Neron, punim imenom Neron Klaudije Cezar Avgust Germanik (lat. Nero Claudius Caesar Augustus Germanĭcus, rođen 37. god. n. e., stupio na presto 54. god., ubijen 68. god.) bio je rimski car, naslednik Klaudijev.

Bio je sin Gneja Domicija Ahenobarba i Agripine Mlađe (15―59. n. e.), koja je kasnije postala četvrtom ženom cara Klaudija, koji je Nerona usvojio i proglasio za naslednika. Na rođenju dobio je Neron ime Lucije Domicije Ahenobarb (Lucius Domitius Ahenobarbus), nakon posvojenja od Klaudija uzeo je ime Neron, što je navodno sabinska reč koja znači »odvažan«.

Neron je svoju vladavinu započeo u slozi sa senatom, pošto se do 62. godine nalazio pod uticajem prefekta pretorija Afranija Bura i filozofa Aneja Seneke, koji su podržavali dobre odnose između princepsa i senata. Težnja Neronove majke Agripine da ima presudan uticaj na svog sina dovela je do reakcije od strane Nerona, koga su energično podržavali Bur i Seneka, pa je Agripina izgubila svoj raniji značaj na dvoru. Klaudijev rođeni sin Britanik, koga je sada Agripina htela da stavi nasuprot sopstvenom sinu, bio je otrovan, a zatim je i sama Agripina ubijena po Neronovom naređenju.

Preokret u Neronovoj politici nastupio je 62. n. e., kada je Bur umro, a Seneka se povukao u privatan život. Njihovo mesto zauzeo je prefekt pretorija Otonije Tigelin, koji je povlađivao carevoj surovosti. Sada ponovo otpočinju progoni po zakonu o uvredi veličanstva, u kojima su stradali mnogi pripadnici aristokratije. Neki senatori su sa pojedinim pretorijanskim komandantima 65. n. e. protiv Nerona skovali zaveru na čijem je čelu bio Kalpurnije Pizon, ali je zavera otkrivena. Mnogi učesnici su pogubljeni, a drugi su izvršili samoubistvo, među njima Seneka i pesnik Lukan. Usledili su još snažniji progoni aristokratije.

Neron je trošio ogromna sredstva na priređivanje igara i na distribucije, što mu je donosilo izvesnu popularnost među rimskim plebsom. Veliku nesreću za rimsko stanovništvo predstavljao je požar koji je u Rimu buknuo 64. n. e., a za koji se pojavila sumnja da ga je podmetnuo sam car, jer je navodno hteo da grad preuredi i planira na nov način. U izvorima nema pouzdanih potvrda za ovu verziju događaja, pa je u sumnju dovodi čak i Tacit, izrazito neprijateljski raspoložen prema Neronu. Rim je posle požara ponovo podignut. U požaru je stradala i kuća samoga Nerona, pa je on na tom mestu podigao velelepnu palatu, nazvanu Domus aurea (»Zlatna kuća«), čiji su ostaci otkriveni. Česte predstave i nove gradnje iziskivale su ogromna sredstva. Nameti na provincije su se povećali, što je izazvalo nezadovoljstvo provincija.

U Britaniji, koju su nedavno osvojili pod Klaudijem, Rimljani su se suočavali sa velikim teškoćama. Krajem 59. n. e. Britanijom je upravljao Svetonije Paulin. On je organizovao ekspediciju na ostrvo Mon (danas Mann), koje je bilo centar druidizma, zabranjenog pod Klaudijem. U odsustvu Svetonija Paulina u Britaniji je izbio ustanak. Kralj plemena Icena ostavio je za svog naslednika rimskog cara i sa njim dve svoje kćerke kao savladarke. Ali su zemlju počeli da pustoše centurioni, a u njegovoj kući svime su upravljali carski robovi. Kraljica Boudika (Boudicca) bila je podvrgnuta telesnoj kazni, icensko plemstvo izgubilo je imanja i pretvoreno u roblje, pa je Boudika je pozvala svoje saplemenike i druge Brite na osvetu. Koristeći se odsustvom glavnih vojnih snaga, ustanici su napali rimske provincijske centre, pa i one najznačajnije ― Kamulodunum i Londinij. Bilo je pobijeno oko 70 hiljada Rimljana, a ustanak je bio surovo ugušen tek 61. n. e., po povratku Svetonija Paulina u Britaniju.

U Judeji je lokalni sukob Judejaca sa Grcima doveo 66. n. e. do ustanka. U cilju njegovog suzbijanja poslat je u Judeju konzul Tit Flavije Vespazijan, koji će nepune tri godine kasnije postati rimski car.

Iz Mezije je protiv varvara koji su opseli Hersones preduzet pohod kojim je rukovodio Svetonije Paulin. U Neronovo vreme Rim je zauzeo uporišta u Bosporskoj kraljevini i na Tauridi; u tim oblastima raspoređeni su rimski garnizoni, ali severno crnomorsko primorje nikada nije pretvoreno u rimsku provinciju, niti je rimska vlast vršila neki naročit uticaj na unutrašnje uređenje tih oblasti. Neron je Rimu pripojio vazalnu kraljevinu Pont, tj. istočni deo pontijskih poseda Mitridata VI.

Neron se bavio crtanjem, slikarstvom, vajarstvom, pevao je i pisao pesme. Sponzorisao je umetnost i organizovao muzička i dramska takmičenja, na kojima je ponekada i sam učestvovao. Takve sklonosti skandalizovale su senatorski stalež i velikim su delom odgovorne za carevu nepopularnost. Godine 66. n. e. Neron je krenuo na put po Grčkoj, nadajući se da će Grci po zasluzi oceniti njegovu umetnost. U znak zahvalnosti za te pohvale i počasti, u kojima su Grci bili veoma izdašni, Neron je grčkim gradovima darovao »slobodu« i, što je važnije, oslobađanje od svih poreza. Godine 68. n. e. vratio se u Italiju i proslavio svoje pobede na grčkim nadmetanjima.

Neron je malo pažnje posvećivao unutrašnjem životu Carstva, u provincijama je rastao antirimski pokret, mnogo nezadovoljnih bilo je i u samom Rimu, nepouzdani su bili čak i pretorijanci. Prvi se protiv Nerona digao namesnik Lugdunske Galije Julije Vindeks, koga su podržavala galska plemena i upravnici drugih provincija (Afrike, Tarakonske Hispanije i Luzitanije). Neron je protiv Vindeksa uputio trupe iz Gornje Germanije, koje su Vindeksa porazile, nakon čega je ovaj izvršio je samoubistvo. Protiv Nerona su, međutim, ustali pretorijanci i Neron je morao da beži iz Rima. Uz pomoć jednog oslobođenika izvršio je samoubistvo, a poslednje su mu reči, prema Svetoniju, navodno bile: Qualis artifex, pereo! (»Kakav umetnik, a umirem!«).

Neron je poslednji car iz dinastije Julijevaca-Klaudijevaca i prvi rimski car koji je pretrpeo damnatio memoriae ― njegova je vladavina po naređenju senata formalno izbrisana iz spiska vladara.