 |
Rođena ja kao Klara Ajzner u malom selu Viderau (Saksonija). Kao kćerka seoskog učitelja i majke domaćice još kao mala devojčica suočila se sa problemima tadašnjih bednih uslova života radnika. Zahvaljujući vezama njene majke, Klara je bila jedna od prvih žena u Nemačkoj kojoj je bilo dozvoljeno da se vaspitava za učiteljicu. Nastavu je pohađala u Lajpcigu u klasi gospođe Auguste Šmit, osvedočenog borca za prava žena, i završila odličnim uspehom.
U Lajpciju se upoznala i sa krugom ruskih studenata, gde je srela i svog budućeg životnog saputnika Osipa Cetkina. U ovom krugu diskutovalo se o novim socijalističkim idejama. Čitali su se socijaldemokratski članci i posećvali kongresi. Klara se priključila ideji socijalističke partije (SAP) Nemačke.
1878. godina bila je godina socijalističkih zakona u Nemačkoj. Od strane carskog Kancelara SAP je zabranjena zakonom: „Protiv nastojanja socijaldemokratije koja mogu biti štetna po društvo.“ Istovremeno je zabranjena socijademokratska štampa, socijaldemokratske organizacije i sindikati koje je osnovala ova partija.
|
Klara je preuzimala najrazličitije pozicije i poslove kao kućna učiteljica, međutim zbog svog beskompromisnog stava veoma brzo je zapadala u konflikt i davala otkaze. Osip Cetkin je uhapšen nakon policijske racije na jednom tajnom Kongresu socijaldemokrata i proteran iz zemlje.
1883. godine Klara se preselila u Pariz kako bi opet bila sa Osipom. Ona je uzela njegovo prezime, ali se nikada nije udala za njega kako ne bi izgubila nemačko državljanstvo. U Parizu su na svet došli i njihovo dvoje dece Maksim i Kostja. Porodica je živela na rubu egzistencijskog minimuma, a preživeli su samo zahvaljujući solidarnosti pre svega ruskih prijatelja, koji su također bili angažovani u socijalističkom pokretu. U godinama njenog boravka u Parizu Klara je izučila za posao novinarke i prevodioca. Upoznala se sa vođama međunarodnog pokreta radnika, proširila svoje horizonte i prilagodila se principima marksizma. Kada se Osip teško razboleo, bilo je to za Klaru najteže doba: pored brige za decu i egzistencijalno održanje porodice, Klara je negovala svog gotovo nepokretnog supruga, koji je umro 1889. godine.
Na II Internacionali održanoj u Parizu 1889. godine, u čijoj je organizaciji pomagala i Klara, održala je referat o pravima žena koji je doprineo tome da se žene još više angažuju u socijaldemokratskom pokretu. Knjiga “Pitanje prava žena i radnica današnjice” koja se pojavila iste godine postavila je osnove za socijalističku teoriju emancipacije žene. Ona je u toj knjizi zastupala tezu da su socijalizam i feminizam veoma usko povezani. Cetkinova je veoma oštro branila pravo žene na rad, čak i pred nekim svojim kolegama koji su smatrali da se rad žena mora ukinuti, jer umanjuje plate muškarcima. Dosadašnje teorije socialista o pravima žena Cetkinova je proširila i zahtevom da se žene moraju osloboditi nadmoći muškaraca.
"Oni koji su se svojom čašću pred licem čovečanstva obavezali na oslobođenje, ne smeju dopustiti da cela jedna polovina ljudskog roda zbog ekonomske i socijalne zavisti bude osuđena na ropstvo. Onaj ko želi dopustiti tlačenje radnika od strane kapitalista, dopustiće i tlačenje žene od muškarca; a ona će ostati potlačena sve dok ekonomski ne bude nezavisna. Jedan od nezaobilaznih uslova za ovo oslobođenje i nezavisnost je rad. Ukoiko je cilj da žena postane slobodno ljudsko biće, onda ženama ne treba oduzimati rad, niti skraćivati njihovo radno vreme, a ni ograničavati oblasti u kojima žene mogu raditi, osim u nekim sasvim retkim slučajevima.”
