Kartagina pre 264 g. p.n.e.

. Heleni i Kartaginjani vodili su u prošlosti dugotrajne borbe. U prošlosti
su ovi ratovi sezali dublje u vremena borbi sa Fokidskom ligom oko Korzike dok
je surevnjivost ostala sve do vremena rimskog osvajanja. Ovi su ratovi, veći deo
njih je izbio i vodio se na Siciliji, bili znatniji i teži od onih u Heladi a
vodili su se sa neuporedivom surovošću. No priroda ovih ratova i njihov tok
pretstavljaju najvažniji odraz istorije Kartagine koji se sa stanovišta
današnjice vidljiv, jer je ova civilizacija, mada starija od hrlenske i kako će
mo videti u mnogome premoćnija, ostala za današnjicu tajanstvena zemlja čija je
nauka i književnost znala za samo jednu književnu vrstu: priručnike o
poljodelstvu. Tako je ova država koja je uspostavila talasokratiju u zapadnom
Sredozemlju, po trajanju dužu od bilo koje na istoku, ostala, opisana od
neprijatelja, prokažena i posle svoje propasti. Lišena i najmanje senke saučešća
kojom istorija uvek, koliko god bila nepristrasna malo uteši poražene.

. O najranijoj istoriji Kartagine se zna veoma malo, legendu o osnivanju
grada, odnosno o stvaranju kolonije, prenose Justin i Pompej Trog te docnije u
nešto izmenjenoj verziji Vergilije, ova pripovest mada bez sumnje značajna kao
prva (najstarija) tradicija vezana za Kartaginu na koju su naišli antički
autori, sadrži u sebi mnoštvo elemenata koji su sadržani u manje - više svim
legendama o osnivanju antičkih gradova.

. Mada se izvori ne slažu po pitanju tačnog datuma osnivanja, uzima se da je
Kartagina osnovana 814 g. p.n.e. kao kolonija feničanskog grada Tira. Legenda
kazuje kako je tirski kralj Pigmalion, usled zavidne pohlepe ubio svog zeta,
prebogatog Adherdaba, u strahu od brata koji je ovim ubistvom započeo
strahovladu. Adherdabova žena Elisa (Vergilije je naziva Didonom), morala je
da pobegne daleko od rodnog grada. Sa sobom je povela veći broj pristalica pa
je pristavši samo na Kipru, gde joj se pridružio veći broj sveštenica, pošla
u pravcu Severne Afrike sa namerom da tamo osnuje koloniju. Prve decenije, pa
možda i vekovi grada koji je u Tuniskom zalivu osnovala ne behu posebno
slavni: za gradsku zemlju je u prvo vreme plaćan danak susednim plemenima.
Novonastali grad je u razvoju ometala i susedna Utika (tri veka starija
feničanska kolonija) međutim, kako to kod antičkih junaka obično biva, time
je njeno uzdizanje bilo veličanstvenije. Pripovest o osnivanju grada, tako govori
o lukavstvu princeze Elise koja je uspela da prenebregne licemernu prodaju
zemlje od strane urođenika koja je imala da zauzme prostor koji može da pokrije
volujska koža. Prihvativši uslove ona je kožu iskrojila na uske kajševe i njima
oivičila granice prvobitnog grada.

. Tako je stvorena Kartagina, grad koji je podignut na mestu gde je
iskopana lobanja konja što je trebalo da predvidi gospodstvo ovog grada nad
narodima. Grad je dobio ime Kartagina što verovatno za svoj etimološki koren
ima staro-feničku (ili armejsku) imenicu Kirdjat-Arba, što znači "grad". Ovaj
grad verovatno je prirodom svoga uređenja, kojim se u potpunosti odvojio od
svoje metropole, uspeo da se izdigne nad protivnicima, jer izvesno je da je u
ovome u prvim vekovima istorije Kartagine ova prednost mogla biti i jedina.
Tajanstvena prva četvrt milenijuma postojanja Kartagine ostavlja nam za izvesnu
samo činjenicu da se broj stanovnika grada stalno uvećavao tako da je uskoro
ovaj imao nekoliko stotina hiljada stanovnika, što ga za duže vreme čini najvećim
gradom Antike.

