Obrazovanje u srednjem veku pre svega se orijentisalo na praktične potrebe. Mada je bilo ljudi koji su voleli znanje radi njega samog, oni su bili retkost i često su osećali potrebu da traže izgovore za svoju intelektualnu radoznalost. Kada su Jovan iz Solzberija i njegove kolege humanisti s kraja 12. veka iz čiste radoznalosti čitali prelepu pagansku prozu obavezno su isticali kako im je osnovni cilj da poboljšaju svoj latinski kako bi bolje proučavali crkvena dela.

Osnovni cilj bio je da svaki čovek poseduje znanje neophodno za obavljanje svog posla. Ostala znanja su bila suvišna, a mogla su biti i opasna. Na primer Filip de Novar je nagovarao mlade plemkinje da uče da čitaju kako bi mogle bolje da se mole ali žestoko se protivio da uče da pišu kako ne bi mogle pisati ljubavna pisma.

Srednjovekovno obrazovanje ne može se opisati samo kroz akademske ustanove kao što su škole i univerziteti, jer su i domovi velikaša predstavljali mesta gde su mlađi plemići sticali viteško obrazovanje. Proizvođenje mladića u viteza formalno je označavalo kraj školovanja i dokaz da može da zauzme svoje mesto u društvu. Žene velikaša su nadgledale obrazovanje plemkinja i pripremale ih za brak. U gradovima, sistem šegrta koji su uspostavili esnafi igrao je sličnu ulogu. Šegrti su živeli u majstorovoj kući i učili zanat pod njegovim nadzorom. Šegrt je prolazio kroz svoju konačnu proveru znanja u izradi majstorskog dela. Formalnim prijemom u gildu u statusu majstora on je završavao svoje školovanje.

Rasprostranjenost pismenosti

Kroz ceo srednji vek knjiško znanje u Zapadnoj Evropi,sa izuzetkom Italije, uglavnom je bilo ograničeno na one koji su pripadali svešteničkim redovima. Do 12. veka pismenih laika bilo je izuzetno malo. Posle 1100. godine njihov broj se stalno uvećavao. Mnogi vladari i plemići znali su da čitaju, dok je među trgovcima i čitanje i pisanje sigurno bilo široko rasprostranjeno. Međutim, ne treba preuveličavati stvarne razmere pismenosti. Sve plemiće i većinu trgovaca opsluživali su činovnici koji su vodili njihovu prepisku i čitali im pisma koja su dibili. Istinski obrazovanih laika gotovo da nije bilo. Mada uobičajena tvrdnja da je Tomas Mor prvi učeni laik koji se pojavio u Engleskoj izaziva sumnju, teško je pronaći nekog pre njega. U Italiji je situacija u dobroj meri bila različita. Ovde je rimska tradicija nastavila da živi i tu je uvek bilo dobro obrazovanih laika i poslova koji su tražili obrazovane ljude, a koje se obavljali laici.

Škole u srednjovekovnoj Evropi

Više škole u Rimskom carstvu bile su otvorene za svakoga ko je mogao da plati školarinu i dobijale su veliku novčanu pomoć od države. Njihov zadatak bio je da obučavaju pravnike i državne službenike. Zato se u njima najviše polagalo na učenje ubedljivog javnog govora pa su nazivane retorskim školama. U njima se izučavalo sedam slobodnih veština: gramatika, retorika, dijalektika, geometrija, matematika, astronomija i muzika. Boecije je podelio ove veštine u dve grupe tako da su prve tri činile tropuće (trivium) a preostale četiri četvoropuće (quadrivium). Rimske škole nestale su brzo nakon pada Rimskog carstva u svim delovima Evrope (u Britaniji odmah po povlačenju legija a u Galiji održale su se do petog veka). Međutim u Italiji one su nastavile da se razvijaju. Tamo je rimsko pravo ostalo na snazi i pravnici su se i dalje obučavali u retorskim školama. Ove škole takođe su obrazovale profesionalne pisce pisama koji su opsluživali nepismeno stanovništvo. Način rada i predmeti koji su se izučavali u ovim školama poslužili su kao uzori za crkvene škole koje su se postepeno razvijale u ostalim delovima zapadne Evrope.

Od 6. do 12. veka, gotovo sve škole Zapadne Evrope imale su za cilj obučavanje sveštenika i bile su blisko povezane sa katedralama i manastirima. Svaki opat bio je obavezan da svojim iskušenicima pruži minimum verskog obrazovanja neophodan za vršenje njihovih verskih obaveza. Svi monasi morali su da znaju da čitaju svoje molitvenike i crkvene službe a bilo je veoma poželjno da neki nauče da pišu dovoljno dobro da bi mogli da proizvode knjige koje su manastiru neophodne. U nekim manastirima sa obrazovanjem se išlo mnogo dalje. U 6. veku, irski manastiri bili su središta obrazovanja gde su se izučavali i predavali klasici. Mešavina irskih i italijanskih uticaja proizvela je čuvene manastirske škole severne Engleske koje su uništili vikinški pljačkaški pohodi. Mada je takozvana karolinška renesansa bila usredsređena na dvorsku školu Karla Velikog, njen rad su nastavili razni manastiri poput svetog Martina u Turu, Fulde i Flerija. Poslednju od ovih velikih manastirskih škola vodili su Beku u Normandiji, Lanfrank i Anselmo od Kanterberija koji će postati prva dvojica normanskih arhiepiskopa u Kenterberiju. Ukratko pre 11. veka jedine škole u kojima se moglo steći više obrazovanje bile su u manastirima, ako se izuzme dvorska škola Karla Velikog, a gotovo svi stvarno učeni ljudi bili su monasi ili prelati koji su obučavani kao monasi.

