Kraljevina Srbija ratovala je protiv Austro-Ugarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austro-ugarska vlada objavila rat pa sve do završetka Prvog svetskog rata 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom . Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je 1.300.000 stanovnika što je činilo 33% populacije ili čak 60% muške populacije.

Uvod u rat

Sarajevski atentat

Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su se odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.

Austrougarski istražni organi na svaki način su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da "nije moguće dokazati učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđenju oružja", štaviše da za tako nešto "nema mesta čak ni za sumnje" pošto postoji "mnogo više razloga za tvrdnju da je to isključeno".

Reakcija srpske vlade

Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajnim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio radi agitacije u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost. Srpski poslanik je 30. juna izjavio da će srpska vlada izručiti sve atentatore i saučesnike ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.

Julski ultimatum

Poslanik Gizl je 23. jula 1914. u 18 časova predao ultimativnu notu zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika republike iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji. Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama 24. jula ujutru kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju.

Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austro-Ugarske i svojom opštom tendenciju ugrožavaju njen teritorijalni integritet; da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu; da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv austro-Ugarske; da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su protiv Austro-Ugarske; da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta upravljenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva; da otvori istragu proti učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austro-Ugarske; da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića; da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice; da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora; da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date protiv 28. juna; Da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva.

Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski državni sekretar za spoljne poslove Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pri tom je ukazao na tačku pet. Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala iste večeri kada joj je ultimatum upućen i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine. Gledište Srbije preme ultimatumu najbolje pokazuju lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula:

Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi je ubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnom uzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.

Srpski odgovor i objava rata

Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem

Tako je Srbija posle Balkanskih bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.

Ratne proklamacije

Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Josifa I narodima monarhije u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula prinuđena da otpočne rat.

Istoga dana je regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević objavio svoj ratni proglas:

Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franje Josifa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franja Josif pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja.

Vojske

Austro-Ugarska je želela lokalizovani sukob sa Srbijom ali je takav sukob trajao samo tri dana jer je objava rata od 28. jula 1914. prouzrokovali oružani sukob širokih razmera. U Londonu i Petrogradu tražili su i posle 28. jula način da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata-Rusiji je rat objavljen 1. avgusta a Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.

Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih državapostala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj, saveznika sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro a narodna skupština ja na vandrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austro-Ugarskoj. Diplomatski odnosi prekinuti su 5. avgusta, 6. avgusta je objavila rat a 7. su otpočele operacije crnogorske vojske.

Austrougarska vojska na Balkanu

Austrougarskim ratnim planom koji je u osnovnim crtama razrađen još 1909. godine bile su predviđene operacije na dva fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B). Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe:

• Ešalon A: 28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada), namenjen je isključivo za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije
• Minimalna grupa Balkan: 12 pešadijskih i 8 landšturmskih i marševskih brigada predviđena je za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori
• Ešalon B: 12 pešadijskih i 1 konjička divizija i 6 brigada. Imao je dvostruku ulogu-da se ukoliko Rusija stupi u rat krene za ešalonom A i pomogne njegove operacije u Galiciji; ukoliko pak Rusija ne stupi u rat da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore. 

Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiće ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.  U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B:

• 2. armija (4, 7 i 9 korpus), generala Bema Ermolija, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju. Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije.
• 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liberijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije
• 6. armija (15. i 16.korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebale su da nadiru ka Užicu i Pljevljama a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boke Kotorske i Hercegivine.

Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.

Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto na nadire dolinom Vlike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.

Srpska i crnogorska vojska

Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balskanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacije vršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci iz krajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnim teškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovi mobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova.

Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.

Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatoj austrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima. Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija i koncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu koji je vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908-1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.

Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tada dejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da je Putnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi "Iz teorije i prakse u ratnoj veštini" navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođena rekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.

Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat između Srbije i Austro-Ugarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedva čekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantić upozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružane akcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnom trenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.

U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavni austrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskih snaga:

• vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general Živojin Mišić
• 1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na prostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave
• 2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda
• 3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm koncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva.
• Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica, Bajina Bašta, Priboj.

Koncenracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način:

• Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministar vojske i komandant Hercegovačkog odreda;
• Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Boke Kotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića;
• Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnom frontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću.
• Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i Čelebića ka Pljevljima i da održva vezu sa srpskom vojskom;
• Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji.

Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 kilometara bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilo bilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.

Prva austrougarska ofanziva

Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne.

Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batari.

Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su po avgustovskoj žegi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena i prostora glavnini srpskih snaga za kontranapad.

Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržava neprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energično napadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravac za Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austriugarsko komandovanje očekivalo je rešavajuću bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom naptredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati oba krila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.

Cerska bitka

U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno neredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarks vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.

Srpska ofanziva u Srem

Pošto situacija na frontovima osalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali kroz Francusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protiv austrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela da preduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembra forsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beograda ušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama i hteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.

Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu

Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušli u Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlo do austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkoj vojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenog udara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipak preovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasice bratski rešavati“.

Druga austrougarska ofanziva

Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema ( a i zbog toga što izvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je autrougarska ofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla pod imenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na padinama Gučeva pogotovo na Mačkovom kamenu gde su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja sa ovog strateški bitnog visa.

Treća austrougarska ofanziva

Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročito pojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija a 5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnja i kao i dotada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta. Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje na frontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvoda Putnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačan zaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.

Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je: „Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20000 granata koje bi joj ova kasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. U austrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan plemeniti Sarkotić. Iz nemačke su poslate oduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.

Kolubarska bitka

Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić njen komandant od 15. novembra brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougrski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zauztavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60000 pušaka, 2 aviona, 3500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.

Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.

Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike.

Zločini nad srpskim civilima

Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austro-Ugarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.

Epilog prve ratne godine

Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francuske trupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazak Nemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča u Istočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan- austrougarska Balkanska vojska teško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.

Srpska vojska izbacila je iz stroja 7592 oficira i 266212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolio Vrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On je navodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“

Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8074 podoficira i 153375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarske vojske.

Zatišje

Posle poraza Balkanske vojske i njenog povlačenja iza rečnih barijera austrougarska vrhovna komanda je 23. decembra 1914. naredila novom komandantu Balkanske vojske nadvojvodi Eugenu Austrijskom da spreči upad srpskih snaga u oblast monarhije i to pre svega u pravcu Beča i Budimpešte. Napomenuto je da je ovo minimalni zadatak a to je u stvari značilo da nadvojvoda treba da pripremi novu ofanzivu protiv Srbije i Crne Gore radi rehabilitovanja poljuljanog ugleda monarhije. Međutim, poučen iskustvom svog prethodnika nadvojvoda Eugen je odgovorio da Balkanska vojska duže vreme neće biti sposobna za ofanzivu. Uprkos tome austrougarska Vrhovna komanda se zanosila mišlju da još januara 1915. izvede novu ofanzivu ali ruska ofanziva u Karpatima, pad tvrđave Pšemisl sa 120000 vojnika i 900 topova i ulazak Italije u rat otklonile su za izvesno vreme opasnost nad Srbijom.

Problemi u snabdevanju

Iako je prvu ratnu godinu završila kao pobednik Srbija je bila iscrpljena zbog ogromnih ljudskih gubitaka i zbog razaranja njenih najplodnijih oblasti. Osećao se nedostatak i ljudske i stočne hrane. Sve se moralo nabavljati iz inostranstva pa su čak seno i slama uvoženi iz Rusije. Saveznička pomoć bila je nedovoljna. Pošto je za srpsku vojsku trebalo svakog dana trebalo nabaviti 80 vagona ljudske i stočne hrane u Prahovu je 1915. godine obrazovana baza za prijem pošiljki iz Rusije. Pokazalo se da je zbog slabe infrastrukture nemoguće organizovati iole uredno snabdevanje.

Epidemije

Teškoće su bile višestruko uvećane pojavom zaraznih bolesti. Naročito su katastrofalne bile razmere epidemije pegavog tifusa. Prenele su je austrougarske trupe iz Bosne. Prilikom premeštanja ratnih zarobljenika i Valjeva u Niš epidemija se proširila po celoj zemlji. Epidemija je suzbijena tek u proleće 1915. godine nešto zbog poboljšanja vremena a najviše zbog pomoći misija iz savezničkih i neutralnih zemalja (ukupno 82 lekara i 430 medicinskih sestara). Epidemija je pokosila 35.000 vojnika i preko 100.000 civila; umrla su i 132 lekara od ukupno 534 . Iako se snabdevanje poboljšalo s prolećem srpska vojska nije imala odakle da popuni svoje redove. Mobilisano je bukvalno sve što je moglo pušku nositi. Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 čoveka odnosno 24% ukupnog stanovništva (40% ukupnog broja muškog stanovništva) daleko više nego bilo koja zaraćena zemlja. Iako je izvesna pomoć stigla iz Rusije, Francuske i Engleske ona nije bila dovoljna

