Prvi peloponeski rat

Uvod u sukobe

Pentekontaetija je predstavljala je doba najvećeg spoljnopolitičkog angažovanja Atine. Nikada ranije i nikada kasnije spoljna politika Atine nije imala takvog zamaha kakav je dobila posle učvršćivanja demokratskog poretka i njegovog uspona pod Periklom. Ta politika bila je usmerena na dalje učvršćivanje državne moći Atine i proširenje sfere njene političke i ekonomske delatnosti i uticaja. Tom politikom su pre svega bili pogođeni saveznici Atine. U ovo se doba, naime, najjasnije ispoljilo stremljenje Atinjana da uguše državnu samostalnost saveznika, da ih konačno pretvore u svoje podanike i da istovremeno povećaju broj gradova zavisnih od Atine. Atinjani su sada počeli da teže da pod svoju hegemoniju stave gradove centralne Grčke i gradove Peloponeza.

Atinjani su raskinuli savez sa Spartom, u koji su bili stupili tokom grčko-persijskih ratova, te su zaključili savez sa Argosom i Tesalijom odmah po povratku atinskog vojnog zapovednika Kimona sa njegovog neuspešnog pohoda u cilju pružanja pomoći Sparti, protiv koje se pobunilo njoj podložno stanovništvo Mesenije. Vezana mesenskim ustankom, Sparta nije bila u stanju da to spreči, iako su se u savezništvu Atine sa Argosom krile velike opasnosti po nju. Kada je dugotrajni otpor Mesenjana na planini Itomi konačno bio slomljen i ovi kapitulirali pod uslovom da im se dozvoli slobodan izlaz, Atinjani su to odmah iskoristili. Oni su pomogli mesenskim izgnanicima da se smeste u Naupaktu, i tako se taj grad na obali Korintskog zaliva na njegovom najužem mestu našao u sferi atinskog uticaja. To se već kosilo sa interesima ne samo Sparte, već – pre svega – sa interesima Korinta, čija se celokupna trgovinska delatnost obavljala preko Korintskog zaliva.

Dva nova saveza Atine – sa Argosom i Tesalijom – bila su provokativna (svakako nisu bila samo odbrambenog karaktera), ali nisu dovela do direktne opasnosti izbijanja rata. Mnogo ozbiljnije bilo je tadašnje zatezanje odnosa Atine i Korinta. Koliko je poznato, Korint nije učinio ništa da pomogne Sparti u vreme helotskog ustanka, već je, izgleda, imao vlastite ekspanzionističke ciljeve na Peloponezu, možda na račun Argosa. Sada, kada su Atina i Argos sklopili savez, to je indirektno štetilo do tada dobrim odnosima Atine i Korinta. (Korinćani su se hrabro borili kod Salamine, čega je i Herodot bio svestan, mada su posle 460. godine o tome kružile sasvim drugačije priče.) Važnije od ovoga bilo je to što je Atina sklopila savez i sa trećim polisom – Megarom. Kao Argivci, i Megarani su osećali snažan pritisak od strane Korinta (u izvorima se pominje spor oko granica pa čak i jedan lokalni rat), te su se obratili Atini. Atina se umešala u oružani konflikt između Korinta i Megare i pružajući Megaranima podršku insistira na izlasku Megare iz Peloponeskog saveza. Megara je sklopila savez sa Atinom, i Atinjani su u taj grad i njegovu luku Pagu, koja se nalazi na obali Korintskog zaliva, doveli svoje vojne odrede. Istovremeno su podigli dva reda utvrđenja između Megare i njene druge luke Niseje, koja se nalazila na obali Saronskog zaliva, čime se sprečavala opasnost da grad bude napadnut sa kopna. Učvrstivši se tako na Istamskoj prevlaci, Atinjani su zagradili Sparti put u srednju Grčku. Ovo je bio uzrok i početak "nasilne mržnje" između Korinta i Atine, koja je proizvela ono što moderni autori nazivaju prvim peloponeskim ratom.

Sukobi i rat

Atina i Korint

Na prvi peloponeski rat (460–446) trebalo bi verovatno u suštini gledati kao na sukob između Atine i Korinta, u koji se povremeno uključivala Sparta. Današnja neslaganja koncentrišu se oko pitanja zašto Sparta nije igrala aktivniju ulogu u ovom sukobu. Jedno gledište je čisto vojno i poziva se na teškoću da se upadne u Atiku dok se planine iznad Megare nalaze pod kontrolom Atine. Po drugom, verovatnijem gledištu, Sparta jednostavno nije imala volje da deluje konzistentno. U svakom slučaju, ne treba preterivati u vezi sa neaktivnošću Sparte. U Sparti je, izgleda, uvek postojala jedna grupacija ljudi koja je imala, uslovno rečeno, ekspanzionističke tendencije prema srednjoj Grčkoj, i njene su ideje ponekada provlađivale.

