U većini tradicija Sunce je univerzalan Otac, kao oplođujuća sila, ON  simbolizuje i život i smrt. Zbog tog jakog simbolizma u raznim vremenima i tradicijama odnos prema njemu je uvek bio izuzetno značajan, a i danas je veoma rastprostranjen. Njemu su posvećivani izuzetni hramovi u raličitim tradicijama i kao jaki magiski centri moći.

 

Kao primer imamo Stounhendž, u dolini Solzberi (Engleska),

koji i danas nadahnjuje mnoge okultne grupe. »Druidska« proslava letnje Ravnodnevice je oblik preživljavanja drevnih misterija koje se temelje na ideji o magijskoj moći nagomilanoj u materijalnim »rezervoarima«, poput ovog monumentalnog neolitskog spomenika posvećenog Suncu.

 

U mnogim tradicijama negovao se različiti odnos prema njegovom kretanju i dešavanjima u odnosu na različita godišnja doba. U simbolizmu tih misterija prenosi se da se na njegovo kretanje može “uticati” tj. da može da se ubrza ili zaustavi njegovo putovanje i da učini da sija.

 

Tako su Odžebveji su mislili da se Sunce za vreme pomračenja gasi. Stoga su izbacivali u vazduh strele sa zapaljenim vrhovima, nadajući se da će na taj način ponovo zapaliti sunčevu svetlost koja se gasi. Senci u Peruu takođe su za vreme pomračenja gađali zapaljenim strelama u pravcu Sunca, ali očevidno su to činili ne toliko da bi ponovo zapalili njegovu lampu koliko da bi oterali divlju životinju sa kojom se po njihovom mišljenju Sunce borilo.

 

Za vreme pomračenja Sunca stanovnici Kamčatke iznosili su vatru iz svojih koliba i molili se Velikom Svetlu da sija kao i ranije. Molitva upučena Suncu, pokazuje da je ova ceremonija bila više verska nego magijska. Međutim, ceremonija koju su u sličnim prilikama obavljali Čilkotin-Indijanci bila je

čisto magijska. Ljudi i žene spakuju odeću kao kad se spremaju na put; poštapaju se kao da nose težak teret, i tako idu u krug dok ne prođe pomračenje. Oni su očigledno mislili da na taj način pomažu umornom Suncu da zavrsi taj teški kružni put oko neba.

 

Slično tome, u starom Egiptu je kralj kao predstavnik Sunca svečano obilazio oko zidova jednog hrama da bi osigurao Suncu da izvrši svoje dnevno putovanje oko neba bez prekida usled pomračenja ili kakve druge nesreće. Posle jesenje ravnodnevnice, stari Egipcani su održavali svetkovinu zvanu »Rođenje Sunčevog štapa«, jer kako je Sunce svakim danom bivalo sve niže, a njegova svetlost i toplota sve slabija, mislilo se da mu je potreban štap da bi se na njega oslonilo.

 

Na Novoj Kaledoniji, kad vrač želi da Sunce sija, on odnese nekoliko biljaka i korala na groblje, napravi od njih zamotuljak i u njega stavi dva pramena kose odsečene sa živog deteta iz svoje porodice, a takođe stavi i dva zuba ili celu vilicu sa kostura nekog svog pretka. Zatim se popne na planinu čiji vrh obasjavaju prvi zraci jutarnjeg Sunca; tu stavi tri vrste biljaka na pljosnat kamen, pored njih stavi granu suvog korala i obesi zamotuljak u trenutku kad Sunce izlazi iz mora. Dok se dim diže uvis, on trlja kamen suvim koralom, priziva pretke i kaže: »Sunce! Ja radim ovo da bi ti postalo što toplije i da bi moglo da pojedeš sve oblake na nebu«. Isti obred se ponavlja pri sunčevom zalasku. Žiteljii Nove Kaledonije prouzrokuju sušu pomoću probušenog koturastog kamena. U trenutku kad se Sunce rađa, mag drži kamen u svojoj ruci i svaki čas gura u rupu užaren ugarak, govoreći: »Potpaljujem Sunce da bi pojelo oblake i osušilo našu zemlju tako da ona ne proizvede ništa«.

 

Stanovnici Banksovih ostrva prave sunčevu svetlost pomocu veštačkog Sunca. Oni uzmu okrugao kamen, zvan vat loa ili sunčev kamen, omotaju ga crvenom trakom i zabodu u njega sovino perje koje treba da predstavlja zrake, i uz to tiho pevaju odgovarajuću bajalicu. Zatim ga obese u svetom mestu o neko visoko drvo, na primer smokvu. Žrtva koju braman prinosi ujutru treba da utiče na Sunce da iziđe, pa zato kažu: »Sunce sigurno ne bi izašlo kad on ne bi prineo tu zrtvu«.

 

Stari Meksikanci smatrali su Sunce izvorom celokupne životne snage; stoga su ga zvali ipalnemohuani, »onaj zahvaljujući kome ljudi žive«. Mada je davalo svetu život i njemu je bilo potrebno da dobija život od sveta. Pošto je srce sedište i simbol života, krvava životinjska srca prinošena su Suncu da bi se održalo u snazi i da bi mu se omogućilo da pređe svoj put preko neba. obnove njegovu energiju toplote, svetlosti i kretanja.