Neposredni povod za Prvi svetski rat bio je Sarajevski atentat. Međutim, uzroci su bili mnogo dublji.
Krajem XIX i početkom XX veka postojala su dva velika vojno-politička saveza – Centralne sile i Antanta. Centralne sile – Austro-Ugarska i, pre svega, Nemačka – su težile novoj podeli sveta (pre svega kolonija) zbog čega su došle u konflikt sa starim kolonijalnim silama, naročito sa Engleskom i Francuskom. Vremenom, odnosi između blokova su se zaoštrili što je dovelo do tzv. politike hladnog rata, a to je značilo stalnu trku u naoružavanju, česte krize i sporove među suprotstavljenim blokovima, izbijanje brojnih lokalnih ratova, špijunske afere, itd.
Opšte je prihvaćeno da je atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu bio samo neposredan povod za Prvi svetski rat, dok su stvarni uzroci mnogo dublji, od kojih su centralni porivi i interesi različitih nacionalističkih elemenata.
Sistem saveza
Glavni mehanizam početka rata koji je odveo sve tadašnje svetske sile u Prvi svetski rat jednu za drugom bio je sistem saveza.
Ono što je trebalo biti striktno ograničen i kratak rat, između optuženog i optužujućeg - Srbije i Austro-Ugarske preraslo je vrlo brzo u nešto što je bilo iznad najgorih očekivanja i najratobornijih ministara u Berlinu (i naravno Beču, koji je uskoro postao svestan u šta se upustio), uprkos nemačkim garancijama o brzom kraju rata.
Je li moguće da se uđe dublje u evropsku istoriju, kao istraživanje raznih saveza koji će odigrati glavne uloge u najvećem pokolju do 1914.? No vratimo se još u period pre samog početka rata, u drugu polovinu 19. veka, kada je nemački kancelar Oto fon Bizmark stvorio osnove budućih saveza-ujedinjenje razjedinjenih nemačkih zemalja u jedinstvenu novu državu Nemačko carstvo.
Bizmarkova potreba za savezima
Bizmarkovo stvaranje ujedinjene Nemačke bilo je direktno povezano s izbijanjem rata 43 godine kasnije, koje je rezultiralo stvaranjem ključnih saveza koji će kasnije da stignu na svetsku pozornicu.
Ispunivši svoju životnu želju, Bizmarkovi ekspanzionistički planovi bili su privedeni kraju. Osigurao je šta je tražio, i njegova glavna želja bilo je očuvanje stabilnosti tek stvorenog Carstva. Započeo je tako da stvara Saveze Evrope, tako zaštivši Nemačku od potencijalnih neprijatelja.
Bio je posebno svestan da Francuska neće mirno gledati na svoje nekadašnje pokrajine koje je izgubila u Prusko-francuskom ratu. Zapravo francuski ratni plan XVII je bio većinom baziran na ponovnom vraćanju pokrajina Alzas i Lorena pod francusku vlast, u što kraćem vremenu, ali sa zastrašujućim posledicama.
Bizmark se u početku nije bojao saveza između Francuske i Velike Britanije, delom zbog toga što je u to vreme Britanija vodila politiku tzv. "sjajne izolacije", samoproglašene politike nemešanja u zbivanja na kontinentu.
Trojecarski savez i Dvojni savez
Započeo je da pregovara, i 1837. stvorio Trojecarski savez, koji je obavezao Nemačku, Austro-Ugarsku i Rusiju da pomažu jedna drugoj za vreme rata. To stanje se održalo do 1878., kada je Rusija istupila iz saveza., ostavivši Bizmarka u novom Dvojnom savezu s Austro-Ugarskom 1879.
Ovaj kasniji sporazum obavezao je te zemlje da pomažu u slučaju ruskog napada na jednu od njih, ili ako Rusija bude pomagala ijednoj drugoj državi u ratu protiv Austro-Ugarske, ili Nemačke. Ako ijedna druga država bude napadnuta od neke velike sile, npr. Francuske, obe države, i Nemačka i Austro-Ugarska moraju ostati neutralne.
Ovaj savez, za razliku od ostalih, trajao je do izbijanja rata 1914. No Austrija je pozvala Nemačku u pomoć da prisili Rusiju na prestanak slanja pomoći Srbiji (koja je bila savezom povezana s Rusijom), na što je Nemačka odmah pristala.
