Ђорђе Јанковић

Сведочења археолошког наслеђа 4-11. столећа Косова и Метохије

Људи из прошлости су умрли и њих више нема; али нека њихова дела су утицала на потоње нараштаје, понекад столећима па и вековима. Културна добра, а нарочито уметничка дела, могу да живе десетинама пута дуже од својих твораца. Таква дела, иако су настала пре 1000 или више година, нису мртва, јер и данас живимо са њима. На живопису спољње припрате Богородице Љевишке у Призрену (сл. 1), налази се графит непознатог муслимана, некада несумњиво утицајног, који гласи: „Зеница ока мога теби је гнездо (почасти нас уласком, ово је кућа твоја)“. То је дистих чувеног персијског песника Хафиза, умрлог у време Косовске битке; исписан је на иранском језику.[1] Тај непознати, образовани иноверник, поштовалац лепог, вероватно је својим графитом заштитио живопис Богородице Љевишке од уништавања. Духовна ширина стечена образовањем, лако препознаје истинске, општечовечанске вредности и усваја их као своје, иако су настале у другим цивилизацијама.

Археолошко наслеђе је материјалне природе, и као такво условљено је географијом и људским деловањем. Косово и Метохија су гранична подручја подримског, подунавског и вардарског слива, повезаних средишњим балканским развођем и бифуркацијом Неродимке. У Римско и Касноантичко доба, Метохија је била у Далмацији односно Превали, а Косово у Мезији односно Дарданији. Зато није случајно да су се некада, док су на том тлу живели Срби, управо ту плодотворно прожимале хришћанске културе истока и запада. О томе археологија убедљиво сведочи, иако није било систематских истраживања ни у тим ни у суседним деловима Србије. Многа случајна открића омогућавају археолошку реконструкцију културе 4-11. столећа, која још увек живи и надахњује, оне који су је створили, као и некада.

 Успон значајне римске колоније Улпијане код данашње Грачанице, као и муниципијума „DD“ код Лепосавића, произашао је из рудних богатстава Косова. Њихово домородачко становништво брзо је прихватило хришћанство, насупрот колонизованим Римљанима. Зато не чуде забележени прогони хришћана на Косову, а за које се не зна у Метохији, која не располаже рудним богатствима. У Главнику код Подујева је откривен подни мозаик са представом Орфеја, у вили саграђеној у трећем столећу[2] (сл. 2). Орфеј је у време прогона симболизовао Христа, како показује истовремени мозаик из Паника, на коме Орфеј има крстове на рукаву[3]. Натпис је грчки, што је реткост за подручје Косова (и Метохије), и зато указује на утицај Цркве Солуна. Са Улпијаном се повезују мученици Свети Флор и Лавр[4]. То су познати светитељи, који су по једном житију дошли из Илирије у Улпијану као клесари, да би градили пагански храм. Занимљиво, они су необично поштовани у православној Русији, али као лекари и заштитници коња[5].

Пошто је прохујала разорна сеоба Хуна и Германа, под царем Јустинијаном (527-565) наступила је велика епоха обнове, сада већ сасвим хришћанског Римског царства. Цар Јустинијан је рођен негде у околини данашњег Лебана, а и његов стриц Јустин Први (518-527), кога је наследио, такође потиче из предела западно од Ниша. Цар Јустинијан је подигао град латинског назива Јустинијана Прима, односно Прву Јустинијану, данас Царичин Град код Лебана, где је успоставио седиште архиепископије за Северни Илирик односно дијецезу Дакију] Затим је саградио поред старе Улпијане код Грачанице, нов град под именом Друга Јустинијана, а у близини и Јустинополис, назвавши га по стрицу. Судећи по остацима велике базилике[7] и конфигурацији тла у Липљану (сл. 5), ту се морао налазити неки град. По свој прилици је то био Јустинополис, што указује да је цар Јустин Први био на неки начин повезан са Липљаном. Сви ти градови су били у провинцији Дарданији, чија стара престоница, Скупи код данашњег Скопља, није обновљена. Очигледно је цар Јустинијан био посебно везан за Косово. Занимљиво је да су ови цареви по једном изгубљеном рукопису из Свете Горе, били Словени.[] На Косову је тада било обновљених утврђења које бележи Прокопије, са називима које неки научници тумаче словенским језиком, као што су Лабуша (код Лапушнице на Лабу источно од Подујева?) и Берзана.[9] Поред Лабуше ту има и других топонима који указују на значајно досељавање Словена из области Кијева, из 14. столећа, као што су Кијевци Пољани или Хоривица[10]

