Arheologija - Po praznicima 4

SV. NIKOLAJ CUDOTVORAC ARHIEP. MIRLIKIJSKI

Jedinac u znamenitih i bogatih roditelja, Teofana i None, zitelja Patare u Likiji. Kao jedinca darovanog od Boga, oni ga Bogu i posvetise. Duhovnom zivotu nauci se Nikolaj kod svog strica, Nikolaja episkopa patarskog, i zamonasi se u manastiru Novi Sion, koji njegov stric i osnova. Po smrti roditelja, Nikolaj razdade imanje siromasima ne zadrzavajuci nista za sebe. Kao svestenik u Patari bese se procuo svojim milosrdjem, mada on brizljivo skrivase svoja milosrdna dela ispunjujuci rec Gospodnju: "da ne zna levica tvoja sto cini desnica tvoja" (Mat. 6, 3). Kada se predade samoci i bezmolviju, dodje mu glas svise: "Nikolaje, podji na podvig u narod, ako zelis biti od Mene uvencan". Odmah potom cudesnim Promislom Bozjim bi izabran za arhiepiskopa grada Mira u Likiji. U vreme gonjenja pod Dioklecijanom i Maksimijanom bude bacen u tamnicu, a on i u tamnici poucavase ljude zakonu Bozjem. Bio na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeni i iz velike revnosti prema istini udario rukom jeretika Arija. Zbog toga bude uklonjen sa Sabora i od arhijerejske sluzbe, sve dok se nekolicini prvih arhijereja na Saboru ne javi sam Gospod Hristos i Presveta Bogorodica da objave svoje blagovolenje prema Nikolaju. Milostiv, istinit i pravdoljubiv, on je hodio medju ljudima kao angel Bozji. Jos za zivota ga smatrali svetiteljem i prizivali u pomoc u mukama i bedama; i on se javljao, u snu ili na javi, i na blizu i na daleko, i pomagao. Upokojio se na ovaj dan 343. godine
SV. LUKA, APOSTOL I JEVANDJELIST

Rodom iz Antiohije. U mladosti izucio grcku filozofiju, medicinu i zivopis. U vreme Hristove delatnosti na zemlji, sv. Luka dodje u Jerusalim, gde vide Spasitelja licem u lice, cuje Njegovu spasonosnu nauku i bude svedok cudesnih dela Njegovih. Poverovavsi u Gospoda bude uvrsten u Sedamdeset apostola. Zajedno sa Kleopom video vaskrslog Gospoda na putu za Emaus (Lk. 24). Po silasku Duha Svetoga na apostole, Luka se vratio u Antiohiju i postao satrudnik apostola Pavla. S njim je putovao u Rim obracajuci Jevreje i neznabosce u veru Hristovu. Na molbu hriscana napisao Jevandjelje, oko 60. godine. Po mucenickoj smrti apostola Pavla propovedao po Italiji, Dalmaciji i Makedoniji. Zivopisao tri ikone Presvete Bogorodice i ikone sv. apostola Petra i Pavla. Otuda se sv. Luka smatra osnivacem hriscanskog ikonopisa. Napisao Jevandjelje i Dela apostolska. Bese mu 84 godine, kada ga zlobni idolopoklonici udarise na muke Hrista radi i obesise o jednoj maslini u Tebi Beotijskoj. Cudotvorne mosti mu prenesene u Carigrad u vreme Konstancija, sina Konstantinovog.

2. SV. PETAR CETINJSKI I MITROPOLIT CRNOGORSKI

Rodjen 15. (1) aprila 1749. u selu Njegusu. Stupio u monaski cin u svojoj 12. godini. 1782. postaje mitropolit i gospodar Crne Gore. Sav svoj zivot, viteski i sveti, posvetio svom narodu. Radio na pomirenju zavadjenih plemena i branio zemlju od osvajaca. Proslavio se pobedom nad Napoleonovom vojskom u Boki i Dalmaciji. Iako je bio knez, ziveo kao prost monah u jednoj teskobnoj keliji. Upokojio se na ovaj dan 1830. godine. Njegove cudotvorne mosti pocivaju netljene u manastiru cetinjskom.

3. SV. JULIJA I DIDIM SLEPAC

Julijan, zvani Pustinjak, bese Persijanac i seljak bez skolovanja, ali zbog cistote srca - sasud blagodati Duha Svetoga. Podvizavao se pored Eufrara u Mesopotamiji. Imao dar vidovitosti. U sami cas kad pogibe Julijan Odstupnik, Julijan to prozre duhom i objavi ucenicima svojim. Njegov savremenik, Didim Slepac, u Aleksandriji takodje provide duhom pogibiju Julijanovu. Obojica se upokojise u 4. veku.
SV. SAVA ARHIEP. SRPSKI