. Državno uređenje Kartagine je pre ovako velikog naseljavanja, očigledno,
moralo odstupiti od modela uređenja svoje metropole: dražava je namesto
monarhijskog postepeno poprimila oligarhijsko ustrojstvo dok je učešće u vlasti
(mada samo formalno) dato jednom širen krugu ljudi nego što je to bio slučaj sa
ostalim uređenjima feničanskih kolonija. Naravno, daleko od toga da je Kartagina
bila demokratska država, naprotiv u ovoj je državnoj organizaciji postojao samo
jedan parametar koji je imao da odredi stepen učešća u vlasti, taj je pokazatelj bio
materijalni status građanina koji je tokom vremena navladao aristokratsko ustrojstvo
države. Aristotel, koji kao pravi Helen prezire trgovinu zamera Kartagini
"pokvarenost" i vezanost za novac, no ipak primećuje u "Politici" kako je
Kartagina država u kojoj nikada nije došlo do pokušaja uzurpacije vlasti
(pritom verovatno nema u vidu pokušaj iz 550 g. p.n.e.) te je po tome svakako
izuzetak sa kojim se ne može porediti ni Sparta.

. Plutokratski karakter države je, dakle učinio da u prvim vekovima
kartaginske istorije monarhijsko uređenje dobije republikanske elemente i na
posletku i republikanski karakter. Kralja su, verovatno u VI v. p.n.e.,
zamenila dvojica sufeta (sudija). Njihova funkcija je verovatno bila da
predstavljaju senat i mada su bili na čelu države njihova moć je bila znatno
sužena od strane senata koji ih je birao iz određenih klanova, doživotno.
Senat je bio vrhovno zakonodavno telo i iz njega je proisticala izvršna i
sudska vlast, imao je tri stotine članova koji su birani iz velike Narodne
skupštine koja je takođe imala oligarhijski karakter i koja je, poput one u
Sparti, imala male ovlasti ograničene na prihvatanje ili odbacivanje odluka
senata (kada bi ovo telo pred nju iznelo svoje odluke).

. Posle pokušaja uzurpacije od strane porodice Magona (između 534 i
480 g. p.n.e.) senat je oformio jedno manje veće (A. J. Church navodi da je
ovo veće imalo stotinu članova) poznato kao veće tridesetorice, koje je imalo
funkciju izvršne vlasti. Veće tridesetorice je bilo birano od strane za to izabranog
Kolegijuma petorice (pentarha). Sudska vlast je bila sadržana u izdvojenom
Veću sto četvorice koje je verovatno delovalo u odvojenim komitetima. Kao i
u Atini posle Efijaltovih reformi (462 g. p.n.e.), komanda nad vojskom je
bila izdvojena od upravne vlasti, tako da Vojskovođe, mada birane od strane
dva senatska tela, nisu, uglavnom, bile podložne značajnoj kontroli u toku
svog komandovanja. Međutim, mada je moć Vojskovođa bila velika, vojska je
retko bila mobilisana iz redova samih Kartaginjana, tako da je najamnička
vojska imala snažan razlog da ostane verna vladajućoj oligarhiji. Mada je
Kartagina bila zemlja u kojoj je imetak natkrilio vrlinu u nizu sličnosti sa
Spartom postoji još jedna sličnost, Kartaginjani su imali sličan običaj
održavanja javnih obeda (zbog brojnosti stanovništva verovatno ograničen na
vladajući sloj), koji su imali i određen politički značaj jer su se oko njih
stvarale izvesne vrste političkih klubova na kojima se usaglašavalo delovanje
pojedanih frakcija u senatu.