Obrazovanje sveštenika u srednjem veku

U 6. i 7. veku, sveštenici su sticali ono malo obrazovanja koje su imali u domovima episkopa. Svaki episkom imao je u svojoj službi izvestan broj mladih ljudi iz nižih svešteničkih redova čije je obrazovanje nadgledao. U nekim slučajevima učitelj je bio sam episkop, dok je u drugima unajmljivao posebnog školskog učitelja (magister scholarum). Kako je sveštenstvo vezano za katedrale postajalo sve organizovanije i kako su kolegijmi poprimili konačni oblik, školski učitelj je često postajao član kolegijuma koji je vodio redovnu školu. Karlo Veliki je naredio svojim episkopima da pri katedralama uspostave redovne škole, ali se ne zna u kojoj su ga meri oni poslušali. Većina škola koje su nastale tokom njegovog doba propale su tokom vikinške najezde. U 11. i 12. veku, crkveni sabori su redovno pozivali na osnivanje škola pri svakoj katedrali, ali trebalo je mnogo godina da se nametne poštovanje ovih odluka. Izgleda da je osnovni problem bio oklevanje kolegijuma da dodele sredstva od kojih bi se izdržavao učitelj. Tek u 13. veku, sistem katedralnih škola konačno je zaokružen.

Međutim mnogo pre toga nekoliko katedralnih škola su postale istaknuta središta znanja. Krajem 11. i u 12. veku škola u Šartru bila je poznata po predavanjima iz sedam slobodnih veština, naročito gramatike i retorike. Iz nje su izašli takvi ljubitelji latinskih klasika kao što su Jovan iz Solzberija i Hildebert iz La Mana. Škole pri katedralama u Lionu i Parizu bile su poznate po proučavanju teologije.

U ovim katedralnim školama izučavali su se predmeti iz trivijuma ili i iz trivijuma i iz kvadrivijuma. Priscijan i Donat korišćeni su kao udžbenici u nastavi gramatike. Aleksandar iz Vila Dea sastavio je 1199. godine udžbenik zvani Doctrinale, koji je ostao osnovni udžbenik kroz čitav srednji vek. On je bio naročito koristan zato što je bio pisan u stihu pa ga je bilo lako pamtiti. Pored toga učenici su čitali odlomke iz Ovidija, Vergilija i Horacija. Retorika je predavana prema tradicionalnim formulama kao veština izražavanja. Dijalektika se u suštini svodila na učenje logike. Geometrija je obuhvatala ono malo znanja o geografiji. Pre uvođenja arapskih znanja, matematika je bila tek nešto više od proučavanja tablica uz pomoć kojih su se izračunavali datumi pokretnih praznika uz nešto vežbanja u upotrebi računaljke. Iako su iz ovih škola izašli neki veoma obrazovani ljudi to su bile osnovne škole sa zadatkom da obezbede pismene sveštenike za crkvene upotrebe. Sve više obrazovanje do kojih se u njima dolazilo bilo je manje-više stvar slučaja ili preduzimljivosti pojedinih učitelja, a ne deo obrazovnog sistema.

Osnovno obrazovanje u srednjem veku

Posle pojave univerziteta, katedralne i manastirske škole konačno su postale osnovne škole bez ikakvih ambicija da se bave višim obrazovanjem. Istovremeno se pojavilo još mnogo drugih osnovnih škola. Čak i u ranom srednjem veku neki gradovi imali su škole, a od 13. veka gradske osnovne škole bile su opšta pojava. Mnogi pripadnici sveštenstva bavili su se podučavanjem. U poznom srednjem veku postalo je uobičajeno da plemić ili bogati trgovac uspostavi fond za doživotno izdržavanje sveštenika koji će izgovarati molitve za njihovu dušu.

Pošto ovo nije mogao biti jedini posao svešteniku je stavljeno u zadatak da vodi školu. U 14. veku, Viljem iz Vikema, episkop Vinčestera, došao je na ideju da osnuje školu čiji će jedini cilj biti priprema učenika za univerzitet. On je osnovao Vinčester koledž kao osnovnu školu sa koje su učenici odlazili u drugu ustanovu koju je on osnovao – novi koledž u Oksfordu. Kasnije osnovani Iton bio je u sličnoj vezi sa Kraljevskim koledžom u Kembridžu. Dakle do 14. veka sve katedrale, manastiri i gradovi imali su osnovne škole, a postojao je i veći broj škola istog nivoa.

Univerziteti u srednjem veku

Univerziteti su daleko najznačajnije obrazovne institucije u srednjem veku. Reč universitas u osnovi znači sve, u kolektivnom smislu, i mogla se primeniti na svaku grupu ljudi koji su sarađivali sa zajedničkim ciljem. Univerziteti su bili obrazovne gilde. U severnoj Evropi, to su bile gilde profesora dok su u Italiji i južnoj Evropi bile gilde studenata. U oba slučaja, one su osnivane da zaštite svoje članove i da unaprede njihove zajedničke interese. Pošto su profesori ili studenti mogli da osnuju takve organizacije za zajedničko delovanje bez naročite dozvole vladra i bez privlačenja pažnje savremenih hroničara, ne može se odrediti tačan datum nastanka tri najstarija univerziteta: u Bolonji, Parizu i Oksfordu, dok je datum osnivanja Kembridža krajnje nepouzdan. Sve što se zna jeste kada su dobili neku vrstu zvaničnog priznanja. Kasnije univerzitete osnivali su vladari pa se datumi njihovog osnivanja mogu pouzdano utvrditi.