U prvoj bici ovog rata, koja se odigrala kod Halija u Argolidi, pobedili su Korinćani, ali u sledećoj bici, kod ostrva Kekrifalije, pobedili su Atinjani (459. godine). Zatim su se Atinjani upustili u borbu sa svojim starim suaprnicima, Eginjanima, koji su se uključili u rat na strani Korinta. Bez obzira što se glavnina atinske flote u to doba nalazila u Egiptu, Atinjani su potukli Eginjane u pomorskoj bici, iskrcali se na njihovo ostrvo i opkolili im grad. Pokušaj Korinćana da nateraju atinske snage na povlačenje sa Egine, radi čega su izvršili iznenadan napad na Megaru, nije uspeo. Atinjani su naoružali preostale građane u Megari, pa su oni pod komandom atinskog stratega Mironida potukli Korinćane (458).

Atina i Sparta

Uspesi Atine konačno su nagnali Spartu da se umeša: 457. godine st. e. velika peloponeska vojska pod komandom Nikomeda (tutora maloletnog kralja Pleistoanakta) prešla je Korintsku prevlaku i krenula u srednju Grčku. Zvanično objašnjenje ovog pohoda Spartanaca bilo je posredovanje u sporu koji se vodi između stanovnika male Doride i Fokide. Verovalo se, naime, da su u legendarnim vremenima prvi Dorani krenuli u osvajanje Peloponeza upravo iz ove male grčke države. Ne treba potcenjivati ovaj sentimentalni aspekt, ali je Sparta svakako imala i druge, konkretnije ciljeve. Ti su se ciljevi ispoljili onda kada je Nikomed sa svojom vojskom stigao pred Tebu, smestio svoj logor oko nje i sa Tebancima stupio u pregovore. Politička supremacija u Tebi u to je vreme bila na strani oligarhijske grupacije, koja je održavala bliske veze sa političkim izgnanicima iz Atine (oligarsima). Nikomed je uspeo ne samo da pridobije Tebu za sebe, već takođe da oko nje okupi grupacije u drugim beotskim gradovima koje su bile neprijateljski raspoložene prema Atini. Atinjani su shvatili kakva im opasnost preti te su mobilisali sve snage koje su im stajale na raspolaganju; atinska građanska vojska, popunjena odredima iz Argosa, Tesalije i gradova Atinskog pomorskog saveza, ušla je u Beotiju. U žestokoj bici kod Tanagre Atinjani su bili potučeni, ali su i njihovi neprijatelji skupo platili svoju pobedu značajnim gubicima. Nikomed se stoga nije usudio da napadne Atiku i povukao se na Peloponez.

Posle poraza kod Tanagre Atinjani su se našli u tako teškoj situaciji, da je na predlog Perikla iz izgnanstva vraćen Kimon, koji je uzeo učešća u pregovorima sa Spartom o primirju. Primirje je zaključeno samo na četiri meseca. Ali Atinjani su uspeli da to vreme iskoriste za to da poprave svoj položaj u Beotiji. Preduzet je novi pohod na Beotiju i atinski strateg Mironid potukao je udružene snage Beoćana kod Enofite. Posle toga Atinjani su uspeli ne samo da obnove svoj uticaj nad većinom beotskih gradova, već i da ga prošire dalje na sever: gradovi Fokide i Lokride morali su zaključiti savez sa Atinom.

Pad Egine

U celoj srednjoj Grčkoj Spartancima je, kao njihov oslonac, ostala samo Teba. U isto vreme pala je Egina. Ona je morala da poruši svoje bedeme, da preda brodove i da plaća Atinjanima danak. Neki izvori pominju da je Egini data neka vrsta autonomije; alternativno gledište kaže da je ta autonomija data Egini jednom klauzulom mirovnog ugovora sklopljenog sa Spartom 446. godine. Navodno atinsko narušavanje autonomije Egine predstavljalo je jedan od sekundarnih povoda za izbijanje peloponeskog rata. Takođe, pokoravanje Egine, velikog grada arhajskog doba, čiji ponosni dorizam i tradicionalnu pomorsku veštinu i gostoljubivost naglašava Pindar u svojim Nemejskim odama, bio je događaj ogromnog značaja. Teza da Atina samo predvodi jedan dobrovoljan savez jonskih gradova kojima je potrebna zaštita nije mogla opstati posle pokoravanja Egine.

