O neobičnim lupar-guskama 


Savremena biološka taksonomija poznaje nekoliko životinjskih vrsta koje u svom imenu nose sećanje na jedno neobično biće. Tako je Karl Line (Carolus Linnaeus) još u XVIII veku, dvema vrstama lupara nadenuo ime Lepas anatifera i Lepas ansifera. U slobodnom pervodu Lupar patkorodni i Lupar guskorodni. S druge strane, dve vrste severnih gusaka, donekle sličnih kanadskim guskama, nazivaju se luparskim guskama (eng. barnacle goose).To su crna ili grivasta guska (Branta bernicla) i, nešto manja, belolika guska (Branta leucopsis).

Odakle Lineu i drugim uglednim biolozima ideja da povezuju kočoperne guske s luparima i brumbuljcima: sitnim, sesilnim ljuskarima, koji su uglavnom čuveni po tome što se prilepljuju za korita brodova, usporavaju plovidbu i sekiraju mornare? Ključ za ovu tajnu nije teško naći. U nekim srednjovekovnim bestijarima (zoološkim raspravama) može se naći opis bića Ephemerus ili lupar-guske. Srednjovekovni rukopisi efemeruse opisuju kao morske ptice slične divljim guskama, neobičnog načina razmnožavanja (Guske efemerus treba razlikovati od efemerida (Ephemeridae), vrste kratkovečnih vodenih insekata, kao i od efemerisa, astronomskih karti i dnevnika. Ove guske nemaju nikakve veze čak ni s memoarskom prozom akademika Dejana Medakovića). Ove guske ne legu jaja, niti se gnjezde, već pupe na borovini namočenoj u morskoj vodu. Na drvetu se prvo primete gumasti plikovi, koji potom očvrsnu i postanu slični ljuskarima luparima. Zatim se prilepak odvoji od drveta ostajući da visi samo na jednoj niti, a istovremeno se oformi i kljun ptice koji proviruje iz školjke-ljušture. Kada ptici iznikne perje školjka se otvara i guska poleti, ili padne u vodu i zapliva (Slika 1). Ukoliko padne na zemlju umire. Srednjovekovni istraživač i putopisac Giraldus Cambrensis (Džerald iz Velsa, 1146-1223), koji je pisao o lupar-guski, i zapravo dodao ovo biće uobičajenom sradžaju srednjovekovnih bestijara, tvrdi da je lično video efemeruse: "Često sam sopstevenim očima viđao na morskoj obali na hiljade minijaturnih zametaka ovih ptica kako vise sa komada drveta; neke su bile pokrivene ljušturama, a neke sasvim formirane". 

Pogledajmo ima li još nekih drevnijih podataka o ovoj čudnoj guski? Još u paleolitskoj umetnosti, u pećini Tri brata u Francuskoj, postoji nevešto urezan crtež koji neki tumače kao drvo s lupar-guskama. Na mezolitskim nalazištima severne Evrope, a naročito u grobovima kulture Maglemoze I (VIII milenijum pre n.e) česti grobni prilozi su upravo ljušture lupara i guščje kosti! Arheolozi su naravno tretirali ove nalaze kao ostatke odvojenih životinjske vrsta. Prema njihovom neuverljivom tumačenju, guske su bile žrtva u hrani, odnosno poputnina pokojniku, a ljušture lupara delovi ogrlica. U poznijoj fazi iste kulture (Maglemoze II/III sredina i kraj VI mlenijuma), na lokalitetu Erteböle u Danskoj, pronađeno je još nedvosmislenih dokaza o tome da su stanovnici drevne severne Evrope bili upoznati s lupar-guskama. U Ertebölu na severnom Jitlandu, na obali Limfjorda, otkrivena je velika humka puna školjki, kostiju i drugih arheoloških nalaza. Radi se o lokalitetu tipa Kjökkenmöddinge (bukvalno prevedno kuhinjski otpad), zapravo o deponijama odnosno hrpama ostataka hrane mezolitskog stanovništva, kao što su školjke, kosti, itd. Visok procenat školjki čine ljušture lupara, a među kostima se, naravno, ističu baš guščje. Štaviše, među školjkama je nađeno i mnoštvo koštanog oružja i oruđa. Na jednom harpunu, urezana je predstava drveta s koga vise čudni vretenasti plodovi, od kojih su neki i s krilima.

U neolitskim nalazištima Evrope i Bliskog istoka, nisu pronađeni nikakvi artefakti niti životinjski ostaci koji bi potvrdili da su neolitski zemljoradnici poznavali lupar-gusku. Prema nekim tumačenjima, ta guska se nije dala domestifikovati, dok drugi smatraju da efemerus nije mogao da uspeva u toplijem pojasu "plodnog polumeseca". U bronzano doba, međutim, nalazimo ponovo potvrde o guski-prilepku, i to ne samo u severnoj Evropi. Na srednjoevropskom bronzanom oružju naročito mačevima, koji su, kao predmet trgovine, bili i kulturna transmisija izmedju severne i južne Evrope, pojavjuju se geometrijski urezani ukrasi u obliku jelke i shematizovanih ptica koje lete u V formaciji (tzv. Tannenbaumschwerte). 