Saveznici zahtevaju ofanzivu

Pat pouicija koja je krajem 1914. nastupila na glavnim frontovima (Istočnom i Zapadnom) i velika pobeda srpske vojske na Kolubari dale su snažan impuls ideji savezničke intervencije na Balkanu. Već 1. januara 1915. komandant 2. francuske armije general Galjeni predložio je predsedniku francuske vlade Vivijaniju da saveznici napadnu Carigrad od Soluna kopnenim putem odakle bi zatim krenuli uz Dunav sa balkanskim narodima koji bi im se pridružili.Svi ovi predlozi pali su u vodu zbog nesavladivig otpora savezničkih vrhovnih komandanata na Zapadnom frontu - Žofra i Frenča kao i britanskog ministra rata Kičinera. Umesto da svoje ekspedicione snage upute u pomoć Srbiji oni su preduzeli neuspelu Dardanelsku operaciju. Znajući da će saveznici vršiti pritisak na srpsko komandovanje Putnik se trudio da na svaki način povrati borbenu sposobnost srpskih divizija. Ali baš tada su nabujale granične reke i postale su nesavladiva prepreka za slabo opremljenu srpsku vojsku. Opšta situacija se promenila na štetu sila Antante. Srpska Vrhovna komanda je odlagala akciju sve dok nije bila proglašena mobilizacija u Bugarskoj nakon čega nije moglo biti govora o ofanzivi.

Trojna invazija

Snage, raspored i planovi Centralnih sila

Najveći ratni problemi tek su se nadvijali nad Srbijom i Crnom Gorom. U septembru 1915. u Sremu i severoistočnoj Bosni prikupljala se austrougarska 3. armija, u južnom Banatu nemačka 11. armija, u zapadnoj Bugarskoj bugarska 1. armija a južnije od nje 2. armija. Svim ovim trupama - po nekim podacima 800.000 ljudi savremeno opremljenih - komandovao je nemački generalfeldmaršal August fon Mekenzen. To je bila neposredna priprema za koncentričnu ofanzivu protiv Srbije uz učešće elitnih jedinica tri države a Mekenzen se pokazao u dotadašnjem toku rata kao jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata. Konačni dogovori o invaziji postignuti su još u proleće 1915. a posebno prilikom susreta šefova generalštabova dveju carevina u Berlinu 4. aprila 1915. Tada je general Konrad nacrtao skicu koncentrične ofanziv na Srbiju: iz Bosne i Sreme austrougarske snage, iz Banata u pravcu Oršave nemačke snage, a iz Bugarske njene armije potpomognute turskim jedinicama. Nemački generali oklevali su da preuzmu ovaj korak poštujući svog malog protivnika. Suprotno tome nemačko političko vođstvo smatralo je da treba što pre poraziti Srbiju jer bi Rusija, teško tučena, sa nestankom Srbije izgubila povod za ratovanje i sklopila bi separatni mir koji joj je s nemačke strane, okolišano, nuđen još od kraja 1914. godine.

Srpske snage i raspored

Srbija je napadaču mogla da suprostavi najviše 300.000 vojnika uz to velikim delom starije životne dobi razvučenih na blizu 1.000 kilometara fronta i rasturenih na razne strane kako bi zaustavili napade sa severa, zapada i istoka. Srpske glavne snage ovako su raspoređene: 1. armija prema Bosni, 2. armija prema Bugarskoj, 3. armija prema severu, glavni grad branile su trupe Odbrane Beograda čiji je komandant bio Mihailo Živković. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.