. Sredinom VI v. p.n.e. sukob sa Helenima je učinio da nam bude nešto
poznatija pragmatična istorija Kartagine. U godini 550. p.n.e. kada je Kir
spremao pohod na Lidiju a treće Pizistratovo progonstvo bilo negde na sredini,
izvesni je Malhus bio kralj Kartagine (titula nije pouzdana pa se drži da je,
u slučaju da je uopšte bio kralj, u svojoj vlasti bio ograničen a da je takođe
bio i jedan od poslednjih takvih vladara Kartagine). Ovaj je Malhus bio izvrstan
vojskovođa pa je u istoriju ušao kao tvorac kartaginskog gospodstva u Africi
(porazio je plemena u unutrašnjosti) i nad zapadnim delovima Sicilije, gde je
preuzeo stare feničanske kolonije (Panormus, Lilibej, Motia, Drapena...) i
potisnuo nastupajuće Helene. Međutim, kada je pokušao da potčini Sardiniju,
doživeo je poraz koji je za njega bio koban jer je živeo u zemlji koja je bila
nesvakidašnje okrutna prema vojskovođama kojima je sreća okrenula leđa. Zgrožen
strašnom osudom Malhus je pošao na Kartaginu sa vojskom i na posletku je (morao
je u toj borbi da ubije i sopstvenog sina) uspeo da zaposedne grad ali ne i da
se u njemu trajnije zadrži kao tiranin jer ga je vladajuća oligarhija uskoro
oborila.

. U razdoblju koje je sledilo, konačno je izgrađeno državno uređenje
Kartagine, klan Magona je u tom periodu uživao veliki ugled što verovatno nije
prestalo ni posle poraza koji je Kartagina doživela u pomorskoj bici kod
Alalije (Korzika) 536 g. p.n.e. od Helena. Ovaj poraz je odredio sudbinu
Korzike u čitavom narednom veku, jer ova nije ostala u posedu ni jednih ni
drugih već je pripala Etrurcima koji su iskoristili slabost i neprijatelja i
saveznika posle bitke.

. Od ovog vremena Kartagina je ostvarila opseg državnog prostiranja koji se
nije znatno menjao sve do vremena ratova sa Rimom. U svom zaleđu ona je imala
pokorna afrička plemena a u okolini zavisne gradove. Sukob sa Ligom fokejskih
gradova učinio je da se pred kraj VI v. p.n.e. otisne jedna od prvih poznatih
ekspedicija koja je imala da istraži prostore iza Gibraltara. O ovom pothvatu
izveštava Plinije Stariji koji je uspeo da dođe do grčkog prevoda izveštaja
koji se nekada čuvao u hramu Moloha. Prema ovom izveštaju sufet i vojskovođa
Hanon zaplovio je negde između 520. i 500 g. p.n.e. ka Gibraltaru da bi potom
afričkom obalom došao na jug sve do današnjeg Bengala i ušća reke Gambije. Zbog
nedostatka hrane i straha od vulkanskih erupcija ova se ekspedicija uskoro
vratila ali je to ostao najhrabriji poduhvat koji je prevazišao sve do XIV v.
i portugalskih pregnuća. Ovaj izveštaj je između ostalog i zanimljiv i po prvom
datom opisu gorila koje je kartaginski istraživač u neznanju čak smatrao za
divlje ljudsko pleme. U ovo vreme je pošla i Hamilkova flota ka britanskim
ostrvima ne bi li ugušila monopolsku trgovinu kalajem koju su držali gradovi
Lige Fokejskih gradova.

. 509 g. p.n.e. u vreme kada je u Rimu vladao prvi par konzula (Junije Brut
i Marko Horacije) i kada su u Atini sprovođene prve Klistenove reforme, prema
Polibiju uglavljen je prvi ugovor između Rima i Kartagine. Ovaj je ugovor
regulisao trgovinska i pravna pitanja među državama, tada su prvi put određene,
nepotpune i trgovačke, zone interesa. Polibije navodi još dva ugovora (ugovor
iz 348. i 279. g. p.n.e.) između budućih protivnika što svedoči o isprva
podudarnim interesima i istovetnim strahovanjima država koje su pesnici držali
za večite neprijatelje.