Ohrabreni tim uspesima Atinjani su obnovili ratne operacije protiv Sparte (456). Atinska flota pod komandom stratega Tolmida iznenada je ušla u spartansku luku Gitij i tu zapalila brodogradilište. Zaobišavši Peloponez, Tolmid je napao Metonu i postigao još niz uspeha na obali Etolije. Otprilike u isto vreme Atini su se priključili gradovi Ahaje, a na istoku Peloponeza, na teritoriji Argolide, Atinjani su zauzeli Trezen.

Događaji u Egiptu

Da se poduhvat u Egiptu nije završio katastrofom, mogli su se očekivati dalji uspesi Atine. Atinjani su, naime, u Egipat ranije uputili jače snage u cilju pružanja podrške ustanku koji je buknuo protiv Persijanaca. Na ušću Nila i kod Kipra bilo je koncentrisano preko dve stotine atinskih i savezničkih ratnih brodova i znatne kopnene snage za desant. U slučaju uspeha, Atinjani su mogli računati da će učvrstiti na novom tržištu i da će u svoje ruke prigrabiti najbogatiju žitnicu Mediterana. U početku su se ratne operacije odvijale povoljno po Atinjane, ali su Persijanci oko 454. godine sakupili veliku vojsku. Atinska vojska zajedno sa Egipćanima koji su digli ustanak držala je opsadu Memfisa i tu je bila žestoko potučena, a zatim je odmah uništen i veći deo atinske flote (Atinjani su u Egiptu ukupno izgubili oko dvesta ratnih brodova i oko 35.000 vojnika). U takvim okolnostima oni su imali razloga da strahuju od nove najezde Persijanaca i od potresa u samom Atinskom savezu, jer sad Atinjani nisu više uživali doskorašnju premoć na moru u odnosu na saveznike. Opasnost persijske najezde uplašila je i Spartu. Kao rezultat toga ponovo je došlo do pregovora između Atinjana i Spartanaca koji su završeni sporazumom o primirju na pet godina. U isto vreme Sparta je zaključila mir s Argosom na 30 godina, što je za Atinu bilo vrlo nepovljno (454).

Kalijin mir

Međutim, pokazalo se da Grčka ovoga puta nije bila izložena persijskoj najezdi. U proleće 449. godine Atinjani su sa svojim saveznicima u bici kod kiparske Salamine do nogu potukli Persijance, zaplenivši blizu 100 njihovih brodova. Posle ove bitke sa Persijancima je bio zaključen Kalijin mir. Međutim, ne može se biti sasvim siguran u postojanje tog mirovnog ugovora (na primer, Tukidid ga uopšte ne pominje), ali je činjenica da posle 449. godine, koliko je poznato, više nije bilo sukoba sa Persijancima.

Tridesetogodišnji mir

Prestankom ratnih operacija protiv Persije za mnoge članove Atinskog pomorskog saveza nestalo je razloga za dalji opstanak tog saveza. To je izazvalo niz novih komplikacija u odnosima između Atine i saveznika. U isto vreme, Atinjani preduzimaju mere za proširenje granica svoje države. U vezi s tim, pod vođstvom samog Perikla izvršena je velika pomorska ekspedicija u Crno more. Izgleda da je tada u Atinski savez ušao čitav niz grčkih gradova sa obala Crnog mora.

Sukobi između Atine i Sparte ponovo su započeli 447/6. godine. Spartanci su preduzeli pohod protiv srednje Grčke s izgovorom da žele pružiti pomoć Delfima, čiju su teritoriju okupirali Fokiđani. Pojavom spartanske vojske u srednjoj Grčkoj Atinjani su izgubili svoj uticaj ne samo u Fokidi i Lokridi, već i u Beotiji, gde su se protiv nje na ustanak digli beotski gradovi (447. godine u bici kod Koroneje Beoćani su pobedili Atinjane kojima je zapovedao strateg; to je označio kraj atinske dominacije u Beotiji). Istovremeno su se od Atinjana odmetnuli Eubeja i Megara. Atinjani su se tako našli u teškoj situaciji – morali su se istovremeno boriti na Eubeji i protiv Megare.

Atina je zbog stalnih sukoba bila veoma iscrpljena, te je 446/5. godine otpočela pregovore sa Spartom o zaključenju mira na trideset godina. Taj je mir bio sklopljen pod sledećim uslovima: Atina se odrekla svih teritorija stečenih na Peloponezu – Ahaje, Trezena i Megare; ostali su joj samo Naupakt i Egina. Obe ugovorne strane su odlučile da razgraniče svoje uticajne sfere. Svaka od njih obavezala se da u svoj savez neće primiti one koji pripadaju tuđem savezu, a takođe da u gradovima tuđeg saveza neće pružati podršku svojim pristalicama. Za Atinu je ovaj sporazum značio odricanje od one politike koju je poslednjih godina sprovodila