Trojni savez
Dve godine nakon što su Nemačka i Austro-Ugarska potpisale sporazum o Dvojnom savezu, Kraljevina Italija je ušla u Trojni savez (1881.). Pod uslovima tog sporazuma, Nemačka i Austro-Ugarska obećale su pomoć Italiji u slučaju da bude napadnuta od strane Francuske i obratno-Italija je bila obavezna da pomogne u slučaju da Francuska objavi rat Austro-Ugarskoj ili Nemačkoj, ili obema.
Nadalje, da se jedna potpisnica našla u ratu s dve sile (ili više), ostale dve potpisnice pružile bi vojnu pomoć. Na kraju, da je ijedna od tri potpisnice odlučila da započne "preventivni" rat, ostale dve potpisnice ostale bi neutralne.
Jedan od glavnih ciljeva Trojnog saveza bio je da spreči Italiju da objavi rat protiv Austro-Ugarske, s kojom je imala nesuglasice oko teritorijalnih pitanja.
Tajni francusko-italijanski dogovor
U razdoblju kada su veze među članicama Trojnog saveza započele da slabe, Italija je započela tajne pregovore s Francuskom, pod kojim bi Italija ostala neutralna u slučaju da Nemačka napadne Francusku,što se i dogodilo.
1914. Italija je proglasila da je nemački napad na Francusku "agresorski" i tako se pozvala na klauzulu da se Italija proglasi neutralnom. Godinu dana posle Italija ulazi u rat, ali kao saveznik Britanije, Francuske i Rusije.
Sporazum reosiguranja
Potencijalno velike važnosti, iako je propao nakon tri godine, Bizmark u 1887., pristaje na takozvani Sporazum reosiguranja sa Rusijom.
Taj dokument osiguravao je obema silama da ostanu neutralne ako ijedna od njih bude uvedena u rat s trećom silom (ili ofanzivno ili defanzivno).
No, da je ta treća sila bila Francuska, Rusija ne bi bila obavezna da pruži pomoć Nemačkoj (kao i što Nemačka ne bi mogla da pruži pomoć Rusiji u ratu s Austro-Ugarskom) Bizmark je tim sporazumom hteo da izbegne mogućnost rata na dva fronta protiv Francuske i Rusije.
Bila je to zamršena mreža saveza; ruski car Nikolaj II ukida Sporazum 1890. (iste godine kada novi nemački car Vilhelm II otpušta veterana-kancelara Bizmarka).
Francusko-ruski sporazumi
Godinu nakon što je Sporazum reosiguranja propao, Rusija ulazi u savez s Francuskom. Obe sile pristale da se savetuju jedna s drugom ako se jedna od njih nađe u ratu s nekom drugom državom, ali i u slučaju da stabilnost Evrope bude ugrožena.
Ovaj sporazum dodatno je učvršćen 1892. stvaranjem Francusko-ruskog vojnog kongresa , koji se specijalizovao za protivnapade na potencijalno opasne zemlje Trojnog saveza - Nemačku, Austro-Ugarsku i Italiju.
Ukratko, da je Francuska ili Rusija napadnuta od strane potpisnica Trojnog saveza, ili da sila Trojnog saveza započne mobilizaciju protiv Francuske ili Rusije (započinjanje sveopšte mobilizacije vojske, pripremanja ratnog stanja i objave rata), druga sila bi pružila vojnu pomoć.
Britanski izlazak iz "Sjajne izolacije"
Naslednik cara Vilhelma, ambiciozni Kajzer Vilhelm II počeo je Nemačko Carstvo da vodi prema mestu najjače svetske sile. S otpuštanjem Bizmarka novi Kajzer započeo je od Nemačke da stvara kolonijalnu silu što je značilo uspostavljanje nemačke moći na Pacifiku i, što je mnogo važnije, u Africi.
Vilhelm, ohrabren od strane ministra mornarice Tiripica, započeo je da stvara masivnu flotu koja bi bila jednaka, ako ne i nadmoćnija od britanske.