. Za ovim ugovorom (509. g. p.n.e.) prošlo gotovo trideset godina kada je na
podeljenoj Siciliji izbio rat. Rat koji su saveznici povezivali sa ratom u
Heladi beše od ovoga i dugotrajniji i krvaviji jer dok je Kserks sa izuzetkom
Atine (a i to je bila samo osveta za Sard) štedeo Helene imajući među njima bojne
saveznike u ovom se ratu kroz reke krvi išlo ka istrazi protivnika.

. Godine 480. p.n.e. Diodar sa Sicilije i Timaj insistiraju na vezi ovog
pohoda sa Kserksovim, Vojskovođa Hamilkar je pošao na Helene nameran da
potčini njihove gradove. Njegova je vojska prema antičkim autorima bila velika
koliko i ranije persijska, navodi se čak kako je na Helene pošlo 300 000
vojnika i 3000 brodova. Uzdajući se u savezništvo Selinunta ovaj je vojskovođa
prvo napao Himeru. Ova se opsada međutim, odužila pa je sirakuški tiranin Gelon
uspeo da izvrši napad na Kartaginjane pre njihovog spajanja sa saveznicima. Ova
bitka, u istoriji poznata kao bitka kod Himere, svojevrsna "zapadna Plateja",
ostavila je Kartaginu u svojevrsnoj višedeceniskoj vojnoj oduzetosti: navodi
se, čak, kako je od 3000 brodova, u Kartaginu uspeo da se vrati tek jedan, pod
zidinama Himere je nestao i sam Hamilkar dok su se prema ostaloj vojsci
verolomni Selenunćani poneli kao prema dušmanima.

.        Aristotel u delu »O pesničkoj umetnosti« (ΠΕΡΙ ΠΟΙΗΤΙΚΗΣ)
glava XXIII, kaže: »Jer, kao što se pomorska bitka kod Salamine dogodila u
isto vreme u koje i bitka kod Sicilije protiv Kartaginjana, a da obadva događaja
nisu imala nikakvog cilja, tako se i u vremenima koja dolaze jedno posle drugoga
odigravaju ponekad događaji jedan posle drugoga, od kojih nijedan nema
zajedničkog cilja sa drugim.« Ovde Aristotel misli na veliku bitku u kojoj
su Gelon i Teron pobedili Kartaginjanina Amilku (Hamilkara) kod Himere na Siciliji,
a ta se bitka dogodila po Herodotu (VII, 166) isti dan kad i pomorska bitka
kod Salamine, gde su Heleni pobedili Persijance 480. godine, što je
Aristotel parafrazirao. Na osnovu dolespomenute literature moglo bi se
zaključiti da je ovo studentski rad. (op. domatrios)

.        Već kad govorim o Gelonu, da spomenem još nekoliko zanimljivih podataka
o njemu. Gelon je bio tiranin u gradu Geli na Siciliji. On je osvojio i grad Sirakuzu
i odande vladao istočnom Sicilijom (od 485. do 478). Pobedom kod Himere
oslobodio se svojih neprijatelja Kartaginjana. Njegov brat Hijeron vladao je
Sicilijom od 467. godine. Njegova vladavina (koja je bila uspešna, jer je 474.
godine pobedio Etrurce) je bila sjajna; na svoj dvor je pozivao sve najpoznatije
pesnike posvećene Hijeronovim pobedama u Olimpiji. (op. domatrios)

