Istorija zlata ujedno je i istorija čovečanstva. U stanovitom smislu zlato je važan sastavni deo religije: od zlata od kojega je bilo napravljeno Zlatno tele do zlata od kojega se izrađuju zlatni i dragim kamenjem ukrašeni kipovi Bogorodice i svetaca. Srednji vek, to mračno i kruto razdoblje, personifikovao je svoju predstavu o zlatu u liku prezrenog, često zloupotrebljavanog i zlostavljanog Jevrejina, koji je živeo u getu kao kakav parija, koji je bio stavljen izvan zakona i lišen njegove zaštite i kojega su flamanski slikari iz XV veka slikali s tako naivno otrovnom mržnjom. U tim grubim vekovima ljudi su se praznoverno bojali zlata i njegove skrivene moći; alambici alhemičara smatrali su se đavoljim alatom. Niko nije tačno znao u čemu je zapravo vrednost zlata, zašto je ono tako vredno, pa je zato bilo osuđeno da igra posve jalovu ulogu, a čim ga je neko pokušao umnožiti i oplođavati, drugi bi ga ljudi počeli progoniti ognjem i mačem.

"Zlato je podrugljivač koji zbija s ljudima neslane šale, ono je varalica i šarlatan. Ono uvek uspe da dobije fantastièni publicitet i reklamu, da stvori mitove i legende u koje će uvek verovati prava vojska lakovernih..."

Drevne hronike pune su svakojakih izveštaja o bajoslovnim zlatnim čudesima, a legende o nekima žive i dan-danas.

Tlapnja o stotinama tona zlata kralja Solomona, legenda o zlatnom blagu kralja Mide i blagu kralja Kreza, mit o zlatnim jabukama, Hesperida, Jasonovo „zlatno runo" - sve su to zlatne niti od kojih je satkano štivo antičkih letopisa.

U starom veku kružile su glasine da je bogatstvo Fenicije sazdano na zlatu koje su Feničani dobijali iz Španije. U jednoj od tih priča tvrdilo se da se feničanski brodovi vraćaju sa zapada sa zlatnim sidrima, jer obično rasprodaju svu svoju robu, pa zato moraju da trampe i svoja železna sidra za zlato.

U prvom veku pre naše ere, Diodor Sicilski je naposletku „objasnio" tajnu ovog zlatnog doba nekadašnje Španije. Domoroci nisu o zlatu znali ništa i nisu ga uopšte cenili, ali je jednom izbio veliki šumski požar na Pirinejima, koji je uništio čitave planinske lance i rastalio zlato skriveno u njihovoj utrobi. Tako rastaljeno zlato poteklo je u nizine u pravim zlatnim bujicama i potocima. To je, naravno, zapanjilo varvarske domoroce, kojima se tako prvi put pružila prilika da vide zlato, da otkriju samo njegovo postojanje.

Ova je priča fantastična, ali su ljudi bili nekad spremni da gutaju još fantastičnije priče. Tako su, na primer, mnogi čvrsto verovali da i neke životinje poznaju vrednost ove kovine koja je ljudima najvrednija.

U svom delu "De Natura Animalium", Klaudije Elijan, rimski retoričar, koji je živeo otprilike tri ili četiri stotine godina pre Hrista, opisao je i grifone, neku vrstu ptica koja se, kako je barem on tvrdio, gnezdila na golim liticama Baktrije. Ove ptice, pisao je Elijan, čupaju svojim, poput čelika tvrdim, kandžama zlato iz granitnih stena, a onda s besnom ljubomorom čuvaju svoje zlato od lakomih ljudi.

Plinije Stariji bio je skeptičan prema ovim legendarnim pticama, ali mu to nije smetalo da u svom delu "Historia Naturalis" opiše kao „naučnu činjenicu" mrave koji žderu zlato;

„Vernici koji dolaze u Heraklov hram u Eritreji mnogo se dive jednom indijskom mravu. U severnim delovima Indije žive, naime, mravi koji su, što se tiče boje, nalik na mačke, ali su veliki kao egipatski vukovi. Ti mravi kopaju zlato iz zemlje. To rade zimi, tada ga zgrću, a leti se zavlače pod zemlju da bi se zaklonili od žege. Upravo im tada Indijci kradu njihovo zlato. Samo, moraju da budu vrlo brzi, jer mravi, čim osete ljudski miris, izlaze iz svojih rupa i krenu za pljačkašima, pa ako ovi nemaju dovoljno brze deve, sustižu ih i onda ih raskomadaju. Eto kako silnu brzinu i krvoločnu okrutnost stvara ljubav prema zlatu" („Tanta pernicitas feritasaue est cum amore auri", Historia Naturalis, XI, XXXXVI).