Britanija, koja je u to vreme bila najveća svetska sila, nije mirno gledala na nemačke ambiciozne planove. U prvim godinama 20. veka, 1902., potpisuje Vojni sporazum s Japanom, tako ograničavajući širenje nemačkih kolonija na Istoku.
Takođe je započela da prepravlja svoje starije brodove i da gradi nove, želeći tako da nadjača nemačku flotu. U tome je i uspela sagradivši u samo 14 meseci-što je bio rekord-ogromni bojni brod HMS Drednot, koji je završen u decembru 1906. U vreme kad joj je Nemačka objavila rat, 1914., Nemačka je imala 29 operativnih bojnih brodova, a Britanija 49.
Osim njenog uspeha u pomorskoj trci u naoružanju, nemačke ambicije uspele su "da uvedu" Britaniju u Evropski sistem sveza, što je takođe, ubrzalo početak rata.
Srdačni ugovori: Britanija, Francuska, Rusija
Dve godine posle Britanija je potpisala Srdačnu Antantu s Francuskom. Taj je ugovor konačno rešio brojne preostale kolonijalne prepirke. Puno važnije, iako se nisu obavezali na vojnu pomoć u slučaju rata, stvoreni su puno bliži diplomatski odnosi.
Tri godine posle, 1907., Rusija osniva ono što će postati poznato kao Trojna Antanta (što se održalo do 1. svetskog rata, potpisujući ugovor s Britanijom: Anglo-Rusku Antantu.
Zajedno, ta dva ugovora stvorili su trostrani savez koji je opstao, ali i efikasno povezao jednu za drugu do rata tačno sedam godina kasnije.
No iako ta dva ugovora nisu bili i vojni, oni su postavili tzv. moralnu obavezu za svaku potpisnicu da pomogne drugim dvema u slučaju rata.
Sada je jasno da je upravo ta moralna obaveza uvukla Britaniju u rat, za obranu Francuske, iako su pravi razlozi bili u uslovima zaboravljenog Londonskog sporazuma, koji je obavezivao Britaniju da zaštiti neutralnost Belgije, a koji je Nemačka odbacila kao "bezvredni komad papira" u 1914. kada su zamolili Britaniju da zanemari taj ugovor.
1912. Velika Britanija i Francuska potpisali su svoj vojni sporazum, tzv. Anglo-francusku konvenciju, koji je obavezao Britaniju da obrani obale Francuske od nemačkog pomorskog napada, i francusku odbranu Sueckog kanala.
Manji ratovi
To su bili savezi između najvećih kontinentalnih sila. No postojali su i drugi, manji savezi: ruska obaveza da zaštiti Srbiju, britanska obaveza da zaštiti belgijsku neutralnost, a svaki je imao svoju ulogu da uvuče svaku državu u nadolazeći Veliki rat.
No upravo u to vreme započinju brojni manji sukobi koji su potpomogli izbijanju rata, ali i dali mnogim državama razloge da uđu u svetski rat.
Rusko-japanski rat: šokantna pobeda Japana
Otkada je Rusija odbila japansku ponudu da podele interesna područja u Mandžuriji i Koreji, rat je bio sve neizbežniji.
Japanci su započeli rat uspešnim napadom na rusku ratnu mornaricu u Koreji, u Inčunu, i u Port Arturu, Kina. Sledio je kopneni napad na obe teritorije Koreju i Mandžuriju 1904.
No najveći japanski uspeh koji je i zaključio rat bilo je uništenje celokupne ruske flote u Bici kod Cušime (27.-28. maja 1905.) Za cenu od dva izgubljena torpedna čamca postignut je potpun ruski poraz.
Američki predsednik Teodor Ruzvelt posredovao je u potpisivanju mira između japanskog i ruskog carstva, koji je rezultirao u materijalnim dobicima Japana, ali i porukom Berlinu o padu mita o ruskoj "nepobedivosti".
Udeo u ruskom porazu imala je i očekivana Ruska revolucija 1905., zbog koje je car Nikolaj II pokušao da obnovi ruski prestiž i moć (ali i same dinastije Romanov) vojnom pobedom.
Italijansko-turski rat
Sukobi na Mediteranu nisu bili ništa novo. 1911. nastavili su se ratom između Italije i Osmanskog carstva, oko afričkih zemalja. Osmansko carstvo izgubilo je rat i bilo je prisiljeno da prepusti kontrolu nad Libijom, Rodosom i Dodekanskim ostrvima Italijanima.