. U narednih sedamdeset godina sukob je izgubio žestinu, no sa žestinom nije
zauvek nestala i moć punskog oružja, jer kada je helenski svet iznova zaronio u
međusobne sukobe, iznova je svom žestinom obnovljen i rat helenskih gradova na
Siciliji sa Kartaginom. 410 g. p.n.e. kada je Peloponeski rat sa različitim
intenzitetom ulazio u osamnaestu godinu trajanja, Hanibal, unuk onog Hamilkara
koji je pao pod Himerom umešao se u sukobe helenskih gradova. Pozvala ga je ona
ista Egesta kojoj su u pomoć došli Atinjani četiri godine ranije. Ovog puta je
kampanja bila uspešna: vojska veća od one iz 480 g. p.n.e. je prvo snagom oružja
pokorila Selinunt a potom posle duže opsade i Himeru. Pobeda je zapečaćena
pogubljenjem svih muškaraca iz Himere na mestu gde je verovatno poginuo Hamilkar.
Unukova osveta je bila ispunjena, međutim ograničena po cilju, ova pobeda nije
donela novo stanje stvari na Siciliji. Tako je četiri godine posle ovoga
kartaginska oligarhija iznova odlučila da pođe u rat ceneći da tekovine
prethodnoga nisu do kraja iskorištene. Hanibal je na ovu vojnu jedva
podgovoren na taj način što mu je za sakomadanta postavljen rođak Hamilko.

. Borbe za Agrigent i bitka kod Katane su išli u korist Kartaginjanima ali se u
ogromnoj vojsci (realnim brojem se smatra 120 000) pojavila kuga. Opakoj
bolesti je podleglo mnoštvo vojske i sam Hanibal. Pritom se pojavila grčka
vojska iz Gele pod Spartancem Deksipom u nameri da dokrajči neprijatelja. Jedini
preostali vojskovođa Hamilko je međutim uspeo da izađe na kraj, strpljem sa
Deksipom a odlučnošću sa opreznim vođstvom Agrigenta. Naime ono što sam nije
uspeo da postigne, njegovi neprijatelji su nesvesno sami učinili: posle jednog
uspešnog ispada iz grada Heleni su u bici porazili Kartaginjane i kada su stali
da ih gone na polju ispred grada je ostalo 6000 izginulih neprijatelja. Ova
pobeda je tako ohrabrila Helene, da je čarolija broja tako sličnom maratonskoj
(i na maratonu je izginulo prema Herodotu 6400 Persijanaca) učinila da se
narodu konačna pobeda učini vidljivom. Sa druge strane vođstvo je u strahu od
ranije Hanibalove "Himerske zamke", odlučilo da povuče vojsku u grad. Varke
naravno nije bilo pa su se i prilike potpuno izmenile. Sličnost sa Maratonskim
poljem namah se pretvorila u savremen slučaj bitke kod Arginuskih ostrva. Narod
je gotovo sve zlosrećne vojskovođe osudio na smrt. Dalji je rat za Kartaginjane
bio uspešan pa su se na posletku nagodili sa novim tiraninom Sirakuze
Dionizijem. Prema ovom sporazumu stanje je imalo da ostane isto kao što je bilo
i pre rata sa tim što je Helenima u korist išla odredba o ponovnom naseljavanju
Selinunta i Himere, doduše bez podizanja utvrđenja.

. Najveći dobitnik ovog mira je bio sam Dionizije koji je u narednom periodu
uspeo da se učvrsti u Sirakuzi, kada je, međutim njegovoj vlasti više godio rat
(397. g. p.n.e.) on se iznova u njega upustio. Mir je prekršio iznenadnim
napadom na kartaginsku Motiju, kako se opsada ovog grada odužila iz Kartagine
je pristigla i pomoć pod Hamilkom ali je Dionizije uspeo pristigloj floti
uspešno da se suprostavi i da je čak uskoro odagna iz voda bliskih ovom gradu.
Posle dugotrajnih borbi on je na taj način uspeo da osvoji Motiju od koje je
malo šta ostalo. Ova opsada ostala je možda poznatija po upornoj odbrani
čitavog građanstva koja će premca imati samo vek i po kasnije.

. Posle prvog neuspeha Hamilko je pokušao da neprijatelja onemogući jednim
snažnim i ciljanim udarcem, napao je istok ostrva, osvojivši Mesenu i Katanu i
pobedivši sirakušku flotu doveo je samu Sirakuzu u težak položaj. Ipak ono što
je propušteno osam godina ranije nije se zbilo ni 397 g. p.n.e. Nesrećne
Kartaginjane opet je stala da nosi kuga. Jersenov virus i ohrabreni neprijatelji
doveli su Hamilka u stanje beznađa, naposletku je on napustio vojsku i sam i
poražen vratio u Kartaginu.