Herodot je tvrdio da su neki od tih mrava bili uhvaćeni i onda držani na dvoru persijskog kralja.

U svojoj "Geografiji" Strabon je pridodao ovoj legendi još jedan podatak: opisao je trik kojim su se služili ljudi kad bi hteli da tim mravima ukradu njihovo zlato. Kradljivci bi prvo prosuli otrovano zrnje žita u neposrednoj blizini mravinjaka - i dok bi se proždrljivi mravi častili, ljudi bi brže-bolje pokupili njihovo zlato. Strabon se poziva na druge pisce, što pokazuje da su antički autori prihvatali bez trunke sumnje tvrdnju o postojanju ovih čudnih životinja.

Bruneto Latini, Danteov učitelj, istaknuti član stranke gvelfa, čovek koji je deset godina živeo u Francuskoj kao politički prognanik, a onda se vratio u Firencu i postao njen kancelar (gradonačelnik) - napisao je na jednom severno-francuskom dijalektu enciklopediju prozne književnosti, pod naslovom "Li Livres dou Tresor".

Njen prvi italijanski prevod štampan je 1474. godine, ali je izvorno francusko izdanje objavljeno još stotinak godina pre toga. U toj je knjizi Latini uspešno sažeo sva srednjovekovna znanja. Radi se zapravo o enciklopediji napravljenoj u sjajnom maniru: započinje stvaranjem sveta, a onda iznosi sve što se u to vreme znalo o geografiji, istoriji, astronomiji - pa čak i o politici i moralu.

Glasoviti mravi ljudožderi našli su se u knjizi Latinija "Li Livres dou Tresor" u odeljku koji je posvećen prirodnim naukama. No, treba spomenuti da je Latini tvrdio kako ove pohlepne životinje ne skupljaju zlato u Indiji nego na jednome etiopijskom ostrvu. Čoveku koji im se približi nema spasa, ali su lukavi etiopijski crni mangupi ipak otkrili kako će ih nasamariti i izigrati. Oni uhvate kobilu koja se kratko vreme pre tog oždrebila, pričvrste na nju prazne bisage, odveslaju na ostrvo i onda iskrcaju kobilu - ali bez njena ždrebeta. Ona brzo nađe sočnu travu i pase do večeri. Za to vreme mravi ugledaju njene bisage i dosete se da bi im mogli sjajno poslužiti kao spremnice za zlato, pa ih zato do vrha napune blagom. Pred sam zalazak sunca, dovitljivi Etiopljani dovedu ždrebe na obalu i ono počne odmah tužno da rže za materom. Ova to, naravno, čuje, skoči u more s bisagama punim zlata i prepliva na drugu stranu. „Et s’en vient corrant et battant outre, et tout lor qui est en coffres."

 * * * 

Godine 1544. teolog i kozmograf Sebastijan Minster objavljuje prvi potanki opis sveta na nemačkom jeziku, i to pod naslovom "Cosmographia Universa". I u ovoj knjizi nalazimo mrava koji kopa zlato, i to prikazanog na lepom bakrorezu. Sam je crtež, doduše, malo nezgrapan, pa na njemu naš mrav izgleda kao njegovi manje neobični rođaci što žive u našim krajevima, ali razlika ipak postoji - on je mnogo veći od njih.

Varate se ako mislite da je ovo kraj priče o mravu koji je toliko živeo u ljudskoj mašti. Kristof de Tu, predsednik pariskog parlamenta u vreme kad je došlo do čuvenog pokolja u Bartolomejskoj noći i jedan od vođa Katoličke stranke (upravo je njegov brat sastavio tekst Nantskog edikta), napisao je u jednoj knjizi da je 1559. godine persijski šah poslao turskom sultanu Sulejmanu bogate darove, a među njima i jednog indijskog mrava, što je bio velik poput psa srednje veličine, a bio je „okrutna i krvoločna zver" (Inter quae erat formica indica canis mediocris magnitudine, animal mordax et saevum).