Početni tok operacija

Nemački generali izuzetno su ozbiljno shvatili srpsku vojsku. Ispraćajući svoje vojnike car Vilhelm im je poručio: „Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata - protiv Turske, Bugarske i Austrougarske - dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede. Znajte da će samo vaša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpuni prezir prema smrti omogućiti da pobedite ovaj narod, da osvojite njegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete jednu novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi! Ura!“ Mekenzen je rekao svojim trupama sledeće: ...„Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se biri i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe sjane nemačke armije“. Udružene armije započele su napad 6. oktobra snažnom artiljerijskom vatrom i manjim desantnim akcijama a 7. oktobra izvršile su glavnu operaciju forsiranja Dunava i Save. Glavnina nemačkih snaga izvela je napad istočno od Beograda sa osnovnim pravcem podora ka dolini Velike Morave. Sektor Beograda predstavljao je najvažniju tačku neprijateljskog udara, najverovatnije zbog moralno-političke i propagandne važnosti osvajanja srpske prestonice. Na Beograd je ispaljeno 30.000 granata među njima i one kalibra 420 mm. Mada je brzo postalo jasno da general Živković ne može odbraniti glavni grad, koji u strategiji vrhovne komande nije imao značajnije mesto, takođe je postalo jasno da će ova operacija stajati napadače izuzetno mnogo žrtava. Srpske snage su se stalno okupljale i pokušavale jurišima da odbace neprijatelja. Major Dragutin Gavrilović izdao je tada legendarnu zapovest: "Tačo u tri časa, neprijatelj ima da bude razbijen našim silnim jurišem, raznet našim bombama i bajonetima. Obraz Beograda ima da bude svetao! Vojnici, Junaci... Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Naš puk žrtvovan je za čast Beograda i otadžbine... Vi nemate da se brinete za svoje živote, jer oni više ne postoje... Zato napred u slavu! Živeo Beograd!" Neprijateljska ofanziva tekla je izuzetno sporo. 1. armija držala je 10 dana nemačke snage gotovo na polaznim položajima. Mekenzenov načelnik štaba mogao je da zapiše sledeće: otpor žestok! Srbi se tuku junački! Takođe je crnogorska vojska zadržala prodor 62. austrougarske divizije na sandžačkom frontu i nizom protivudara zadala napadaču ozbiljne gubitke. Bugarska je sa tri dana zakašnjenja u napad krenula 14. oktobra ali je njena 1. armija prikovana na polaznim položajima. Kako bi skršili otpor Nemci dovlače pojačanja Alpski korpus sa francuskog bojišta i austrougarsku 10. brdsku brigadu.

Povlačenje vojske i naroda

Srbi pod stalnim pritiskom neprijateljskih snaga odstupaju korak po korak. Mesec dana nakon početka invazije napadači su mogli da konstatuju da su napredovali ali i izgubili petinu snaga. Za to vreme situacija na makedonskom bojištu je postala kritična. Bregalnička divizija I poziva nije mogla da zaustavi daleko nadmoćniju bugarsku 2. armiju pa su Bugari 19. oktobra izbili na Vardar, 22. oktobra zauzeli Skoplje a 26. oktobra pošto su pobunjeni Albanci ugrozili Srbe s leđa lako zauzeli strateški važnu Kačaničku klisuru. Na ovaj način odsečena je veza Srba sa Egejskim morem. Pripretila je velika opasnost snabdevanju. Ipak postojala je nada u Savezničke snage u Solunu i doista francuske snage su krenule dolinom Vardara ali ovaj manevar ostao je bez vojnog značaja. Saveznici su obećavali Srbiji korpus od 150.000 ljudi ali zbog neslaganja u njihivim vrhovnom komandovanju do ove pomoći nije došlo.

Desetine hiljada nejači povlačilose zajedno sa vojskom. Ruski poslanik javljao je da Srbija predstavlja pokretnu masu izbeglica. Ovoliki broj izbeglica zakrčio je i onako slabe saobraćajnice pa je povlačenje vojske bilo izuzetno otežano.

Srpski zvaničnici delili su sudbinu svoga naroda. Na liniji fronta bili su komandanti armija pa čak i ostareli kralj Petar. Zanimljivo je da je neprijatelj potppuno pogrešno razumeo pojavu srpskog kralja na frontu. Došavši polovinom novembra u Berlin Ištvan baron Burijan je rekao kancelaru fon Betman-Holvegu da je srpski kralj primećen blizu fronta i da lično smatra da je to znak da kralj hoće da se preda. Aristokrati Dvojne monarhije jednostavno nisu mogli da shvate da se s one strane fronta u istom rovu bore i seljak i kralj. Svi su očekivali da se pojave srpski parlamentarci i da traže mir pa čak i sile Antante ali na sednici vlade u Kruševcu od 29. oktobra 1915. zaključeno je da se ima istrajati do kraja u dosadašnjoj politici. Srpska vojska i narod slili su se na Kosmet.

