Kaligula, pravim imenom Gaj Cezar (lat. Gaius Iulius Caesar Germanĭcus, rođen 12. n. e, stupio na presto 37. godine, ubijen 41. godine), bio je treći rimski car, naslednik Tiberijev.

Nakon Tiberijeve smrti 37. n. e. vlast je prešla na Germanikovog sina Gaja Julija Cezara, prozvanog Kaligula (Caligŭla »vojnička čizmica«) zbog toga što je živeo među vojnicima u logorima rajnske vojske. Svoju vladavinu započeo je amnestijom svih onih koji su bili osuđeni pod Tiberijem, čije je odluke proglasio za nevažeće. Potkazivači su bili kažnjeni, a zakon o uvredi veličanstva prestao je da se primenjuje.

Kaligula je trošio ogromna sredstva za priređivanje predstava i podizanje novih građevina. Prvi period njegove vladavine obeležen je slogom sa senatom, ali je mladi car ubrzo počeo da pokazuje težnju za zloupotrebom vlasti. Otpočeli su progoni, u prvom redu senatora. Kaligula je za sebe zahtevao počasti koje se iskazuju bogovima, zaveo je poseban ceremonijal, duboke naklone, celivanje nogu, što je bio istočnjački običaj na grčkom nazvan προσκύνησις, itd. Da bi popunio ispražnjenu državnu blagajnu, konfiskovao je imovinu osuđenih, organizovao prinudne licitacije, te provincijama nametnuo ogromne poreze.

Na zapadnim granicama Kaligula je pokušavao da ponovo krene putem osvajanja, ali njegov pohod protiv Germana nije doveo ni do kakvih bitnih rezultata. Ostali su neostvareni i njegovi planovi da jednu ekspediciju otpremi u Britaniju. U Judeji i Aleksandriji carevo nepoštovanje jevrejskih običaja gotovo je izazvalo ustanak.

Kaligulina tiranska vladavina (Odĕrint dum metuant, »Neka me mrze, samo dok me se plaše«, navodno je govorio) te dopuštanje robovima da potkazuju svoje gospodare izazvali su nezadovoljstvo kako senata, tako i komandnog osoblja pretorijanaca, a nije nedostajalo ni onih koji su mislili da je car duševno oboleo. Protiv Kaligule sklopljena je zavera i 41. godine n. e. ubio ga je pretorijanski vojni tribun Kasije Hereja.