Сјајан и јединствен пример културе јустинијанске епохе је купатило, откривено у Доњем Неродимљу[11], вероватно саграђено при неком двору (сл. 3). У једној од просторија, са фонтаном, свој украшеној мозаицима и живописом, на поду су у мозаику биле исписане сентенце грчких мудраца, философа Питака, Солона, Талета, Бијанта, Клеобула, Перијандра и Хилона, и то на латинском језику. Изнад натписа су приказане људске фигуре, од којих је сачуван лик само једне младе мушке особе. Ови мозаици сведоче о великом образовању власника купатила и његовом отменом укусу. Мозаичари потичу из Солуна; украсили су многе цркве јустинијанске епохе. Власник тог купатила и свакако дворца који се ту негде налазио, говорио је латински језик и по свој прилици није добро знао грчки, али је познавао хеленске мудраце и био је њихов поштовалац. У овој грађевини се становало све до краја 17. столећа. Зато је вероватно коришћена током целог Средњег века. Ту, око реке Неродимке и Сврчинског језера, били су дворци Немањића, Неродимље, Штимље и Сврчин. [12] Ту је био и дворац Пауни, који је можда једнак неоткривеном дворцу у Доњем Неродимљу. Близу Горњег Неродимља се налазио град односно замак Немањића Петрич или Петрч, забележен као обновљено утврђење у Дарданији још у време цара Јустинијана (Πετρίζην).[13]

Провинција Превала, која је обухватала Зету са приморјем и слив Белог Дрима, била је под архиепископијом Првом Јустинијаном у време цара Јустинијана и његових наследника. Али су и у Превали и у Дарданији очигледни утицаји Цркве унутрашњости Далмације, која је била под митрополијом у граду Салони (Солин код Сплита). То се огледа у грађењу гробних капела (маузолеја), отшелничким монаштву и литургијској пракси која се одражавала на устројство храмова. Тако су у Белој Цркви и код Пећке Бање у Метохији,[14] откривене мале цркве са криптама, а црквица такве намене има у Салони, Циму код Мостара и другде у Далмацији. Неистражен манастир Усековања Св. Јована Претече код Сочанице, саграђен је уз стену на којој је некада живео неки подвижник, на коју је наслоњена црква, а у подножје стене је уклесана ћелија. У Ратајима у Миљевини, западно од Фоче, налази се слична стена са ћелијом, на коју је била прислоњена црква;[15] настали су негде у 4-6. столећу.

Првобитан храм Светих Апостола у Пећкој Патријаршији имао је устројство особено за Далмацију, нарочито за њену унутрашњост. То најважније знамење Метохије, стоји од 7. столећа као највећа тада саграђена српска црква (сл. 4). Ту успостављено духовно средиште, било је повод за оснивање многобројних метоха током Средњег века, по којима је цело Бело Подримље добило име. Ту је, несумњиво, постојао старији храм, саграђен најкасније у доба цара Константина Великог. Храм Светих Апостола је једнобродна грађевина, некада са симетрично прислоњеним просторијама на јужној и северној страни; како се мисли, имао је уписану апсиду[16]. Цркве овакве основе су необичне за архиепископију Прву Јустинијану, која је обухватала и провинцију Превалу. Али она није изузетак – сличан је био новоизграђен храм Студенице Хвостанске и  једна црква код Куршумлије (у некадашњој Дарданији). У Пећи је вероватно било раносредњевековно седиште Помесне цркве Срба, архиепископије, касније измештено на запад због бугарске експанзије[17].

Студеница Хвостанска или Мала Студеница, чије се рушевине налазе између Истока и Пећи, први је познати општежитељни манастир у данашњој Србији, настао на старијим темељима, у доба цара Јустинијана.[18] Имао је неправилну кружну основу, за разлику од других манастира истог времена, по правилу плана четвороугаоног изгледа (сл. 5). У средини порте је тробродна базилика, са параклисом на северној страни. У склопу манастира се налазила велика крипта са преко 30 гробница, изнад које се такође морала налазити богомоља. Више српских манастира у сливу Ибра имају сличну основу (сл. 5. 2-4). Манастир Кончул у Ибру код Рашке, који је обновио Стефан Немања, има правилнију кружну основу[19],  али најправилнију кружну основу има Студеница[20]. Манастир Кончул, који је археолошки неистражен мада ископаван, има сличну основу и такође би могао бити из рановизантијског доба[21]. Као да је такву основу имао и манастир Грачаница[22], али није јасно да ли њен обујмни зид треба датовати у 10-11. столеће или у доба краља Милутина. Нарочито је важан установљен континуитет Студенице Хвостанске кроз 8-12. столеће, који показује да је тај манастир вековима деловао, налик културном зрачењу манастира Монте Касина Светог Бенедикта. Манастир је страдао у аварском походу око 600. године, а на срушеној базилици изграђена је нова црква, са уписаном апсидом, уобичајеном за Далмацију и Истру у 7. и потоњим столећима.[23] Ту је Свети Сава успоставио седиште Хвостанске епископије, за простор данашње северне Метохије[24]. Тиме је предодредио да се обновљено седиште Српске архиепископије поново смести при цркви Светих Апостола, где је нешто касније заиста измештено из Жиче. Тиме су обновљени благодат и континуитет престола Помесне српске цркве.