grb Bolonjskog univerziteta

grb Kembridža

grb Oksforda

Bolonjski univerzitet u srednjem veku

Bolonja je bila naročito poznata po dobrim predavačima veštine izražavanja i jedan broj značajnih dela o retorici stvorili su tamošnji učitelji. Zatim su u 11. veku italijanski pravnici počeli da izražavaju nezadovoljstvo jednostavnim priručnicima rimskog prava koje su koristili i tražili su da se dublje upoznaju sa svojom strukom.Ovo oduševljenje uvećano je ponovnim otkrivanjem najvažnijeg dela Justinijanovog Zbornika građanskog prava (Corpus Iuris Civilis)-Digesta. Ubrzo su italijanski učenici izučavali rimsko pravo u celini,a glavno središte tih izučavanja bila je Bolonja. Krajem 11. veka pominje se čuveni učitelj iz Bolonje Pepo. Međutim,čovek koji je zaista proslavio Bolonju kao srdište istraživanja prava bio je Jernerije, koji je izglea prvi put upotrebio opširna znanja iz rimskog prava kako bi komentarisao zakonike koji su tada bili u praktičnoj upotrebi. Gracijan je radio u Bolonji sredinom 12. veka. Pošto se izučavanje medicine već proširilo po Italiji iz čuvene medicinske škole u Salernu, Bolonja je krajem 12. veka nudila podučavanje iz bar četiri predmeta: retorike, građanskog prava, kanonskog prava i medicine. Slava bolonjskih škola privlačila je studente iz cele Zapadne Evrope koji su se tu okupljali da bi učili od raznih učitelja. Ovi studenti nisu mogli da se zaštite kao pojedinci od prevelikih cena koje su im nametali stanodavaci i dućandžije pa su ubrzo osnovali dve gilde radi međusobne zaštite. Studenti koji su došli izvan Italije osnovali su Ultramontansku gildu ili naciju dok su Italijani činili Cismontansku ligu. Svaku naciju vodio je izabrani rektor (rektor). Ubrzo su učitelji raznih predmeta stvorili sopstvene gilde ali su studentske gilde imale glavnu reč o svim pitanjima osim određivanja neophodnog nivoa znanja da bi se stekla diploma. Učitelji,odnosno profesori, morali su da se zakunu na pokornost rektorima, da pitaju za njihovu dozvolu pre nego što izađu iz grada, kao i da plaćaju ako zakasne na predavanja ili ako ga previše produže.

Pariski univerzitet u Srednjem veku

Krajem 11. veka katedralna škola u Parizu postala je značajno obrazovno središte. Kancelar,službenik kolegijum kome je poveren nadzor nad školom i koji je davao dozvole za predavanja, odobravao je učiteljima sa odgovarajućim kvalifikacijama da drže predavanja u kućama blizu katedrale Notr Dam na Il de la Siteu. Jedina stvarna veza između ovih učitelja i same katedralne škole sastojala se u tome što im je dozvole davao i oduzimao kancelar-.Svaki učitelj iznajmljivao je pogodnu sobu i naplaćivao svoj rad a svršeni studenti dobijali su dozvolu da predaju i diplomu od kancelara. Gijom iz Šampoa i Petar Abelar bili su učitelji pod pokroviteljstvom Notr Dama kada su vodili svoje čuvene rasprave o prirodi univerzalija. Zategnutost između kancelara i učitelja bila je neizbežna naročito ako bi se među ovim drugim našao neko slobodouman poput Abelara. Na brežuljku na levoj obali Sene, tačno naspram Il de la sitea uzdizao se manastir Sen ženevjev.Na njegovom mestu danas se nalazi Panteon, ukrašen muralima koji prikazuju život i dobra dela svete Ženevjeve. Učitelji koji bi se posvađali sa kancelarom obično bi prelazili preko reke da bi predavali pod zaštitom opata. Vremenom kraj ovog manastira i padina koja se spuštala prema Seni prekriveni su školama, dok su Il de la Site učitelji gotovo sasvim napustili. Upravo tu, na levoj obali usred Latinske četvrti nalazi se i danas Pariski univerzitet. Do kraja 12. veka učitelji koji su predavali u Parizu osnovali su gildu odnosno univerzitet. U jednoj povelji Filipa Avgusta iz 1200. godine kojom se daju povlastice pariskim profesorima i studentima,pominje se univerzitet a deset godina kasnije pomenut je univerzitetski zvaničnik koji se naziva proktor. Do 1219. godine predavači su se podelili na četiri nacije, svaka sa proktorom na čelu: Francuska, Normandija, Pikardija i Engleska. Oko sredine 13. veka pojavljuje se izabrani glavar svih profesora koji se naziva rektor. Profesori teologije, kanonskog prava i medicine osnovali su posebne fakultete sa dekanima na čelu. Tako je rektor teorijski bio samo čelnik fakulteta slobodnih veština ali pošto je ovaj bio daleko najveći on je polagao pravo na položaj glavnog zvaničnika univerziteta. To pravo mu je i priznato ali tek posle duge i ogorčene borbe sa dekanom teološkog fakulteta.