ZLATNI RUDNICI OFIRA

Najstarija od legendi i ujedno najviše prihvaćena bila je ona o zagonetki Ofira.

U jednoj glavi biblijske Prve knjige o kraljevima stoji crno na belom:

„Hiram je poslao na tim lađama svoje sluge, mornare koji su poznavali more, sa slugama Solomonovim. Oni otploviše u Ofir, uzeše odande četiri stotine i dvadeset talenata zlata i donesoše ih kralju Solomonu."

Malo je odlomaka Biblije koji su izazvali takve rasprave, toliko glavobolja i zbog kojih je proliveno toliko krvi.

U izvornome hebrejskom tekstu Starog zaveta nije bila upotrebljena reč „talent" nego „kikkar". A. Setber je u svojoj knjizi o Ofiru izračunao da je kikkar bio jedinica za težinu koja je iznosila 42,6 kilograma. Ako je to tačno, onda to znači da je tovar brodova natovarenih zlatom morao biti težak 17.892 kilograma.

U Starome zavetu govori se o trgovini zlatom na još nekoliko mesta. Iz podataka koji se iznose onde može se zaključiti da su brodovi Solomona i njegova saveznika Hirama, kralja Tira, odlazili u Ofir jedanput u svake tri godine i da su se sa svakog od tih putovanja vraćali krcati zlatom.

Eto, odande je došlo zlato za Solomonovo zlatno prestolje, za njegovih pet stotina zlatnih štitova, za njegovo zlatno posuđe i za svakojaka druga bajoslovna zlatna blaga, kojima se toliko divila kraljica od Sabe kad je nakon dugog putovanja stigla u Jerusalem.

No, pošto je tako iznela sve spomenute podatke, Biblija kao da je odjednom zaćutala, pa se Ofir više ne spominje ni jednom jedinom reči, a i u onim posve kratkim i zapravo tek usputnim podacima nema ništa po čemu bismo saznali gde se zapravo nalazila ta tajanstvena zemlja.

Kratka beleška u knjizi "Biblija danas" (koja je objavljena 1941. godine) zapravo je odraz velikih sukoba između teorija o tome. Ta beleška glasi: „Ofir - verovatno luka u Persijskom zalivu. Neki autori misle da se nalazio negde na obalama Afrike; drugi pak smatraju da se nalazio na obalama Indije."

Jedna je stvar sigurna: pred onima koji tragaju za Ofirom pruža se i prostire veliko, upravo golemo područje gde ga mogu tražiti. Pa ipak, uprkos ovoj neizvesnosti, malo je biblijskih problema i zagonetki koje su doslovce vekovima uzbuđivale ljude u takvoj meri kao zagonetka gde su se zapravo nalazili „rudnici kralja Solomona".

 * * *

Problem Ofira izrastao je u beskrajnu glistu hranjenu tintom. Za uzaludne pokušaje da se reši ovaj problem potrošen je ne baš malen broj kikkara zlata potrebnog da bi se kupili štamparska boja i papir za štampanje kojekakvih teorija.

U početku se ovaj problem pokušavao rešiti teoretskim istraživanjima, dakle, za radnim stolovima kabinetskih istraživača. Filolozi su tragali za geografskim nazivima koji bi se slično izgovarali ili slično pisali. Čim bi neko našao kakav naziv za koji se činilo da ispunjava te uslove, razglasio bi da je pronašao Ofir. Kada su tako ti istraživači iščeprkali arapski geografski naziv Dbopbar, odmah su zaključili da se Ofir svakako nalazio negde u Arabiji; naziv indijskog plemena Abbira naveo ih je na zaključak da je Ofir bio negde na obalama Indije. Neko je, čitajući Bibliju, nabasao na mesto gde se spominje „parvaimsko" zlato i kaže da je bilo upotrebljeno pri gradnji Solomonova Jerusalemskog hrama. (To se mesto nalazi u Drugoj knjizi Ljetopisa.) Dočepavši se tog podatka, neki učeni ljudi zaključili su da se Ofir nalazio u današnjem - Peruu. No, reč „parvaim" značila je na hebrejskom „istočne zemlje"; „parvaimsko" zlato bilo je „zlato iz istočnih zemalja" - najfinije zlato koje je u to vreme postojalo.