Sin Stefana Nemanje, velikog zupana srpskog, rodjen 1169 god. Kao mladic zudeo za duhovnim zivotom, zbog cega je odbegao u Svetu Goru, gde se zamonasio i sa retkom revnoscu prosao ceo podviznicki ustav. Nemanja posleduje primeru sina, te i sam dodje u Sv. Goru, gde se zamonasi i umre kao monah Simeon. Sava je izdejstvovao kod cara i patrijarha nezavisnost srpske crkve, i postao prvi arhiepiskop srpski. Podigao je, zajedno sa ocem svojim, manastir Hilendar, a po tom i mnoge druge manastire, crkve i skole po zemlji srpskoj. Putovao je u dva maha na poklonjenje svetinjama u Svetoj Zemlji. Mirio bracu svoju, zavadjenu oko vlasti; mirio Srbe sa susedima njihovim, i stvarajuci srpsku crkvu stvarao je kroz to srpsku drzavu i kulturu. Unosio je mir medju sve balkanske narode i radio je na dobru sviju, zbog cega je i bio postovan i voljen od sviju Balkanaca. Narodu srpskom on je dao hriscansku dusu, koja nije propala sa propascu drzave srpske. Skoncao u Trnovu u vreme cara Asena, razbolevsi se posle sluzbe Bozje na Bogojavljenje, 12. januara 1236 god. Telo mu preneo kralj Vladislav u Milesevo, odakle ga Sinan pasa digne i spali na Vracaru u Beogradu, 27 aprila 1595 god.

2. PREP. MUC. OCI SINAJSKI I RAITSKI,

pobijeni od Saracena, jedni u VI a drugi u V stolecu.

3. SV. ILARIJE EP. POATIJSKI

Vatren borac protiv jeresi Arijeve na Zapadu. Mnogo je stradao zbog odbrane Pravoslavlja. Napisao vise spisa, od kojih je najvazniji spis o Svetoj Trojici.

4. SV. NINA PROSVETITELJKA GRUZIJE

Srodnica sv. Djordja velikomucenika i Juvenala patrijarha jerusalimskog. Posto joj se i otac i majka, plemici Kapadokijski, zamonase, to ona bi vaspitana pod nadzorom patrijarha Juvenala. Cuvsi za narod Gruzijski devica Nina je od malena zelela, da podje u Gruziju i pokrsti Gruzijance. Javila joj se Presveta Bogorodica i obecala joj, da ce je odvesti u tu zemlju. Kada joj Gospod otvori put mlada Nina zaista ode u Gruziju, gde za kratko vreme stece veliku ljubav naroda. Uspe da pokrsti cara Gruzijskog Miriana, njegovu suprugu Nanu i njihovog sina Bekara, koji posle revnosno pomagahu misionarski rad Nini. Nina je uspela da za zivota prodje svu Gruziju i u glavnom da prevede sav narod u veru Hristovu, i to bas u vreme strasnog gonjenja hriscana od strane cara Dioklecijana. Odmorila se od mnogih trudova svojih i upokojila u Gospodu 335 g. Grob joj se nalazi u Samtavrskom hramu. Cinila mnoga cudesa i za zivota i po smrti.

Zitije svetog kralja Stefana Decanskog

Sveti kralj Stefan Decanski je jedan od najpoznatijih svetaca Srpske pravoslavne crkve (SPC). Kroz njegove svete mosti Bog je ucinio mnoga cuda.

St. King Stephan of Decani Danas, kada srpski narod pati kroz jos jedno uzburkano poglavlje svoje istorije, bilo bi dobro da se setimo primerne licnosti svog mucenickog kralja Stefana Urosa III (Decanskog).

On je rodjen kao najstariji sin svetog kralja Milutina (Stefan Uros II) i njegove zene Elizabete, madjarske princeze. Ziveci na dvoru sa svojim roditeljima, mladi naslednik je bio dobro obrazovan, vezbajuci pamet proucavanjem jezika i pisanija svoga naroda, i jacajuci srce proucavanjem Svetog Pisma i ucenja pravoslavne crkve.

Vaznost njegovog dobrog vaspitanja dokazala se kada je kralj Milutin bio primoran da ga posalje kao taoca tatarskom vodji Nodjiju. Uprkos potencijalnim opasnostima, Stefan je poslusao oca i nije se protivio njegovoj volji, poveravajuci svoj zivot u ruke Gospoda. I njegove nade nisu bile uzaludne. Ubrzo se sprijateljio sa jednim tatarskim plemicem koji mu je uspesno asistirao u njegovom bezbednom povratku u Srbiju.

Kada je Stefan odrastao, njegovi roditelji ugovorili su zenidbu sa cerkom bugarskog kralja Smilaca, i mladom paru bila je poklonjena Zeta, gde je bilo planirano da zive do doba kada bi Stefan trebao naslediti svog oca na tronu. U medjuvremenu, kralj Milutin se ponovo ozenio, i njegova druga zena, Simonida je skovala zaveru kako bi njihov sin Konstantin nasledio tron. Ubedila je Milutina da je Stefan zeleo da preuzme tron pre njegove smrti, i zavedeni Milutin naredio je da se njegov sin zarobi i oslepi da bi se osiguralo da nikad vise ne misli o izdajstvu, i naposletku da bude poslat u zatvor u Konstantinopolju (Carigrad).