Povlačenje preko Albanije

Vlada i Vrhovna komanda odlučile su da se vojska povuče na obalu Albanije i odatle evakuiše i s tim u vezi su obavestile saveznike da blagovremeno upute hranu i opremu. Pašić je telegrafisao srpskim poslanicima na strani: „nakon povlačenja mi ćemo za mesec dana imati vojsku od 250.000 ljudi, dobro opremljenu, obučenu i naoružanu i koja će moći, u društvu sa Saveznicima, ne smo isterati neprijatelja već ga i uništiti“. U naredbi Vrhovne komande od 25. novembra 1915. stoji: „Nastao je trenutak kada se sticajem prilika moramo povlačiti kroz Crnu Goru i Albaniju... Kapitulacija bi bila najgore rešenje, jer se njome gubi država... Jedini spas iz ove situacije je povlačenje na jadransko primorje. Tu će se naša vojska reorganizovati... te ćemo opet predstavljati jednu činjenicu s kojom će saveznici morati računati. Država nije izgubila svoje biće, ojna i dalje postoji, iako na tuđem zemljištu, doklegod je tu vladalac, vlada i vojska ma kolika njena jačina bila“. Izvlačenje kroz Albaniju ostalo je u srpskoj tradiciji zapamćeno kao Golgota Srbije. Vlada je stigla u Skadar 28. novembra a Vrhovna komanda 6. decembra. Sa vojskom je preko Albanije krenuo i jedan broj civila, većina političkih prvaka i profesora univerziteta. Bio je to još jedan znak patriotizma. Postojale su tri linije povlačenja. Duž njih ostalo je desetine hiljada mrtvih od gladi, iznemoglosti i arnautskih kuršuma.

Mojkovačka bitka

S malaksavanjem otporne snage srpske armije neprijateljskom pritisku je sve više bila izložena Crna Gora. Austrougarska 3. armija otpočela je 5. januara opšti napad na crnogorsku vojsku. Iako u izuzetno teškom položaju Crna Gora je bila svoje najsjajnije bitke. U sektoru Mojkovca austrougarske trupe su počele napad 5. januara a 6. su prešle u napad svim snagama pa su do kraja dana napravile veći prodor u odbrambrenim položajima Sandžačke vojske. Divizijar serdar Janko Vukotić donosi na Božić 7. januara istorijsku odluku: ne povlačiti se, ne čekati neprijatelja već napasti. U zoru 7. januara napad je otpočeo Uskočki bataljon i odmah za njim Kolašinska brigada. U borbi koja je trajala od zore do sumraka sandžačka vojska ne samo što je odbacila neprijatelja već ga je tako potukla da mu je oduzela svaku ofanzivnu snagu. Time dostignutu granicu između Berana i Andrijevice, u sektoru Mojkovca i na reci Tari držali su sve do 18. januara kada im je naređeno da se predaju. Na Lovćenskom frontu situacija je stajala drugačije: višestruko nadmoćne (u ljudstvu 6:1) austrougarske trupe posle krvave borbe zauzele su Lovćen 11. januara. U celini uzev crnogorska vojska se pokazala dorasla iskušenjima što se ne može reći i za organe vlasti. Odbijajući da naredi povlačenje vojske zajedno sa Srbijancima kralj je napustio zemlju 19. januara ne ostavivši nikakve instrukcije za dalji rad. Krnja vlada je odlučila da obustavi otpor 20. januara. Tog dana je general Konrad proročki pisao baronu Burijanu da treba računati kao s verovatnim da će Crnogorci povesti gerilsku borbu.