. Bez vojske, poražena Kartaginska država se suočila sa pobunom afričkih
podložnika, ipak neoštećena flota i nadmoćna državna organizacija su učinili da
Kartagina prevaziđe i ovaj poraz.

. Otpočeo je i IV v. p.n.e. vek preduzimljivih Helena. Ako je V v. p.n.e. bio
vek jednog velikog naroda onda je ovaj vek bio vek njegovih velikana koji su
učinili da po svemu napredno helenstvo postane Helenizam. Kartagina je videla
trojicu podvižnika koji, kruto gledano ne mogu svi biti uvršteni u helenističku
istoriju (prvi je čak stariji od samog Aleksandra) no duh koji ih vezuje
svakako predstavlja nešto novo u istoriji Helena. Ta velika trojica su
Timolenov moderator Sirakuze, Agatokle i Pir kralj Epira. Mada vanredno zanimljiv
Timoleonov politički poduhvat i rat koji je docnije do pobede kod Krimesusa
vodio sa Kartaginom predstavljaju tek epizodu u velikom sukobu Kartagine sa
Helenima. Pirov pohod na Siciliju pak predstavlja tek kraj značajnijeg rata u
Italiji, ovaj pohod mada ispočetka uspešan jeste jedan od dokaza nestalnosti
ovoga vojskovođe i o samoj istoriji Kartagine ovaj pohod ne kazuje mnogo.

. Nasuprot njima Agatokle, tiranin sirakuški koj se na istorijskom pozorju
našao u međuvremenu, izlazi kao ličnost čija je nesreća ali i pobeda nerazmrsivo
vezana za Kartaginu. U vreme kada se Agatokle učvršćivao na vlasti (310. g.
p.n.e.) oko Aleksandrove krune na istoku grabili su se Dijadosi i upravo se
činilo da će Monoftalom i Poliorket poput kakvog Kiklopa i Erehteja preuzeti
vlast nad svetom. Sasvim po strani ovaj je duhovni brat Demetrija i Pira,
sklon čudesnom riziku u to vreme cveta čovečanstva odlučio da svoju nesigurnu
vlast učvrsti jednim velikim ratom.

. Rat su počeli Kartaginjani podržavši njegove brojne protivnike na čelu sa
Deinkratom u njihovoj težnji da ponovo uspostave demokratiju koju je iz Kartagine
pošlo 40 000 vojnika predvođenih od strane vojskovođe Hamilkara. Uprkos oluji
koja je uništila deo brodova ova je ekspedicija uspela da se iskrca na Siciliji
i da suprostavi Agatoklu koji se, naravno, pred istorijskom Himerom branio
napadom. Bitka koja je trajala tokom čitavog žarkog sicilskog dana se ipak
završila tiraninovim porazom.

. Hrabro odvraćajući neprijatelje od Sirakuze, Agatokle se zatvorio u Gelu i
tu sa 11 000 vojnika trpeo opsadu držeći Sirakuzu preko talaca. Ova dva grada,
jedina koja su mu preostala imala su bez nade da trpe opsadu. Takva neprilika
rodila je u mislima ovog antičkog kondotjera jedan sulud ali izuzetan naum.
Iskoristivši pogodan čas on je sa vojskom jedva isplovio iz blokiranog grada,
i mada je pet dana bio gonjen on nije pobegao u Italiju već je doplovio do
Afrike nameran da osvoji samu mnogoljudnu Kartaginu. Da bi vojsku učinio što
odlučnijom Agatokle je dao da se čitava flota po pristajanju spali.