Princ je bio zarobljen zajedno sa svojom decom, Dusanom i Dusicom i kada su prolazili preko Ovcepolja, strazari su ga oslepeli uzarenim zaracem. Te noci Stefanu se u snu ukazao Sveti Nikola recima: "Ne plasi se, tvoje oci su u mojim rukama". Utesen ovom vizijom , slepi Stefan je pristigao u Konstantinopolj. Car Andronikus sazalio se na mladog izgnanika i primio ga je sa svim pocastima. Uskoro se smestio u manastir Pantokrator, gde je zadivio monahe svojom krotkoscu i svojim hrabrim prihvatanjem gorke sudbine koju mu je njegov rodjeni otac namenio.

Proslo je pet godina. Kralj Milutin je ostareo. Cuvsi povoljne vesti o svome sinu, srce mu je omeksalo i pozvao je Stefana da se vrati kuci, u Srbiju. Pre nego je napustio Konstantinopolj, Stefan je ponovo usnio Svetog Nikolu koji je drzao par ociju u svojim rukama. Kada se probudio, vid mu se povratio!

Tri godine kasnije Stefanov otac je umro i Stefana, veoma voljenog u svom narodu, arhiepiskop Nikodim krunisao je za srpskog kralja u Peci. Njegov polubrat, Konstantin, bio je ogorcen ovakvim razvojem dogadjaja i pobunio je vojsku da bi zbacio Stefana sa trona. Zeleci da se krvoprolice spreci, kralj Stefan uputio je pismo Konstantinu:
"Neka ti zelja da dodjes sa strancima i zapocnes rat sa svojim narodom bude ugusena; ali sretnimo se, i bices drugi u mom kraljevstvu, jer ima dovoljno zemlje za nas obojicu da u miru zivimo. Ja nisam Kain koji je svog brata ubio, vec Jozef koji ga je voleo i njegovim recima sada se tebi obracam. Ne plasi se, jer sam ja od Gospoda. Ti si za mene zlo pripremio, ali Gospod mi je dobro dao, kao sto i ti sada spoznade."

Konstantina, medjutim ovo pismo nije dotaklo i izdao je naredbu za napad. Vec u sledecoj bici, njegova vojska bila je porazena a on sam bio je ubijen. Sledecih deset godina, kralj Stefan vladao je u relativnom miru, i Srbija je napredovala. Njegov sin, Dusan dokazao se kao sjajan vojskovodja uspesno vodivsi ratove sa Bugarima i Grcima, koji su bili ljubomorni na sada snaznu srpsku drzavu i pobunili se protiv nje. Zahvalan Gospodu na ovim pobedama, kralj Stefan se zajedno sa Arhiepiskopom Danielom, naslednikom Nikodima uputio da pronadje pravo mesto za svoju crkvu. Stigli su mesta zvanog Decani gde je 1327. kralj Stefan svojom rukom postavio kamen-temeljac crkve koja ce postati jedan od najlepsih i najvelicanstvenijih primera srpske crkvene arhitekture. Unutrasnjost je bila ispisana predivnim ikonama, od kojih su neke naslikane u XVI veku rukom slavnog slovenskog ikonopisca, Longinosa.

Sveti Stefan bio je veoma darezljiv prema onima kojima je pomoc bila neophodna. Takodje, upamcen je i po bogatim donacijama koje je upucivao manastirima i crkvama Svete Gore, Jerusalima, Aleksandrije, i manastiru Pantokrator u Konstantinopolju. Nije zaboravio ni na dug prema cudotvorcu Nikoli: narucio je da se izradi srebrni oltar i poslao ga je zajedno sa jos nekoliko ikona crkvi u Bariju, Italija, gde se nalaze Svetiteljeve mosti.

Izdrzavsi, kao pravi hriscanin mucne probe i nesrece na koje je nailzaio tokom godina, dobri kralj zasluzio je da ostatak svog ovozemaljskog zivota provede u miru. Ali, bilo je jedino moguce da on koji je je bio mucenik za vreme zivota i umre mucenickom smrcu. Njegovo poslednje iskusenje bilo je i najmucnije. Dusanovi uspesi na bojnom polju probudili su u njemu glad za moci i slavom, i, ohrabren zaverenickim plemicima, odlucio je da ubrza ocevu smrt. 1331., sveti Stefan je ponovo zarobljen i odveden u tvrdjavu u Zvecane gde je mucki ubijen (po nekima obesen, a po nekima udavljen).

Neposredno nakon ovoga Dusan se pokajao. Pokajnicki i sa suzama u ocima priznao je svoju izdaju, i sledece godine, na dan Svetih apostola Petra i Pavla, preneo je mosti svoga oca iz Zvecana u Decane, gde su smestene u mermernu grobnicu. 1339. grobnica je otvorena, a njegovo je jos uvek bilo citavo. Istog dana desila su se mnogobrojna cuda isceljenja. Mosti svetog Stefana narocito uspesno su lecile bolesti ociju i mnogi slepi ljudi progledali su po prvi put nad njegovim mostima.

napisao otac Kozma Vasilopoulos
Pravoslavni manastir Svetog Mihaila, Sidnej


Mosti svetog kralja Stefana Decanskog