Iz tog perioda potiču i prvi podaci o lupar-gusci u južnoj Evropi (Ima, doduše, i nekih indicija da se za postojanje lupar-guske znalo i mnogo ranije, u drevnom Egiptu. O tome je pisala Prof. dr Pelagija von Vassily, poznati egiptolog s Univerziteta u Hamburgu (neobljavljena doktorska teza)). Predstava drveta s guskama nije retka u umetnosti bronzanog doba istočnog Mediterana, mada se ne može uvek sa sigurnošću tvrditi da je reč baš o guskama prilepcima. U nekim slučjevima, međutim, sasvim je jasno da je prikazana baš ta neobična ptica. Na jednom kritskom sarkofagu naslikane su lupar-guske kako s drveta padaju u more, među ribe i delfine 

Nešto mlađi fragment keramike, koji je sam Šliman iskopao u Mikeni, još je zanimljiviji (Slika 3). Na ulomku keramičkog pehara, ispod drške, naslikana je guska prilepak. Posebno je indikativno to što guska umesto nogu ima detaljno naslikane izraštaje, tipične za lupare (Slika 4) (P. Costello, The Magic Zoo, London 1979. 135-147). Pažnju privlači i jedna slikana amfora na kojoj je predstavljeno drvo s koga uzleću guske; neke lete, dok druge proviruju iz duguljastih zamtuljaka u obliku vekne hleba, koji vise sa grana. Ispred drveta stoji čovek s podignutom rukom u stavu adoracije. Ova posuda pronađena je u Pilosu i čuva se u tamošnjem muzeju. Prema nekim tumačenjima, u čemu je prednjačio poznati istoričar grčke religije Martin Nilsson, fragment iz Pilosa samo je ostatak drevnog minojskog kulta svetog drveća i svetih gajeva s adorantom, što je bila česta ikonografska shema na kritskim pečatima. S druge strane, sličnost s opisima lupar-guske isuviše je velika da bi bila slučajna. Možda su, prema tome, bliža istini ona mišljenja koja u efemerusu vide jedan od onih darova koje su Hiperborejci, narod Severa, svake godine slali, uvijene u slamu, Apolonovom svetilištu na Delosu. Ne treba zaboraviti da je Apolon u zemlju Hiperborejaca otišao kočijama koje su vukli labudovi (ili možda baš i guske-efemerusi?). Legenda o tome da se ostareli Hiperborejci sami bacaju sa stene, takođe bi mogla biti mitska transpozicija neobičnog rađanja lupar-gusaka.
U antici, začudo, ima malo pomena o efemerusima. Ne spominje ih čak ni Plinije u svojoj Prirodnoj istoriji, gde je sakupljeno čitavo prirodoslovno znanje tadašnjeg sveta. Ni Tacit u Germaniji, pa ni Cezar, dobro upoznat s severnim čudesima ne spominju našu gusku. Samo se iz jednog fragmenta kod Piteasa, grčkog moreplovca iz Masilije (Marselja), može zaključiti da je znao za lupar-gusku. U svom delu O Okeanu, koje je opis njegove plovidbe u IV veku pre n.e. od Masilije do Norveške, Britanije, Irske i Orknijskih ostrva Piteas veli: "U Tuli sunce nikada ne zalazi. Tamošnji stanovnici love ribu, a obožavaju drveće na čijim granama rastu ptice. Meso tih ptica ne jedu, već, kada ptica padne, sahranjuju je s najvećom pažnjom kao da im je član porodice."

Između tih sporadičnih antičkih zapisa i srednjovekovnog izveštaja Džeralda iz Velsa, nedostaju bilo kakvi podaci o lupar-guskama. U XIII veku lupar-guske su, međutim, već bile pred istrebljenjem. Njihovo meso, naime, bilo je veoma popularno - naročito među sveštenstvom - pošto se smatralo posnim. Oblaporni monasi zaljučili su da je lupar-guska više ljuskar nego ptica i da se, prema tome, slobodno može jesti i u vreme strogog posta. O tom pitanju raspravljano je na IV Lateranskom saboru 1215. godine, a papa Inoćentije III uzalud je izdao i papsku bulu kojom se zabranjuje konzumiranje mesa guske prilepak u vreme posta. Bilo je već dockan! Lupar-guske bile su gotovo istrebljene. Koju deceniju kasnije, polovinom XIII veka, svestrani i obrazovani nemački car Fridrih II Hoenštaufen, u svojoj čuvenoj knjizi o sokolarstvu, tvrdi da tih gusaka nema. Štaviše, nije mu pošlo za rukom da nadje ni traga ovom biću, iako je slao istražvače na daleki sever samo s tim zadatkom. Potonji istraživači se povode za Fridrihom II, tvrdeći da lupar-gusaka nema, čak i da je priča o njima samo zabluda i mit.

Arheologija, a posebno njena nova disciplina anarheologija, kao što smo videli, sasvim nedvosmisleno može da dokaže da je neobična lupar-guska postojala i da ju je, kao i mnoge druge vrste (spomenimo samo jednoroge), istrebila ljudska ruka, vođena oblapornošću, gramzivošću i glupošću.