Oksfordski univerzitet u Srednjem veku

Grad Oksford nalazi se u geografskom središtu Engleske, pa su tokom prve polovine 12. veka putujući profesori iz Pariza održavali povremeno predavanja. Manje-više neprekidna neprijateljstva između engleskog kralja Henrija II i francuskog kralja Luja VII otežavali su položaj engleskih učenih ljudi u Parizu i Henri je 1167. godine naredio svima njima da se vrate kući. Ovim je označen početak zasnivanja velikog školskog središta u Oksfordu. Znamo da je 1185. godine Giraldus Kambrensis pročitao jedno od svojih dela pred velikim skupom profesora i studenata ,kao i da je 1209. jedan možda previše oduševljeni hroničar procenio broj studenata u Oksfordu na 3000. Za čelnika univerziteta sa nazivom kancelar prvi put čujemo 1214. godine. Jedno vreme profesori su bili podeljeni u dve nacije,severnu i južnu,kojima su na čelu bili proktori,ali do kraja 13. veka nacije su ukinute mada su dva proktora ostala kao univerzitetski zvaničnici. Za razliku od Pariza viši fakulteti na Oksfordu nisu imali dekane, niti su bili posebno organizaciono izdvojeni. Kancelar i proktori bili su zvaničnici univerziteta u celini a većina upravnih poslova obavljena je na zajedničkoj skupštini svih profesora.

Kembrički univerzitet u Srednjem veku

Poreklo Kembridža je veoma maglovito ali sve ukazuje da su ga osnovali došljaci iz Oksforda i Pariza.Pošto prvi univerziteti nisu umali svoje zgrade nego su samo iznajmljivali neophodne objekte,profesori i studenti lako su se odlučivali na selidbu.U nekoliko navrata bilo je odlazaka iz Oksforda zbog sukoba sa gradskim ili kraljevskim vlastima i neki koji su tada otišli očigledno su se nastanili u KembridžuStudenti Pariza ozbiljno su se sukobili sa kraljicom-namesnicom Blanšom od Kastilje i papskim legatom koji joj je pomagao da vlada u ime njenog maloletnog sina (1230).Pevajući prostačke pesmice o odnosima kraljice i legata pripadnici univerziteta masovno su napustili Pariz.Mnogi su otišli u anžer,koji je tada držao Blanšin ogorčeni neprijatelj Petar od Drea,vojvoda Bretanje,ali ostali su dospeli u Kembridž.

Ostali srednjovekovni univerziteti

U 13,14 i 15. veku osnovani su mnogi univerziteti.Jednim iseljavanjem iz Bolonje u Padovi je 1222. godine osnovan univerzitet.Fridrih II uspostavio je 1224. godine u Napulju prvi univerzitet koji je stvoren po nalogu nekog vladara.Kako bi pomogao suzbijanje albižanskih jeretika papa je 1230. u Tuluzu osnovao univerzitet.Krajem 13. veka mnogi univerziteti osnovani su u Španiji i Portugaliji.Tokom 14. veka sedam ih je osnovano u Italiji,četiri u Francuskoj i pet u Nemačkoj.Tokom 15. veka osnovano je još sedm univerziteta u Francuskoj i još nekoliko u Italiji i Nemačkoj.

Odlike srednjovekovnih univerziteta

Mada su univerziteti u Parizu,Oksfordu i Kembridžu bili po mnogo čemu različiti,imali su u suštini iste osnovne osobine,pa se o njima mogu doneti neki uopšteni zaključci.Svaki od ovih univerziteta vodio je dugu bitku za nezavisnost,kako od crkvenih tako i od laičkih vlasti.Pošto su svi profesori i studenti imali svešteničke tonzure i pošto su svi bili zaređeni oni su teorijski bili izuzeti od hapšenja ili kažnjavanje od strane svetovne vlasti.U stvari čelnici univerziteta obezbedili su sebi široka svetovna ovlašćenja.Načini na koji su stizali do ovog cilja bili su slični.Počinjalo bi tako što bi student učinio neki prestup poput nereda u krčmi ili silovanja.Onda bi građani i njihovi zvaničnici pokušali da pohapse studente.Došlo bi do nemira koji su nekada znali da sasvim izmaknu kontroli.Jednom prilikom oksfordski studenti su nekoliko dana bili pod pravom oružanom opsadom.Pošto su studenti takođe bili naoružani došlo je do žestokog sukoba koi jeokončan tek dolaskom kraljeve vojske.Posle takvih nemira univerzitetski zvaničnici uputili bi žalbu kralju koji je spor gotovo uvek rešavao tako što bidavao većim ovlašćenja čelniku univerziteta.U slučaju da kralj okleva univerzitet bi se oslonio na papsku podršku.Kancelar Oksforda dobio je puna pravosudna ovlašćenja nad profesorima,studentima i njihivim slugama. Kada se univerzitet u Parizu tek pojavio dodela diploma i dozvola za predavanje bila je u rukama kancelara kolegijuma Notr-Dama a sudska ovlašćenja iz oblasti crkvenog prava nad profesorima i studentima imao je pariski episkop.Posle duge,žestoke borbe tokom koje su upućene mnoge žalbe papi,ovlašćenja episkopa i kancelara,ovlašćenja episkopa i kancelara svedene su na puke formalnosti.Pravosudne dužnosti prenesene su na rektora dok je kancelar ci dalje izdavao dozvole,ali bilo mu je zabranjeno da odbije da ih dodeli ljudima koje mu predlože fakulteti.Oksford je bio još uspešniji episkop Linkolna živeo je daleko od Oksforda,a njegov predstavnik u gradu,arhiđakon Oksforda nije mogao da se meri sa kancelarom univerziteta.Vrlo brzo kancelar je stekao potpuna pravosudna ovlašćenja u pogledu crkvenog prava,ne samo nad profesorima i studentima već i nad samim gradom Oksfordom.