. Znatno kasnije, i za drugu priliku je Vergilije napisao kako hrabre sreća
pomaže. U Agatoklovom slučaju se ovaj stih najčešće obistinjavao, jer je po
njegovoj iznenadnoj pojavi Kartaginjani su sudili da je njihova vojska na Siciliji
propala, u vreme prvih zabuna Agatokle se učvrstio u Africi, kada su mu se
Kartaginjani prvi put suprostavili poginuo im je jedan od vojskovođa Hanon, dok
je drugi Bomilkar pokušao bez uspeha da načini sebe tiraninom. Dok su ove
smutnje trajale, na Siciliji se dogodilo da sam vojskovođa Hamilkar dopadne
zarobljeništva. Ovakav splet okolnosti učinio je da posle ovoga smelom Agatoklu
priđu kartaginski podložnici u Africi da bi na posletku pala i obližnja Utika.

. Pod Kartaginom je Agatokle ostao pune tri godine i možda bi ga neka nova
prilika učinila i gospodarem grada da nije 307. g. p.n.e. morao da se vrati u
nemirnu Sirakuzu. Sreća koja je njega uzdigla nije bila nasledna pa je u vreme
njegovog odsustvovanja jedna dobro izvedena vojna iz Kartagine uspela da kobno
porazi Arhageta Agatoklovog. Čak ni skori Agatoklov povratak nije uspeo da
izmeni vrtoglavost poraza, pritom je i samog osvajača začuđujuće prisustvo
duha namah napustilo. Nameran da pobegne od sopstvene vojske nije u
bezglavosti svog dela uspeo da od njenog besa spase ni svoja dva sina.

. Kada su Kartaginjani od buntovnih najamnika otkupili Utiku do rata (prvog)
sa RImom je ostalo još 43 godine. U vreme kada je I Punski rat izbio Kartagina
je iznova bila u prednosti nad helenskim gradovima na Siciliji. Ova prednost
je, međutim, samo olakšala buduću rimsku kampanju.

. Kada se sve uzme u obzir može se zaključiti da je Kartaginska država uprkos
tome što je bila jedna od najvećih država antike ostala svakako jedna od
najmanjih udeonika u baštini evropske civilizacije. Od orginalnih književnih
dela ostali su samo priručnici za poljoprivredu (spominje se Magonova zbirka u
32 toma). Na polju tehnike i arhitekture su dostignuća bila znatnija: Polibije
navodi kako je čitava rimska flota izrađena na osnovu jednog zarobljenog
kartaginskog broda (a ne recimo kakvog savezničkog, sirakuškog broda), sa druge
strane velelepnost "sufetule" na ostrvu usred kartaginske luke i sama
kartaginska luka ostali su kao uzor dugo posle konačne propasti grada.
Kartaginska religija je, mada značajni deo njene civilizacije, ostala od
savremenika opisana sa velikom dozom prezira zbog varvarskog običaja žrtvovanja
dece koji je sadržavala. Kao pomorski narod Kartaginjani su poštovali Dagona,
boga mora iz postojbine, njihov Zevs je bio Baal Hammon, mada su ga Heleni zbog
dečijih žrtava (ali i iz političko-ideoloških razloga) nazvali Saturnom, Tanit
kojoj se (prema Polibiju) na mržnju prema Rimu zakleo Hanibal beše dvojnica
helenskoj Afroditi. Zaboravu je umakao još i Ashatroth, koji je upoređivan sa
Tritonom i za koga se smatralo da je sa Melkartom (Herkulom) bio zaštitnik
Kartagine.

. Uz navedeno, Kartagina je bila prva republikanska imperija sveta, njeno
uređenje je izgrađeno kada i Atinsko, oni su posle pregnuća Velike kolonizacije
možda prvi namerni istraživači sveta.

. Uprkos poslovičnoj iskvarenosti, koju su helenski naučnici i filozofi
pripisivali jednoj pretežno trgovačkoj zemlji, politički do kraja plutokratskoj,
ipak poslednje borbe na Siciliji (397. i 310 g. p.n.e.) i poslednja odbrana
Kartagine kazuju da je kod Kartaginjana rodoljublje držano za vrlinu.

Izvori:

Polibije "Istorije"
Tit Livije "Od osnivanja Grada"
Vergilije "Eneida"

Li
Maškin: "Istorija Rima"