Ови примери показују да су за духовни живот Метохије и Косова били одлучујући Срби из унутрашњости Далмације античког доба, а не Византинци. Цар Константин Порфирогенит је забележио да су Срби добили Далмацију од цара Ираклија, и да је он наредио да их крсте свештеници из Рима. Чин крштења једног народа подразумева успостављање помесне Цркве, на челу са епископом или архиепископом. Епоха 6-7. столећа била је доба када су Срби у области Метохије и Косова заувек ушли у хришћанство. Тиме је започет процес признавања помесних цркава код Словена и других народа Европе.

По свој прилици су рудна богатства у сливу Ибра подстакла Бугарску да крене у освајање источних српских области. Код базилике у Сочаници, саграђеној у рановизантијско доба, обновљене негде око краја 9. столећа, Бугари су изградили значајно средиште[25]. У 10. столећу саграђена је епископска базилика у Призрену, чувена Богородица Љевишка[26] (сл. 6. 1). Базилике су биле и цркве 10-11. столећа у Грачаници[27](сл. 6. 2), Липљану (сл. 7. 1.), изгледа у Бањској и Арханђелима Призренским. Приближно у исто време саграђена је неистражена рушевина тетраконхалне цркве у Дечанима[28] (сл. 7. 2). Она је имала куполу, као још неке цркве можда истовремено саграђене, на пример храм у Будисавцима посвећен Преображењу, обновљен у 16. столећу[29]. Планови базилика и цркава са куполом везују се за Солун и друге грчке пределе. Базиликални храм више одговара западној црквеној служби, а цркве са куполом схватањима источне Цркве. За доба ових претежно епископских базилика, располажемо првим сачуваним списковима места у њиховим епархијама, из друге деценије 11. столећа[30]. У Скопској епархији су Винец (Бинач код Витине), Прамор, Лукава, Принип. У Призренској епархији су Хвостно, Лесковац и Врат. То су све словенски називи, као и име града Липљана[31], седишта епископије за област Косова.             

Камени украс цркава такође показује преплитање источне и западне уметности. Богородица Љевишка је имала богат камени украс[32] (сл. 8. 1), рађен на начин особен за област Солуна. У манастиру Бањској краља Милутина, где се налазила нека старија важна црква, постоје делови мермерног украса 9-10. столећа[33, који можда потичу из Сочанице (сл. 8. 2). Међутим, у Бањској се налазе и делови камених рељефа рађених на прероманички начин приморја, али није јасно да ли припадају 9-11. столећу или су млађи (сл. 8. 3). Разликују се од каменог украса Бањске из доба краља Милутина и по камену и по начину клесања. Овакво прожимање култура лако се објашњава, јер је још у време патријарха Фотија обновљено стање из доба архиепископије Прве Јустинијане, која је била под Римом а управљана из Цариграда. Видимо да су се управо у пределима Косова и Метохије помириле православне литургијске праксе Цариграда и Рима, на српском тлу.

Особен вид српске духовне баштине је непроцењив део рамена крчага са записом из Чечана] (сл. 9). На њему је забележено да садржи 6 запреминских мера, на два начина, рецкама и глагољским записом; све је оверено крстом. То показује да је овај „баждарен“ крчаг служио за наплаћивање пореза у вину. Јован Скилица је забележио како је цар Василије Други одредио да покорени Словени Самуиловог царства плаћају порез као и дотле, житом, просом и вином[35] Крст као овера тачности баждарења, указује на улогу Цркве у контролисању мера. Цар Јустинијан је наредио да сваки град изабере себи покровитеља, а то је обично био епископ. Зато су узорци мера чувани у градској саборној цркви. Као да је та пракса задржана у Србији на неки начин до 10. столећа, ако не и касније, што указује и на известан правни континуитет од 6. столећа. Коришћење глагољског писма, напуштеног у Бугарској крајем 9. столећа, показује да је Косово било у саставу Србије обновљене после бугарске окупације из доба цара Симеона. Глагољица је у 10. и током 11. столећа званично коришћена једино у Србији, а затим се прешло на ћирилицу. Од почетка 12. столећа глагољицу су преузели бенедиктинци Хрватске и Далмације, и користили је до новог доба.