Studije

Da bi bio primljen na univerzitet od studenta se očekivalo da dokaže da zna da čita i piše na latinskom, ali prijemni ispiti su shvatani olako i mnogi studenti su dolazili nespremni. Upravo zbog ovoga osnovao je Viljem iz Vikema Vinčester koledž za pripremanje studenata. Po prijemu student je počinjao da radi na gramatici, retorici i logici. Profesor bi uzeo neki udžbenik, pročitao tekst i komentare teksta koje su sačinili njegovi istaknuti prethodnici i onda je dodavao svoje komentare. Ovaj postupak nazivan je slušanjem knjige. U Parizu student koji odsluša dve knjige o gramatici i pet o logici sticao je diplome iz ovih veština. To je značilo da je neka vrsta profesorskog šegrta, asistenta, i da je mogao da podučava druge koji su težili istom stepenu. Pošto odsluša pet knjiga Aristotela i nekoliko matematičkih dela sticao je pravo na dozvolu za predavanje. Pored slušanja knjiga od studenta se očekivalo i da nekoliko i sam pročita. Na Oksfordu je kandidat za neki stepen morao da dovede određeni broj profesora koji bi se zakleli da je on odslušao i pročitao tražena dela. Mada je student mogao da se upusti u proučavanje neophodna za sticanje doktorskog zvanja u kanonskom ili građanskom pravu a bez prethodno stečenog magistarskog stepena, ovaj stepen bio je neophodan za napredovanje u medicini i teologiji. Pravo je predavano metodom koji je gore opisan, čitanjem teksta i komentarima profesora. U medicini studenti su slušali dve vrste dela, ona o teoriji i ona o praksi. Prave prakse u današnjem smislu nije bilo kao što nije bilo ni pravih laboratorija. Najcenjeniji i najomiljeniji predmet bila je teologija i tu je dostizanje doktorskog zvanja predstavljalo veliki uspeh. Magistar bi četiri godine morao da sluša predavanja o Bibliji i još dve godine rasprave o delu Sentencije Petra Lombardada bi postao diplomirani teolog. Zatim je učio još šest godina, koje su takođe uglavnom bile posvećene Bibliji i Sentencijama da bi dobio dozvolu da predaje teologiju. Obično bi bila potrebna još jedna godina da bi i formalno postao doktor i da bi dobio doktorsku katedru. Tokom svih ovih godina učenja student je učestvovao u mnogim raspravama, odnosno javnim razgovorima o teološkim pitanjima. Učestvovanje u određenom brou rasprava bio je neophodan uslov za sticanje diplome. Po pravilu on je takođe morao da održi određeni broj propovedi.

Degradacija studija

Mnogim studentima bilo je veoma teško da ispune uslove za dobijanje diplome pa su tražili popuste odnosno ublažavanje nekih uslova.Nastavno osoblje obično im je izlazilo u susret ako im se,u zamenu za to,priredi veličanstvena gozba sa mnogo jela i pića.Ubrzo niko nije mogao da ispuni uslove i svi su sticali diplome preko popusta.Trebalo je samo provesti dovoljno vremena na univerzitetu i imati dovoljno novca da bi se podmirili troškovi popusta. Niko nije išao na predavanja a pošto su profesori bili plaćeni po času predavanja uskoro nije ni bilo.Samo onaj ko je zaista želeo da uči i ko može da nađe nekoga ko će ga podučavati mogao je nešto da nauči.

Stvaranje koledža

U drugoj polovini 13. veka jedan broj pobožnih i dobrodušnih ljudi zabrinuo se nad gorkom sudbinom siromašnih studenata. Smeštaj i hrana bili su preskupi tako da ih mnogi nisu mogli priuštiti. Ovi dobrotvori osnivali su ustanove gde su siromašni studenti mogli da se hrane i da stanuju besplatno ili za vrlo malo novca. Da bi se bar donekle obezbedilo pristojno ponašanje studenata u ovim ustanovama sa njima je živeo jedan ili više profesora. Kada bi poželeo nešto da nauči student bi se obratio za pomoć nekom od profesora koji su živeli pod istim krovom. Tako su nastali koledži koji su imali veliku ulogu u razvoju tri velika evropska univerziteta (Pariski, Oksford, Kembridž). Prvi koledž u Parizu osnovao je bogati trgovac Robert de Sorbon 1258. godine i njegova Sorbona čuvena je i dan danas. Do 1500. godine u Parizu je postojalo šezdesetak koledža. Volter iz Mertona, episkop Ročestera, osnovao je 1260. godine Merton koledž u Oksfordu a otprilike u isto vreme Džon Baliol, velmoža iz severne Engleske, uspostavio je Baliol koledž. Koledže su bogato obdarivali posedima i prihodima.

Ponašanje studenata i profesora

Studenti srednjeg veka nisu se mnogo razlikovali od današnjih. Neki su učili a neki nisu. Mnogo su pili i jurili žene. Većina ih često nije imala ni prebijene pare. Sačuvani su neki priručnici sa predlošcima za pisma koja su koristili studenti. Mnoga pisma predstavljaju primere različitih izgovora kako bi se od roditelja ili rođaka iskamčio novac ali ima i onih koji uče kako pozvati devojku na večeru. Mnogi profesori i studenti su se nasilnički ponašali. Jedan nemački profesor koji je pobio nekoliko svojih kolega otpušten je tek kada je jednog izbo nožem na sastanku nastavničkog osoblja. Oksfordski pravilnik zabranjivao je studentima da donose lukove i strele na čas. Krađe i provale studenata bile su više nego česte. Međutim važno je napomenuti da nije bilo teško steći status studenta, pa je to bila dobra maska za ljude koji su bili zločinci. Studenti nisu potpadali pod nadležnost svetovnih sudova a crkveni sudovi bili su poznati po svojoj blagosti.