Oni koji su poistovetili biblijski naziv „Ofir“ s „Afrikom“ bili su bliže rešenju zagonetke, ali i njihovi su zaključci bili plod jalove razbibrige teoretičara. Traganje za Ofirom dobilo je ozbiljnije i stvarnije dimenzije tek kad su jednom veliki geografski istraživači počeli smanjivati i brisati bele mrlje na karti Afrike.

Najveći iznenađenje - i ujedno podatak za koji se činilo da najviše obećava kao mogući ključ rešenja zagonetke - bilo je otkriće što su ga istraživači izvršili u portugalskoj Istočnoj Africi, nedaleko od današnjega grada Sofale. Već je i sam tadašnji naziv toga grada, Sofala, bio zanimljiv, jer se u nekim starim prevodima Biblije Ofir spominje kao Zofora, ali je prava senzacija izbila tek posle, kad su istraživači otkrili otprilike tri stotine kilometara od obale ostatke nekih drevnih napuštenih rudnika zlata. Na putu od obale do tih rudnika, nedaleko od današnjeg Zimbabvea (u Rodeziji) pronađene su ruševine nekog hrama na kojima su se razgovetno videli neki tragovi po kojima se moglo zaključiti da su u njegovoj gradnji učestvovali i Feničani - a biblijski kralj Hiram, Solomonov ortak, bio je upravo fenički vladar.

U Bibliji se tvrdi da jevrejsko-feničanska flota nije nosila samo zlato, nego i vredne životinje, kojima Biblija daje na hebrejskom naziv tukkijimi - a to su pauni, nojevi i tako dalje. Nibur je smatrao da je posredi greška koju je počinio prepisivač izvornoga biblijskog teksta; ne radi se uopšte o tukkijima, nego o sukijima - a to znači o robovima.

U zanimljivoj knjizi Von ratselbaften Landern („Zagonetne zemlje") Ričard Henig gradi na ovoj jednoj jedinoj grešci čitavu novu teoriju o Ofiru. (Njegova knjiga objavljena je 1925. godine u Minhenu i sadrži potanku bibliografiju svega što je do tada napisano o Ofiru.) Henig tvrdi da „Salamon and Company" nisu imali nikakve rudnike kraj današnje Sofale, niti su tamo odlazili da trguju. Radilo se o nečemu drugom: o pravim pravcatim gusarskim pohodima. Kralj Hiram znao je što radi. Feničani bejahu narod pomoraca i trgovaca i na jednom od svojih velikih putovanja otkrili su i zlatonosnu zemlju Sofalu, ali su ubrzo ustanovili da s njom ne mogu da trguju, pa su zaključili kako im ne preostaje ništa drugo nego da se na kakav drugi način dočepaju zlata koje su imali domoroci. Kralj Solomon imao je tada dobro izvežbanu i iskusnu vojsku. Zato je on dao vojnike, a Hiram je dao mornaricu. Kad su se tako lepo uortačili, pošlo im je za rukom da se dočepaju zlatne žile Ofira...

Rasprava o Ofiru, koja je trajala vekovima, samo je tipičan primer o tome kako se ponekad grade čitave teorije ni na kakvim podacima i kako se onda traga za zemljama koje nisu nikad postojale. No, zlatna manija stvorila je još fantastičnije legende od ove.