Сведочанства приказаног археолошког наслеђа Косова и Метохије су очигледна. Срби су сачували хришћанску баштину у овом делу Европе током Раног средњег века, и ону западног и ону источног дела Римског царства. Било је то одсудно време, јер су у 7-8. столећу пагани владали већим деловима Европе. Одржавање континуитета не би било могуће, да Срби нису од почетка били укључени у Цркву, како наговештавају писма папа Агатона (678-681), Јована VIII (872-882) и Јована Х (914-928)[36]. Ту укорењеност у хришћанству показују сачувана предања о Апостолу Павлу, код Срба о његовом боравку у Далмацији[37], а код Руса да је проповедао у Илирику[38]. Срби су сачували десетине храмова и западне и источне литургијске праксе, и подизали су нове током 7-9. столећа[39]. Тиме су, као посредник између Римског царства и Словена, олакшали евангелизацију већине словенских народа у залеђу, све до Русије. Латински изрази у Руској цркви, као што су „црква“, „олтар“, „агнец“, „поп“, „пастир“, „пост“, преузети су посредством Српске цркве[40]. Од мисије Константина Ћирила и Методија, Српска црква, укорењена у хришћанству, одмах усваја службу на словенском језику и постаје њен заступник међу Словенима. Словенско писмо уграђено је и у државу, тако да је порез бележен глагољским писмом. Тиме је и Србија, као Моравска кнежевина кнеза Ростислава, дала пресудни допринос слободи свих народа да исповедају хришћанство на свом језику. Чини се да је средиште те просвећености било управо у Метохији, где су деловала најмање два манастира од 6-7. столећа, у Пећи и Студеници. Ту се обично тражи и првопрестолни град Србије, Достиник.

Образовани на универзитетима у Цариграду и Солуну, Срби су преносили у Позни средњи век и тековине предхришћанске грчке науке и културе. Сентенце „седам грчких мудраца“, приказаних на поду купатила у Неродимљу (сл. 10. 1), као и дела других филозофа, била су добро знана међу образованим људима Србије до турског освајања. Свети Сава, добар познавалац „грчког мудровања“ написао је у житију Светог Симеона за живот у будућем веку: „Какво ли ће ту бити збориште од мноштва људи од Адама до свршетка, … да ли ће нас (Христос) као праведнике примити у царство небеско…“[41] На живопису Богородице Љевишке из доба краља Милутина, сачувани су ликови Платона, Плутарха и Сибиле, са убележеним мислима по којима су запамћени[42] (сл. 10. 2). Очигледно су сматрани за праведнике. Таких примера има још, наравно и из Византије и Бугарске. На добро сачуваном живопису Преображенског сабора у Москви, налазе се ликови Хомера, Плутарха, Менандра, Анаксагоре, Платона, Тукидида, Вергилија, заједно са њиховим сентенцама, насликани средином 16. столећа[43]. Видимо да су Срби учествовали у преношењу најбољих тековина античке духовне културе, оне забележене у 6. столећу на Косову у Неродимљу, преко православних храмова, до Новог доба, до Ренесансе. 

Оно што је овде изнето, може да се каже и за укупне области настањене Србима од Саве и Дунава до Јадрана. Зато је питање духовне баштине Косова и Метохије заправо питање улоге Срба у европској култури. Срби су вековима били посредник између Западног и Источног Римског царства, што је било условљено географским положајем. Косово на истоку и Метохија на западу, повезани Шаром на југу и венцем Жљеба на северу, били су предодређен географски простор за такво прожимање. Отуда прероманички рељефи у Бањској на Косову, а византијски рељефи у Богородици Љевишкој у Метохији. Отуда је управо у том делу српске земље забележено мешање латинског и грчког писма, пре него што су се појавила словенска слова. То је потом омогућило Србима да бирају између најбољих достигнућа оновремене културе и уметности Византије на истоку и Италије на западу. Тако су постављени темељи Богородице Љевишке, Грачанице, Бањске, Дечана, Арханђела Призренских, бисера европске културе 14. столећа. Они не би постојали да Немањићи нису настојали свим силама да обнове управо духовну баштину Срба из претходних столећа, у Метохији и на Косову, а на старим темељима. Европа те своје бисере не може сачувати без њихових темеља. На крају, може се поставити питање да ли има наде да на Косову и Метохији поново дође до прожимања култура истока и запада Европе, у данас наметнутим околностима?