Tiberije Klaudije Neron Cezar (lat. Tiberius Claudius Nero Caesar, rođen 42. st.e., vladao od 14. n.e., umro 37. n.e.) bio je rimski car, naslednik Oktavijana Avgusta.
Nakon perioda Avgustove vladavine, koji predstavlja prelazno doba s republike na monarhiju, počinje period ranog Rimskog Carstva. Prema odredbama Avgustovog testamenta, vlast je prešla na njegovog pastorka Tiberija. Tiberije je bio iskusan vojskovođa i diplomata. On je podvlačio da prema senatu nastavlja politiku svog prethodnika. Jedna od prvih njegovih mera bilo je jačanje vlasti senata. Pod Tiberijem su prestale da se sastaju izborne komicije, a izbor magistrata prelazi na senat, tako da senat sada postaje i izborno i zakonodavno telo. Prve godine Tiberijeve vladavine obeležene su slogom između senata i cara, ali se ona zatim narušava. Tiberije nije hteo da prima nove titule, odbio je da naziv imperatora učini delom svoga imena , a odbio je da primi i počasnu titulu oca domovine. On se prvih godina vladavine trudio da podvuče svoju lojalnost prema senatu. Ali već 15. god. n. e. dato je novo tumačenje starom zakonu o uvredi veličanstva: ranije su se po tom zakonu kažnjavali oni koji bi uvredili veličinu rimskog naroda time što su počinili izdaju, podsticali plebs na pobunu ili loše upravljali državom, dok su se sada za uvredu veličanstva počeli najpre optuživati oni koji su vređali uspomenu na Avgusta, a zatim i oni koji su se zamerili samom Tiberiju.
Ubrzo posle Avgustove smrti izbio je ustanak panonskih legija (14. n. e.), izazvan teškim položajem vojnika, koji su tražili povećanje plate, skraćenje vojnog roka i otpuštanje isluženih veterana. Ustanak je ugušio Tiberijev sin Druz. Gotovo istovremeno i zbog istih razloga izbio je i ustanak rajnskih legija. Vojnici su hteli da za cara proglase popularnog Germanika, koga je po Avgustovom naređenju Tiberije još ranije posinio. Germanik nije prihvatio carski položaj, ali je zadovoljio zahteve vojnika i ubedio ih da treba uspostaviti disciplinu i izdati inicijatore ustanka.
Posle toga Germanik preduzima pohode protiv Germana, ali je ubrzo opozvan u Rim, te su pohodi preko Rajne bili obustavljeni. Germanik je ubrzo, verovatno zbog svoje velike popularnosti koja je mogla ugroziti i samog Tiberija, udaljen iz Rima: njemu su povereni zadaci na Istoku. Tamo je Germanik na jermenski presto doveo rimskog štićenika, regulisao odnose između Rima i Partije, te Kapadokija i Komagena pretvorio u rimske provincije. To je bilo sasvim u skladu s Avgustovom preporukom da granice carstva ne treba dalje širiti, jer su to već bila zavisna kraljevstva za koje je bilo planirano da u pogodnom trenutku budu pripojene rimskoj državi. Zatim je Germanik otišao u Egipat, a onda se vratio u Siriju. U Antiohiji se 19. n. e. iznenada razboleo i umro. U Rimu se pojavila sumnja da ga je otrvovao namesnik Sirije po carevom naređenju. Posle Germanikove smrti pogoršali su se odnosi između senata i Tiberija.
U provincijama je dolazilo do ustanaka. Pobuna u Galiji, izazvana teretom poreza, izbila je 21. n. e. Glavnu ulogu u ustanku imala su plemena Edua i Trevera, kojima su počela da se pridružuju i druga plemena. Ustanak je bio ugušen uz pomoć nekih vođa galskih plemena. Ustanak u Numidiji, na čijem je čelu bio Takfarinat, trajao je od 17. do 24. n. e.
Finansijske je teškoće rimska država osećala još u poslednjim godinama Avgustove vladavine. Tiberije je, naročito u prvim godinama svoje vlade, pokazivao veliku štedljivost i ekonomičnost. Uobičajene distribucije žita plebsu su zadržane, ali su ređe i s manje raskoši priređivane predstave. Ekonomske teškoće izazvao je nedostatak novca u opticaju. Posebnu je oštrinu dostigla finansijska kriza iz 33. n. e., čiji je povod bila odluka da se otpočne s borbom protiv zelenaštva: tada su preplašeni poverioci zatražili povratak zajmova, novac je usled toga počeo da iščezava, i kako su mnogi dužnici istovremeno prodavali svoje parcele, pala je cena zemljištu; zbog toga je veliki broj porodica propao. Kriza je zaustavljena kada je Tiberije, da bi održao valutu, uneo u menjačnice 100 miliona sestercija. I pored nedostatka novca, Tiberije nije hteo da povećava poreze. Za njegove vladavine pozvan je na odgovornost zbog iznuđivanja i zloupotreba u provincijama veliki broj upravnika provincija.
Tiberije je sebi približio prefekta pretorija (praefectus praetorio), viteza Elija Sejana, koji je uskoro stekao ogroman uticaj na dvoru i u državi. On je otrovao Tiberijevog sina Druza, želeći da sebi obezbedi presto, a ubrzo su počeli i procesi protiv istaknutih senatora, koji su se završavali progonstvima i pogubljenjima praćenim konfiskacijom imovine. Tiberije je 26. n. e. napustio Rim i otišao u Kampaniju, a 27. n. e. na ostrvo Kapri, gde je živeo usamljeničkim životom, upravljajući Carstvom putem prepiske, pošto je u Rimu ostavio gradskog prefekta. Udarac za cara bilo je otkriće zavere koju je protiv njega pripremao Sejan, želeći da se osloni na pretorijansku gardu. Sejan je bio pogubljen, a surovo su kažnjavani i svi koji su se caru činili sumnjivim. Prema jednoj antičkoj tradiciji, cara je na spavanju ugušio prefekt pretorijanaca Makron. Verovatnije je, međutim, da je Tiberije umro od starosti.
Najmračnijim mogućim tonovima, svakako ne bez preterivanja, opisali su Tiberijevu vladavinu Tacit i Svetonije