Balkanski ratovi
Turski problemi nisu bili još gotovi. Potpisavši mir s Italijom našli su se u ratu s četiri male države unutar balkanskog poluostrva: Grčkom, Srbijom, Bugarskom i kasnije, Crnom Gorom.
Intervencija velikih evropskih sila dovela je kraju Prvi balkanski rat (1912.-1913.) Osmansko Carstvo doživelo je novi poraz izgubivši Krit i skoro sve evropske posede.
Kasnije u 1913., novi sukob je eruptirao na Balkanu. Bugarska, nezadovoljna prethodnim dostignućima borila se za kontrolu nad velikim delom Makedonije, te kada su tzv. "Mladoturci", osmanski oficiri, proglasili prethodni mir nevažećim.
Između maja i jula 1913. bivši bugarski saveznici napali su novog osvajača, Bugarsku, Rumunija zauzima bugarski glavni grad Sofiju u avgustu. Pobeđena Bugarska kapitulirala je 10. avgusta 1913., i vratila grad Jedrene Osmanskom carstvu.
Uprkos ponovnom postizanju mira na Balkanu, ništa nije postignuto i tenzije su ostale visoke. Mnoge male države koje su nakon godina Osmanske vlasti postale nezavisne sukobljavale su se u nacionalističkim sukobima.
Kada su balkanske države konačno uspele da postignu potpunu stabilnost i nezavisnost, kao i samoopredeljenje, nikada se nisu ujedinile kao pan-Slavenski narodi, s Rusijom kao predvodnicom.
Rusija je ušla u rat da odbrani Srbiju upravo da ostvari svoje pan-Slavističke pretenzije, i da stekne prestiž i moć.
Nesigurna carstva
Došla je godina 1914., problemi nisu bili zabranjeni samo tim manjim balkanskim državama. Austro-Ugarsko carstvo je bilo direktno upleteno u zbivanja na Balkanu, te se pod starim carem Franjom Josipom, očito borila da zadrži jedinstvo brojnih različitih naroda pod svojom vlašću.
Tako je atentat na prestolonasljednika Franju Ferdinanda od strane srpske tajne organizacije-Crne Ruke, dala Austro-Ugarskoj zlatnu priliku da nametne svoj autoritet celoj regiji.
Rusija, slovenski saveznik-ujedno i saveznik Srbiji, suočavala se sa mogućnošću totalne revolucije još od vojne katastrofe u ratu s Japanom. Iako se car Nikola II suprotstavio, njegova vlada videla je rat s Austro-Ugarskom kao izvrsnu priliku da se ponovno uspostavi stabilni socijalni poredak-što je i uspelo, dok nisu počeli stalni ruski porazi, Raspućinove dvorske intrige i nestašica hrane doveli su konačno do totalne revolucije (koja se rasplamsala nakon što se Rusko carstvo povuklo iz rata 1917.)
Takođe tu je i Francuska. Nakon poraza u ratu s Pruskom (1870.-71), zajedno s ponižavajućom aneksijom ugljem bogatih područja Alzas i Loren od strane nove ujedinjene Nemačke, Francuska je bila žedna osvete.
Francuska je tako razvila strategiju za dugoročni rat protiv Nemačke-Plan XVII, kojem je cilj bio poraz Nemačke i vraćanje Alzasa i Lorene. Plan je bio pun fatalnih grešaka, zahvaljujući pogrešnom mišljenju da su francuski vojnici puni "elana", tj. da je to nepobediva i nezadrživa vojska koja će počistiti neprijatelja.
Nemački put ka ratu
Nemačka je bila nesigurna i socijalno i vojno. 1912. izbori za Rajhstag rezultirali su u izboru ni manje ni više nego čak 110 socijalističkih zastupnika, tako da je kancelar Betman-Holveg imao zadatak da se odluči se između Rajhstaga ili autokratskog cara Vilhelma.
Betmann Holveg verovao je da je jedini način da se izbegnu socijalni nemiri rat - kratak i brz rat kojim bi Nemačka rešila sve socijalne i političke probleme.