1890. godine ukinuti su zakoni o zabrani socijalista. Cetkinova se vratila nazad u Nemačku. 1892. godine u Nemačkoj je dobila ponudu na mesto urednika socijaldemokratskog časopisa „Jednakost“, koji je vodila sledećih 25 godina. Istovremeno je počela uređivati i dodatak za žene u časopisu „Lajpciške narodne novine“. Time je ona bila društveni centar i megafon rastućeg proleterskog pokreta žena. Ona se zalagala za politizovanje radnica u smislu socijalizma.
Klara Cetkin borila se za ekonomsku nezavisnost radnica i svih žena uopšte. S tim u vezi bilo je i pravo na jednake plate za isti posao, pravo na organizovanje u sindikate i interesne saveze, kao i pravo na ustanove za brigu o deci. Istovremeno ženama je trebalo biti dodeljeno jednako političko pravo kao muškarcima. Kasnije se sa jednakom žustrinom zalagala za osvajanje prava glasa, tako da je ovaj zahtev preuzet u program socijademokratske pratije. Internacionalni dan žena koji je po prvi put uveden 1911. godine povezuje se sa Cetkinovom.
Istovremeno, Cetkinova se zalagala za poboljšanje uloge i položaja žena u porodici. Do tada je “život žene stajao pod znakom potiskivanja od strane porodice”. S tim u vezi brak dve osobe trebalo bi postaviti na temelje međusobnog dopunjavanja i potpomaganja. Oba roditelja bila su odgovorna za odgoj dece, a odgoj sam trebao bi biti oslobođen od stereotipa uloga polova.
"Kako muškarac i žena pripadaju jedno s drugim pri stvaranju deteta, tako i pripadaju jedno s drugim pri odgoju deteta, jer odgoj je drugo stvaranje deteta i u mnogo slučajeva i važniji deo stvaranja deteta, a kasnije čoveka. [...] S tim u vezi, htela bih sasvim jasno naglasiti dužnost roditelja, da svoje devojčice i dečake ne odgajaju sa predrasudama, koje kažu da postoje poslovi koji su nedostojni muškarca, ali odgovaraju ženama. Devojčice i dečaci treba da obavljaju sve poslove koje za njih donosi domaćinstvo sa jednakom spretnošću i zadovoljstvom.”
Cetkinova je odobravala razvod braka, „slobodnu ljubav“ i prekid trudnoće, kao privatne i lične odluke, te se zalagala protiv dvostrukog morala. Ona sama 1900. godine udala se za 18 godina mlađeg pesnika i slikara Fridriha Cundela i živela je zajedno sa njim i svoja dva sina u Štutgartu.
Kada je vodstvo socijaldemokratske partije odobrilo rat, Cetkinova se javno izjasnila protiv toga i od samog početka se zalagala za reformistički kurs. Kada je napravila letke sa pozivom na Konferenciju žena i zaustavljanje rata, uhapsili su je zbog veleizdaje zemlje. Ipak, zbog mnogobrojnih protesta puštena je iz pritvora.
Unutrašnjo-partijske rasprave o pravcu nemačkih socijaldemokrata, koje su započele pitanjem o ratu, završile su rascepljenjem: grupa „radikalnih levičara“ koja se okupila oko Karla Libknehta i Roze Luksemburg osnovala je 1917. godine tzv. „Nezavisni socijademokratsku partiju (USPD)“, koja je kasnije postala KPD – Komunistička partija Nemačke. Ovoj grupi pripadala je i Klara Cetkin, koja je bila bliska prijeteljica Roze Luksemburg. Redakcija časopisa „Jednakost“ joj je nakon pristupanja ovoj grupi oduzeta. U KPD-u je Cetkinova od 1919. do 1924. godine bila članica Centralnog komiteta, gde je zastupala umereno krilo stranke. Istovremeno ona je počela sa osnivanjem KPD-ovog pokreta žena. Opet je uređivala ženski časopis koji je bio blizak stranici („Komunistkinja“). 1921. godine na Drugoj međunarodnoj konferenciji žena i