Ljudima antičkog sveta nije dala mira misao da su možda kovine nešto organsko, nešto što može rasti i razvijati se poput biljaka. Dugo, vekovima, kružila je po svetu knjižica "Čudesne priče", koju je, tobože, napisao Aristotel. Ta je knjiga bila običan falsifikat, ali je za nas ipak zanimljiva, jer je verno ogledalo tadašnjih verovanja. U jednom se njenom poglavlju opisuje kako je neko negde zakopao komad zlata i kako je onda to zlato izraslo iz zemlje kao kakva biljka. Srednjovekovne prirodne nauke pokorno su sledile ovaj klasični obrazac, ali s tom razlikom što su ove teorije još više razradile. Tako se u nekim srednjovekovnim prirodopisima tvrdi da na nekim mestima ima zlata u nekakvom polutekućem stanju, pa se zato ponekad i ponegde dogodi da stanovite biljke, i to u prvom redu vinova loza, puste korenje u to meko, tekuće zlato, i onda upijaju ovu vrednu kovinu. Iz korena se zlato diže u grane i lišće, a ponekad dolazi čak u plodove.

Petar Mučenik (Pjetro Martire Vergmilji), Italijan kojega je kanterberijski nadbiskup Kranmer bio doveo u London i koji je posle postao profesor bogoslovije na sveučilištu u Oksfordu, tvrdio je da takvo drveće „koje pije zlato" postoji u Španiji. Kad se neka portugalska princeza udala za vojvodu od Savoje, mladoženja joj je poslao darova u vrednosti od nekih 120.000 carskih dukata. U to je vreme lisabonski dvor tavorio s novcem, pa se za ovu veliku vojvodinu darežljivost odužio poslavši mu svakojake „retke kuriozitete“ među kojima su se našli i ovi darovi: 1. dvanaest crnaca, od kojih je jedan bio plavokos; 2. živa cibetka; 3. veliki grumen čistog zlata; 4. malo stablo od suvog zlata - koje je, upravo takvo, to jest zlatno, samo od sebe izraslo iz zemlje.

Većina tadašnjih autora tvrdila je da je od svih biljaka vinova loza najviše sklona da se hrani zlatom.

U Francuskoj je takva jedna zlatna loza (sa zlatnim pupovima) nađena u vinogradima kraj mesta Sen Marten La Plen i poslana kralju Anriju IV, kojem je bilo vrlo drago kada mu se tako pružila prilika da vidi kako je plodno tlo Francuske čak nadmašilo njegovu želju da se „u loncu svake francuske porodice svake nedelje nađe kokoš". Nemački su učenjaci slali tadašnjim naučnim listovima učene rasprave o „zlatnom trsju" koje je, navodno, raslo u vinogradima Porajnja. Zlatni pupoljci nicali su i na vinovoj lozi koja se uzgajala u vinogradima oko Dunava, Majne i Nekara; iz njih su se posle razvijali zlatni listovi.

Najslavnija zlatna berba otkrivena je u mađarskim vinogradima - kako su to barem verovali tadašnji ljudi. Legendu o tome pokrenuo je Marcio Galeoto u svojoj knjizi anegdota o mađarskom kralju Matiji Korvinu. „A sad mi dopustite da vam govorim o nečem čudesnom i bajoslovnom čega nema ni u jednoj drugoj zemlji", pisao je Galeoto. „Ovde zlato raste u obliku grančica nalik na konopac što se ponekad, poput vreže, omotaju oko trsja vinove loze. Te su grančice obično dugačke dva pedlja, a imao sam često priliku da ih vidim. Govori se da je prstenje od ovog prirodnog zlata - koje se lako oblikuje, jer doista nije teško omotati takav zlatni konopac oko prsta - najbolji lek za odstranjivanje mladeža. I ja posedujem takav prsten od prirodnog zlata."

Eto, tako je započela legendarna istorija „Zlata koje raste", zlata koje se na latinskom zvalo "aurum vegetabile".

Treba reći da su se ovakve spiralne zlatne žice, što su bile nalik na vitice vinove loze, doista mogle ponekad naći na lozi koja je nekada rasla u mašarskim vinogradima.

Nemački lekar E. V. Hapel skupio je mnoge podatke o slučajevima pronalaženja tih zlatnih žica i objavio ih u knjizi Relationes Curiosae (koja je godine 1683. izašla u Hamburgu). Dva su se takva slučaja dogodila u Eperjesu, u severnoj Mađarskoj, a o njima je javio dr H. M. Frankenštajn u opširnom i dugom pismu što ga je poslao svom prijatelju Saksu Levenhajmu, uglednom doktoru u Breslauu (današnjem Vroclavu).