Evakuacija

Dolaskom na albansku obalu je bila okončana tek prva etapa stradanja jer na obalama Albanije nije bilo dovoljno hrane ni sanitetskog materijala. Dosta hrane je stiglo u Brindizi ali italijanska mornarica je sporo prebacivala te količine. Srpski poslanici izveštavali su o teškom stanju srpske vojske. Na visini istorijskog trenutka bio je i regent Aleksandar. Iako ozbiljno bolestan odbio je da se prebaci u Italiju već je ostao sa svojom vojskom i narodom. Dramatično regentovo pismo, tačnije očajnički apel ruskom caru Nikolaju imalo je efekta. Ruski car uputio je silama Antante ultimatum sa sledećom sadržinom:

Ukoliko se srpska vojska odmah ne izbavi iz Albanije Rusija raskida savez sa Antantom i sklapa separatni mir sa Nemačkom. O značaju ovog ultimatuma za Srbe govori i želja Nikole Pašića, koji je pred smrt 1926. zaveštao ceo novčani iznos sa svoje štedne knjižice za podizanje spomenika Nikolaju II upravo zbog ovog čina. Konačno su od strane saveznika preduzete konkretne mere. Prvih 12.000 Srba evakuisano je u Bizertu. Do 21. februara 43 saveznička broda su evakuisala preko 150.000 srpskih vojnika na Krf, ostrvo spasa kako su ga Srbi nazvali.

U tuđini

Srpska vojska na Krfu

Masa izbeglica nalazila se na kraju fizičkih i psihičkih snaga. Iskrcavanje na Krf opisao je francuski očevidac: „Svi uopšte behu potpuno iscrpeni, strahovito mršavi. Jadni Srbi. Izlazili su iz čamaca pridržavani od mornara i šesera, penjući se teško uz brdo podupirajući se puškama i najzad se survavali potpuno iscrpeni, gotovo besvesni“. Izmučene srpske vojnike svakodnevno je kosila smrt. U početku je bilo prosečno 120 smrtnih slučajeva dnevno. Bolesnici su radi izolacije i lečenja bili skupljeno na ostrvu Vidu ali na njemu se odigravala takva agonija da je među Srbima ostrvo postalo poznato pod imenom „ostrvo smrti“. Ipak nesreća nije mogla biti beskrjna: meteorološke prilike su se popravile, stizalo je sve više hrane i opreme i Srbi su se sve više oporavljali. Na Krfu je srpska vojska bila reorganizovana, ali tako da je u suštini zadržala ranije ustrojstvo. Po ukazu od 27. februara 1916. glavninu srpske vojske činile su: 1. armija pod komandom pukovnika Miloša Vasića, sastavljanje od Moravske i Vardarske divizije; 2. armija pod komandom vojvode Stepe Stepanovića sastavljena od Šumadijske i Timočke divizije i 3. armija pod komandom generala Jurišića-Šturma koju su činile Dunavska i Drinska divizija. Samostalna je bila Konjička divizija pod komandom generala Đorđa Đorđevića.Saveznički general Žofr je povlačenje srpske vojske okarakterisao kao ,,Nešto najstrašnije što je istorija do tad zabeležila".

Prebacivanje na Solunski front

Prebacivanje manjih jedinica počelo je već u martu 1916. dok je najveći deo počeo da se prebacuje sredinom aprila. Transport je izveden u francuskoj organizaciji i pretežno njenim brodovima. Transport je tekao savršeno i nije potopljen nijedan brod. U logorima na Halkidikiju koje su prethodno pripremili Francuzi početkom juna bilo je koncentrisano do 127.000 ljudi da bi ih u junu-julu bilo 152.000. U junu i julu zauzeli su položaje između Kožufa do Lerina.

Borbe 1916. godine

Pošto su saveznici privoleleli Rumuniju da napadne Austro-Ugarsku pripremana je ofanziva na Solunskom frontu. Centralne sile prozrele su savezničke namere i odlučile se za napad. Bugari su 17. avgusta 1916. krenuli u ofanzivu i potisli su 3. srpsku armiju. Saveznički kontranapad otpočeo je 14.septembra. Srpska armija razbila je Bugare u bici kod Gorničeva i naterala neprijatelja na odstupanje. Drinska divizija vodila je krvave borbe oko Kajmakčalana koji je zaposela 30. oktobra čime je srpska vojska zakoračila na teritoriju svoje države. U luku Crne reke 1. armija ostvarila je značajnu pobedu pa su se Bugari povukli 40 kilometara što je za posledicu imalo oslobođenje Bitolja. U ovim borbama Srbi su imali 28.000 vojnika izbačenih iz stroja a Bugari i Nemci 75.000. Nakon ovih borbi front se stabilizovao a zatišje je potrajalo sve do 1918. godine