Značaj univerziteta

Uprkos mnogim i očiglednim manama univerzitet je imao veliki značaj za razvoj srednjovekovne civilizacije pa i za razvoj celokupne evropske civilizacije. On je pomagao učene ljude i pružao povoljne uslove za sticanje znanja. Većina učenih ljudi poznog srednjeg veka bili su povezani sa univerzitetima. Osim toga pojedini fakulteti važili su za autoritete u svojim oblastima tako da se jednom prilikom papa izvinio zato što je presudio neki teološki spor, a da se prethodno nije konsultovao sa teološkim fakultetom iz Pariza. Diplomci univerziteta popunjavali su radna mesta za koje je bilo potrebno obrazovanje. Tako su magistri veština koji nisu ostali na univerzitetu postajali učitelji u školama. Doktori građanskog prava postajali su advokati u zemljama u kojima je primenjivano rimsko pravo ili službenici svetovnih vladara. Zvanje doktora teologije vodilo je ili do predavača na univerzitetu ili do napredovanja u crkvenoj službi. Ukratko, malo je verovatno da bi do opšteg napretka civilizacije koji je obeležio pozni srednji vek uopšte došlo bez univerziteta

Obrazovanje u Vizantiji

Obrazovanje u Vizantiji je bilo svetovnog karaktera i zasnivalo se na antičkoj tradiciji. Obrazovanost je bila veoma cenjena, a neobrazovanost se prezirala i učeni Vizantinci su bili skloni tome da je ismevaju. Obrazovanje je u Vizantiji takođe bilo i veoma korisno, jer je olakšavalo pristup određenim državnim položajima, omogućavalo promenu društvenog statusa i životnog standarda.

Postojala su tri nivoa školovanja: osnovno, srednje i visoko. Škola se pokazala kao jedna od najstabilnijih ustanova jer se u toku hiljadugodišnje istorije Vizantijskog carstva vrlo malo menjala. Od samog početka, bila je zasnovana po ugledu na antičko obrazovanje, s tim što se kasnije dodalo izučavanje Biblije i spisa svetih otaca, ali većina lektire su bili upravo antički pisci i istoričari.

Treba naglasiti da je obrazovanje u Vizantiji imalo svetovni karakter — izučavali su se antički pisci, filozofi i istoričari, mitologija, istorija, gramatika, filozofija i sl. Tek kasnije počinju da se uvode elementi crkvenog podučavanja.

Vizantinci su prezirali neobrazovanost. Učena Kasija, monahinja koja je živela u 9. veku, imala je običaj da govori:

Mrzim glupaka kad misli da filozofira, mrzim onog koji obučava a ništa ne zna, mrzim neznanje kao Judu.

Za većinu Vizantinaca, obrazovanje se završavalo sa završetkom osnovne škole. Bez obzira na pozitivan odnos prema obrazovanju, u Vizantiji je bilo puno nepismenih. Neki savremeni vizantolozi smatraju da nekih 90 % Vizantinaca nije znalo da čita i piše. Takođe je bilo i nepismenih careva, kao što su Justin I, Vasilije I ili Mihajlo II Amorijac.

Ipak, u poređenju za Zapadnom Evropom u srednjem veku, Vizantinci su bili neuporedivo obrazovaniji. Poznato je da su krstaši ismevali Vizantince zbog toga što su stalno sa sobom nosali knjige, pera i mastionice i nazivali ih pismenjakovićima a ne vojnicima.

U Vizantiji je, pored škola, bilo i dosta privatnih učitelja, čiji se rad, izgleda nije mnogo cenio. Iz pisama Toedora Hirtakina, učitelja koji je živeo u 14. veku, može se videti da je posao učitelja bio veoma malo cenjen, kako u materijalnom, tako i u društvenom pogledu. On se stalno žali na siromaštvo, izaludnost sopstvenog obrazovanja i na đačke roditelje koji ne plaćaju časove.

Vizantijski učeni ljudi su umnogome doprineli razvoju italijanske renesanse. Nakon pada Carigrada i nestanka Vizantijskog carstva 1453. godine, oni su se selili na Zapad gde su sa sobom preneli tradicije vizantijskog obrazovanja i kulture

Osnovno obrazovanje

Osnovna škola je trajala oko tri godine i bila je otvorena svima, kako dečacima tako i devojčicama, kako deci iz bogatih i uglednih domova, tako i deci zanatlija pa čak i seljaka, zapravo, svima koji su bili u mogućnosti da plate školovanje. Deca su polazila u školu u uzrastu od šest do osam godina. Škole su najčešće bile privatne, a bilo je i škola koje su se organizovale po manastirima i crkvama.

