Aleksandar bio otac varira od izvora do izvora, ali svi se slažu da je Herakles bio prvi Aleksandrov sin kojeg su u dobi od 17 godina ubili politički protivnici zajedno s njegovom majkom Barsinom. Drugo nesporno dijete bio je Aleksandar IV koji je rođen u prvom braku Aleksandra Velikog s Roksanom, kćerkom perzijskog plemića Oksiartesa. I Aleksandar IV ubijen je u političkoj zavjeri zajedno s majkom.
Navodno je imao čak i homoseksualnih sklonosti te bio u ljubavnoj vezi sa svojim prijateljem Hefestom, a bio je i u vezi s perzijskim sucem Bagoasom. Danas ga zbog toga neki doživljavaju kao gay junaka. Podaci o navodnim Aleksandrovim homoseksualnim vezama mogu se naći u knjizi Robin Lane Fox Alexander the Great, enciklopediji The Random House Encyclopedia i knjizi Mary Renault The Nature of Alexander. Carstvo Aleksandra Velikog nije bio vrt pun cvijeća u kojem su svi bili sretni. Njegovi su vojnici na najbrutalnije načine pokoravali osvojene zemlje. Posebice kod osvajanja Indije kada su maskarirali stare i bolesne. U današnjem Iranu poznat je i kao zli kralj, kao samo oličenje zla, koji je učinio sve kako bi uništio staru perzijsku kulturu i religiju. No, na Zapadu neki ga smatraju vizionarom koji je vjerovao u miroljubiv suživot različitih nacija i rasa u svom carstvu. Zastupnici te teze pri tome se pozivaju na zapovijed Aleksandra Velikog na masovna vjenčanja Grka i Perzijanaca
_________________