To verovanje još je više pojačalo njegovu odluku 6. jula 1914., kada je ponudio Austro-Ugarskoj, tzv. "beli papir", apsolutna i neograničena vojna pomoć bez obzira kakva će austrougarska odluka biti.
Nemačka vojna nestabilnost dosegla je vrhunac kad je car naumio da od Nemačkog carstva stvori veliku imperijalnu silu. Kad je shvatio da su sve važne zemlje već podelile tadašnje kolonije, i da će Nemačka zauvek "ostati u senci", Vilhelm se odlučio za rat. No nije pokušao da predvidi posledice takve odluke, slabost u istovremenom stvaranju i mornarice i kopnenih snaga jednakih, ako ne i boljih od snaga Velike Britanije i Francuske.
Tako su su se njegova vlada i generali počeli da pripremaju za nadolazeći rat. Plan je bio da se zauzmu i Rusija i Francuska, rat na dve fronte, koji je bio dugo očekivan. Taj plan nazvan je Šlifenov plan, po Alfredu fon Šlifenu, bivšem nemačkom vrhovnom zapovedniku. Plan koji je skoro ostvaren, podrazumevao je osvajanje Francuske, tako da se zaobiđe i okruži Pariz, izbacivši tako Francusku iz rata, završivši rat na Zapadnom Frontu u pet nedelja, pre nego što Rusija uspe da efikasno mobiliše vojsku za rat na Istočnom Frontu (koji je prema kalkulacijama trebao da traje šest nedelja).
Plan bi možda i uspeo da tadašnji nemački vrhovni zapovednik Helmut Moltke nije poduzeo izmene u planu, tako usporivši nemačko napredovanje prema Parizu, što je rezultiralo fatalnim posledicama-početkom statičnog rovovskog ratovanja.
No nemački plan nije podrazumevao ulazak Velike Britanije u rat. Nemačka vlada nije imala razloga da veruje da bi Britanija ignorisala svoje vlastite trgovinske interese (koji bi bili najbolje očuvani tako da se drži podalje od rata), a potpuno su zanemarili i stari sporazum o odbrani belgijske neutralnosti.
Takođe je savetovano da će se Nemačka povući iz rata ako Britanija objavi svoje namere. Verujući da Velika Britanija neće ulaziti u nadolazeći rat, i ograničiti se na diplomatske proteste. Nakon svega Britanija nije bila ničim vojno obavezana prema Francuskoj. Nemačka i Austro-Ugarska, nastavile su da misle da će rat voditi samo sa Rusijom i Francuskom.
Britanska neodlučnost
Britanska vlada i njen ministar spoljnih poslova, Ser Edvard Grej, odlučili su da se savetuju se tokom jula, i odlučili da će rat početi samo ako Belgija bude ugrožena.
Neki smatraju da rat ne bi ni počeo da se Britanija jasno izjasnila na čijoj je strani još tokom početka jula. Nemačka bi efikasno uputila Austro-Ugarsku da reši problem sa Srbijom, te bi nakon toga kasnije imala Austro-Ugarsku na raspolaganju.
Da li bi i nakon toga Nemačka započela rat ostaje nepoznato, ali zasigurno bi tok i dužina rata bila drukčija.
Porodični posao
Prvi svetski rat je nazvan, ali s pravim razlogom "porodični posao". To je zbog toga što su mnoge evropske monarhije (neke pale tokom rata - uključujući Rusiju, Nemačku i Austro-Ugarsku), bile međusobno povezane.
Prethodnik britanskog kralja Džordž V, Edvard VII, bio je Kajzerov ujak, preko sestre njegove žene, kojoj je ruski car bio ujak. Njegova nećakinja Aleksandra bila je žena ruskog cara. Edvardova kćer Mod bila je norveška kraljica, i njegova nećakinja Ena kraljica Španije; Mari, dalja nećakinja postala je Kraljica Rumunije.
Uprkos porodičnim vezama, devet kraljeva prisutstvovalo je Edvardovom pogrebu-evropska politika bila je zasnovana na snazi velikih sila i njihovoj moći, te međusobnoj zaštiti. Celu situaciju zagrejalo je i stvaranje sistema saveza, koji su počeli da se stvaraju nakon nastanka i početka uspona novonastalog i ujedinjenog Nemačkog carstva 1871.