U osnovnoj školi prvo se izučavala ortografija. Đaci su učili da čitaju i pišu, upoznavali su se sa mitologijom, svetovnom i biblijskom istorijom kao i sa književnim delima nastalim na atičkom dijalektu, koji se prilično razlikovao od grčkog kojim su govorili Vizantinci. Deca su takođe učila da pevaju i da računaju. Lektira koju su koristili bila su dela antičkih autora, Homera i Ezopa. Kasnije se u lektiru uključuju i delovi iz Biblije, pre svega Davidovi psalmi koje su učenici učili napamet, kao i hagiografski tekstovi. Metod rada se svodio na postepeno savladavanje materijala od jednostavnijeg ka složenijem. Jedina razlika između grčkih i vizantijskih škola je bila u tome što vizantijske škole nisu imale časove fizičkog vaspitanja.

Srednje obrazovanje

Srednja škola je trajala nekih šest ili sedam godina. U Vizantiji, srednje i visoko obrazovanje nisu bili strogo odvojeni, već su se njihovi programi donekle poklapali, a i uzrast polaznika nije bio tačno utvrđen.

U principu, i ako se izuzmu počeci Vizantijskog carstva, srednjih škola je bilo samo u Carigradu. Međutim, to nije značilo da i u unutrašnjosti nije bilo dobrih predavača.

U samom Carigradu je na početku 10. veka postojalo dvanaest srednjih škola i svaka je imala između 20 i 40 polaznika, što je značilo da je samo nekoliko stotina dece iz Carigrada imalo pristup srednjem obrazovanju.

U srednjoj školi osnovni predmet koji se izučavao bila je gramatika. Nastojalo se da učenici u svakodnevnom govoru zamene narodni govor atičikim dijalektom i da se osposobe da ga pišu i izražavaju se na njemu. Vizantijski srednjoškolci su izučavali fonetiku, morfologiju, sintaksu i stilistiku atičkog grčkog, kao i antičku književnost, istoriju, mitologiju, geografiju i metriku. Što se lektire tiće, prednost je davana antičkim piscima: Homer, Hesiod, Pindar, Ezop, Eshil, Sofokle, Evripid, Aristofan, istoričari Herodot, Tukidid, Plutarh i Polibije. Nešto kasnije se uvode i Biblija i spisi svetih otaca.

Udžbenici koji su korišćeni bili su isti oni koji su se koristili u antičko doba, uz minorne promene, što govori o izraženoj svetovnosti vizantijskih škola. Takođe su se koristili i rečnici iz raznih oblasti: rečnici arhaizama, sinonima, etimološki rečnici, grčko-latinski rečnici.

Retorske škole

Retorika je bila izuzetno popularna u doba antike, i taj ugled je očuvala sve do vizantijskih dana. U ove škole se upisivao veoma mali broj polaznika, između 16 i 17 godina starosti koji su učili da savršeno govore i pišu na atičkom dijalektu. U ovoj školi su se izučavala dela Demostena, Izokrata i Lizija, ali i spisi hrišćanskih otaca — Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i Jovana Zlatoustog.

Filozofske škole

Filozofija koja se izučavala u ovim školama bila je shvaćena u najširem smislu. Program je bio veoma obiman i postojalo je mnogo predmeta. Proučavala su se dela Aristotela i Platona, kao i aritmetika, geometrija, muzika, astronomija, fizika, logika i epika.

Odnos crkve je prema filozofskom obrazovanju bio dvojak. S jedne strane, pribojavala se prevelikim ushićenjem filozofijom jer je to moglo da odvede u jeres. S druge strane, crkveni velikodostojnici su smatrali filozofiju jednim stepenikom pre izučavanja teologije koju su smatrali vrhuncem i ciljem svih nauka.

Bogoslovije

U Vizantiji je takođe velika pažnja posvećivana bogoslovskom obrazovanju, iako su mladi ljudi u početku to znanje mogli da dobiju samo u porodici ili u crkvi. Kasnije se otvaraju manastirske škole u kojima su se proučavale crkvene dogme, moralni principi i norme ponašanja. Bogoslovskih akademija je bilo u Aleksandriji, Antiohiji, Cezareji, Efesu. Čuvena je patrijaršijska akademija u Carigradu osnovana s kraja 9. veka u kojoj se tumačila Biblija i učila retorika, ali i neke svetovne nauke kao aritmetika, muzika, geometrija, astronomija, medicina i filozofija. U svakom slučaju, izvanredno poznavanje teologije je bilo karakteristika i svih svetovnih naučnika jer se smatralo da pravi intelektualac mora dobro poznavati i hrišćansko bogoslovlje.

Visoko obrazovanje

Iako o visokom obrazovanju u Vizantiji ima veoma malo podataka, nema sumnje da je ono neprekidno postojalo tokom celokupnog trajanja Vizantijskog carstva.

U prvim vekovima postojanja Vizantijskog carstva, postojale su različite akademije širom zemlje u kojima se sticalo svetovno obrazovanje iz različitih disciplina. U Atini je postojala neoplatonska filozofska škola (koju je 529. godine ukinuo car Justinijan I)U Aleksandriji su postojale poznate medicinske škole, a u Antiohiji i Gazi retorske i u Bejrutu pravne škole. Međutim, najpoznatiji centar visokog obrazovanja u Vizantiji je bio Carigrad, prestonica carstva. U želji da izjednači Carigrad sa starom prestonicom, Rimom, Konstantin Veliki je učinio dosta na tom polju tako što je uspeo da dovede najslavnije profesore iz drugih obrazovnih centara.

