Albanska golgota je ustaljen naziv za povlačenje srpske vojske preko Albanije i Crne Gore tokom Prvog svetskog rata.

Uvod

Pod pritiskom velike austro-ugarsko-nemačke i bugarske ofanzive, Vrhovna komanda srpske vojske 24. novembra 1915. godine odlučila je da se trupe vojske povuku preko Crne Gore i Albanije na Jadransko more. Ta odluka je doneta posle neuspelog pokušaja da se vojska povuče dolinom Vardara, zbog prodora bugarske armije, presecanja komunikacija i izostanka planiranog prodora saveznika iz Soluna

Povlačenje

Stanje srpske vojske je bilo izuzetno nepovoljno, vladao je opšti zamor, slaba ishrana, nedostatak ratnog materijala, a pristizala je zima. Ipak, vojnopolitičko vođstvo Srbije nije promenilo svoje shvatanje savezništva i daljeg vođenja rata, te je Vrhovna komanda 25. novembra 1915 . naredila da se Druga i Treća armija i trupe odbrane Beograda povlače pravcem Peć - Andrijevica - Podgorica - Skadar; trupe Novih oblasti pravcem Đakovica - Vezirov most - Ljum Kula - Skadar, a Timočka vojska i oredi iz zapadne Makedonije preko Piškopeje, Debra i Struge u Elbasan. Srpska vlada je krenula 24. novembra iz Prizrena preko Ljum Kule u Skadar, a za njom je krenula 26. novembra 1915. i Vrhovna komanda.

Kakvo je bilo stanje, govori saopštenje nemačke Vrhovne komande od 29. novembra: "Pošto srpska vojska više ne postoji, već postoje samo njeni bedni ostaci koji su se razbegli u divlje albanske i crnogorske planine, gde će bez hrane po voj zimi naći svoju smrt, to su prekinute dalje operacije i neće se više izdavati izveštaji sa balkanskog ratišta".

Iako je stanje bilo zrelo za kapitulaciju, pojavila se ideja o kontraofanzivi koja je poticala od vojvode Živojina Mišića; na četiri sastanka (29. novembar - 1. decembar) sa Stepom Stepanovićem, Pavlom Jurišićem Šturmom i M. Živkovićem, Mišić je predlagao kontraofanzivu. Ideja nije prihvaćena, te je preostalo da se postupi po naređenju Vrhovne komande.

Uništivši ili zakopavši teške i poljske topove, srpska vojska je krenula 3. decembra put Crne Gore i Albanije. Kretanje je bilo sporo po zaleđenim putevima, a dodatni problem su predstavljali napadi Albanaca koji nisu priznavali vlast Esad-paše Toptanija, saveznika Srbije. 13. decembra glavnina srpske vojske je bila između Andrijevice i Podgorice, a u periodu od 15. do 21. decembra je stigla u okolinu Skadra. Prema podacima srpske Vrhovne komande, na albansku obalu je stiglo oko 110.000 vojnika i 2.350 oficira. Pretpostavlja se da je od početka povlačenja život izgubilo oko 72.000 ljudi. Ukupno je preko Albanije prešlo oko 54.000, a preko Crne Gore oko 90.000 ljudi.

Dolazak na jadransku obalu

Posle više od mesec dana teških marševa, po lošem vremenu, srpska vojska se okupila kod Skadra, Drača i Valone. Dolazak na albansku jadransku obalu nije značio i konačan spas. Na samoj obali veliki saveznici nisu bili organizovali zadovoljavajući prihvat, a jedan saveznik (Italija) se ponašao kao neprijatelj. 28. decembar Nikoli Pašiću je uručena izjava italijanske vlade u kojoj je rečeno da srpska vojska ne prelazi reku Škumbu da ne bi došla u sukob sa italijanskom vojskom. U korist Srba je intervenisala ruska diplomatija; pred ruskim poslanikom u Rimu, italijanski ministar spoljnih poslova Sidnej Sonino se branio da je učinio sve što je mogao za spas srpske vojske što se nije kosilo sa "životnim interesima Italije".

Nikola Pašić je 15. januara1916 uputio cirkular ruskom caru Nikolaju II tražeći pomoć. On je stigao do cara Nikolaja 18. januara i istog dana je Nikolaj poslao telegram kralju Velike Britanija i predsedniku Francuske, u kome je rekao da ako srpska vojska ne bude spasena, da će Rusija raskinuti savez sa njima. Intervencija ruskog cara je ubrzala savezničku pomoć, a italijanska vlada je dozvolila Srbima da uđu u Valonu.

Dolazak na Krf

28. januara francuska vlada je odlučila da njena mornarica odloži sve druge transporte dok iz Albanije ne bude izvučena srpska vojska. Od toga dana saveznički brodovi su počeli ubrzano prevoženje. Do 15. februara prevezeno je na grčko ostrvo Krf 135.000 ljudi i u Bizertu oko 10.000 ljudi. Prvo iskrcavanje na Krfu, 'Ostrvu spasa' kako su ga prozvali Srbi, bilo je u pristaništu u Guviji (Govino), šest kilometara severno od grada Krfa. Do aprila se na Krfu prikupilo 151.828 vojnika i civila. Materijalne troškove opremanja i izdržavanja srpske vojske preuzele su Francuska i Velika Britanija.

Prvi dani na Krfu su bili užasni za Srbe. Saveznici nisu imali dovoljno vremena da se pripreme za adekvatan prihvat tako velikog broja ljudi. Nije bilo dovoljno hrane, odeće, ogreva i šatorske opreme, pa su vojnici, izmučeni od napornog marša, masovno umirali. Od 23. januara do 23. marta 1916 umrlo je 4.847 ljudi. Malo ostrvo Vido kod Krfa, koje je bilo organizovano kao bolnica, je pretvoreno u "ostrvo smrti", a more oko njega u "plavu grobnicu". Bez mogućnosti sahrane, oko 5.400 umrlih je spušteno u more.

Posledice

Na ovom putu srpski narod je doživeo jedan od najvećih egzodusa u svojoj istoriji. U zvaničnom izveštaju ministra vojnog generala Božidara Terzića, predsedniku vlade Nikoli Pašiću piše da je nestalo, umrlo, poginulo ili zarobljeno 243.877 ljudi. Francuski maršal Žozef Žofr je o tome rekao: "Povlačenje naših saveznika Srba, pod okolnostima pod kojima je izvršeno, prevazilazi po strahotama sve što je u istoriji kao najtragičnije zabeleženo".

Srpska vojska se oporavila i reorganizovala do aprila i takva je prevežana na Solunski front gde je dobila svoj sektor i igrala važnu ulogu u njegovom probijanju dve godine kasnije