Ipak, prvi podaci o visokom obrazovanju potiču iz doba Teodosija II, koji je i sam bio veoma učen. On je 27. februara 425. godine izdao dekret kojim je osnovan carigradski univerzitet, na kom su ustanovljene katedre za grčku i latinsku gramatiku i retoriku, pravo i filozofiju. Predavanja su se davala na grčkom i latinskom. Iz broja i rasporeda predavača vidi se da je blaga prednost data grčkom, mada ni latinski nije izgubio na važnosti. Bio je zaposlen 31 profesor: jedan filozof, dva pravnika, deset grčkih i deset latinskih profesora gramatike, pet grčkih i tri latinska retora. Pored filozofije, aritmetike i geometrije, takođe je predavana i medicina. Takođe je predavano i pravo, jer su se ovde školovali i budući visoki državni činovnici. Za vreme cara Justinijana I studije prava su ojačane, a broj profesora povećan sa dva na osam.

Novi carigradski univerzitet se nalazio na Kapitolu, zdanju koje je podigao Konstantin Veliki. Na južnoj strani Kapitola nalazile su se prostorije gde su se držala predavanja i koje su se zvale „eksedre“. Svaki profesor je imao svoju posebnu „eksedru“ u kojoj je držao predavanja. Teodosije je dao staleške privilegije samo profesorima njegovog univerziteta koji su morali da nose posebnu odeću. Takođe su imali i svoju posebnu strukovnu organizaciju, kao na primer, udruženje lekara ili pravnika^.

Postoji jako malo podataka o delovanju carigradskog univerziteta nakon vladavine cara Justinijana I (527—565). Određene reforme je izvršio Iraklije u 7. veku, a nove i značajnije reforme je u 9. veku sproveo cezar Varda, brat carice Teodore i ujak cara Mihaila III. Varda je obnovio školu na Magnavarskom dvoru jer su prosti i neuki carevi zapostavljali visoko obrazovanje. Na čelo te škole Varda je postavio čuvenog Lava Matematičara, najistaknutijeg naučnika tog doba. Učilište na Magnavarskom dvoru doživelo je procvat u doba vladavine Konstantina VII Porfirogenita (913—959), cara koji je bio veoma obrazovan pa i sam pisac, da bi za vladavine Vasilija II (976—1025), cara kojem su ratni pohodi i oružje bili važniji od obrazovanja, ova škola je ugašena.

Novi procvat carigradski univerzitet doživljava za vreme vladavine Konstantina IX Monaha. Car je dekretom (1043—1047) obnovio univezitet koji se sastojao od dva fakulteta: pravni i filozofski. Dekan Pravnog fakulteta je bio Jovan Ksifilin, sa titulom nomofilaks („čuvar prava“), a Filozofski je vodio Mihailo Psel sa titulom „konzul (ipat) filozofa“. Filozofske studije su bile uređene po sistemu trivijuma i kvadrivijuma. Pravni i Filozofski fakultet su najverovatnije funkcionisali i u kasnijim decenijama vizantijske istorije.

Za vreme vladavine Aleksija I Komnina (1081—1118), obnovljena je i reorganizovana patrijaršijska akademija na kojoj su, osim veronauke, predavani i neki svetovni predmeti kao matematika, medicina i filozofija.

Krstaško osvajanje Carigrada 1204. godine privremeno je prekinulo razvoj visokog školstva u Vizantiji, međutim, krajm 13. veka dolazi do novog kulturnog preporoda u Vizantiji, poznatim pod imenom „renesansa Paleologa“, te je Carigrad opet postao jedan od najvećih centara obrazovanja na svetu, pored Bagdada i Pariza.

Visoko školstvo u Vizantiji je postojalo u različitim oblicima, sve do pada Carigrada, 1453. godine i konačne propasti Vizantijskog carstva.

Obrazovanje u srednjovekovnoj Srbiji

Obrazovanje u srednjovekovnoj Srbiji sticalo se uglavnom u okviru crkve ili ređe na dvorovima vlastele gde su sinovi vlastele pripremani za svoje buduće dužnosti.

Oni koji su odlučili da se zamonaše učili su u manastirima da čitaju i pišu. Manastiri su bili i najznačajnije obrazovne institucije a ne samo mesta bogosluženja. Manastiri nisu bili jedina mesta gde se sticalo obrazovanje u srednjovekovnoj srpskoj državi. Po pojedinim odredbama iz XIV veka njima je čak zabranjivano da podučavaju mlađe dečake koji su se mogli obrazovati kod parohijskog sveštenstva. Parahijski sveštenici su ili imali obavezu ili su po običaju školovali jednog od svojih sinova za bogosluženje u parohijskoj crkvi.

Stariji dečaci pismenost su sticali po učilištima gde su ih podučavali svetovni učitelji. O ovim učilištima sačuvani podaci su vrlo oskudni. Verovatno su se nalazili po većim naseljima ili pri dvorovima viđenije vlastele. Nije moguće odrediti šta se u ovim učilištima izučavalo ali je sigurno da je učenje čitanja i pisanja bilo najvažnije. Učenje čitanja i pisanja obuhvatalo je savlađivanje dva oblika pisma: jednog korišćenog za knjige koje je bilo čitljivije i drugog korišćenog za pisanje pisama koje je bilo teže čitljivije ali se njime brže pisalo. Takođe je trebalo savladati i brojne skraćenice. Za uvežbavanje čitanja korišćene su pre svega crkvene knjige, u prvom redu psaltir i časlovec. Kao pisaći materijal u školama su korišćene navoštene tablice jer su se mogle upotrebljavati više puta.

Pošto je pojanje činilo sastavni deo službe pažnja se posvećivala i najnužnijem muzičkom obrazovanju. U početku je korišćen grčki načinbeleženja muzike da bi kasnije nastali i srpski muzički priručnici.