Odmarajući se u gospodarevu vinogradu, nastojnik nekog plemića odjednom je spazio kako iz zemlje strši nekakav žuti predmet. Pogledao ga je izbliza. Bilo je to nešto što je, poput kakva korena, ulazilo u zemlju. Vinogradar je pokušao taj tajanstveni predmet da iskopa motikom, ali nije uspeo: nije mogao da ga pomakne ni za dlaku, pa ga je dohvatio obema rukama i stao natezati. Tek tada mu je pošlo za rukom da teškom mukom otkine prilično velik komad tog predmeta. To je odneo nekom zlataru. „Radi se o najčišćem i najfinijem zlatu koje postoji", rekao je zlatar nastojniku vinograda. Sav sretan, ovaj je odmah prodao taj komad zlata, a nakon nekoliko dana vratio se na mesto gde je bio našao ono žuto čudo. Doživeo je novo čudo: nakon nekoliko dana izrasla je nova zlatna grančica umesto one koju je vinogradar bio otkinuo. Kao dokaz o autentičnosti ove priče poslužili su zapisnici s parnice koja se s tim u vezi vodila. Naime, naš je nastojnik i dalje donosio onom zlataru nove zlatne grančice, a to se, dakako, pročulo, pa su i vlasnik vinograda i država podneli protiv njega tužbe sudu zbog „neovlaštenog kopanja zlata“.

A sada evo drugog slučaja. Neki je seljak orao svoju njivu i plugom je izbacio na površinu nekakav koren od suvoga zlata, dug nekoliko palaca. Seljak nije shvatio da je koren od zlata, pa je od njega napravio palicu za pričvršćivanje jarma. Jednog dana odvezao je u Eperjes kola puna drva i slučajno se zaustavio ispred kuće nekog zlatara, koji je spazio onu čudnu palicu i odmah je od seljaka otkupio, dakako, u bescenje.

* * *

Još u XVIII stoleću učeni ljudi razbijali su glavu razmišljajući o „biljnom zlatu" iz Mađarske.

Leti 1718. godine čuveni časopis "Preslauer Sammlungen" posvetio je tome opširan članak; 1726. taj isti časopis objavio je izveštaj iz Kesmarka, grada u Gornjoj Mađarskoj, u kojem se tvrdilo da su žeteoci na imanju Andraša Pongrac, mađarskog plemića, našli prilično velik grumen „biljnog zlata" i odmah ga predali svom gospodaru. Vrednost toga zlata bila je procenjena na 68 guldena. (U to vreme kao jedinica za merenje težine zlata služila je takozvana kelnska marka, nazvana tako po gradu Kelnu. Jedna „kelnska marka“ imala je 72 guldena. Budući da znamo koliko je iznosila težina „kelnske marke“, možemo lako izračunati i težinu onog grumena zlata. On je bio samo za četiri guldena lakši od „kelnske marke“, a njena je težina iznosila tačno 233,81 gram.)

Međutim, čak ni glasine koje smo ispričali nisu bile dovoljne pohlepnoj i gladnoj mašti tragača za zlatom; ona se uskoro stala hraniti - zlatnim grozdovima. Evropom su počele kolati glasine o grožđu čije bobice sadrže suvo zlato ili se sastoje od njega.

Matijaš Held, dvorski lekar Sigismunda Rakocija, vladara kneževine Transilvanije, tvrdi da su na nekom banketu, koji se održao u starome univerzitetskom gradu Sarospataku, u severoistočnoj Mađarskoj, poslužili princa Matijaša grožđem čije bobice su imale koru od suvoga zlata.

Princ Karlo Batjanji, glasoviti tadašnji vitez, poklonio je habsburškoj carici Mariji Tereziji sličan zlatni grozd. Neki domišljati zlatar napravio je zlatnu kutiju u kojoj je bio smešten zlatni jelen sa zlatnim grozdom u ustima. Mađarskoj je nakon propasti Dvojne kraljevine vraćena ta kutija, pa se tako danas čuva u Narodnom muzeju u Budimpešti, registrovana kao „Kutija iz Tokaja". Grozd se, dakako, osušio i odavno uvenuo, ali u kožici njegovih bobica ima doista mrvica od suvog zlata. Razume se samo po sebi da ih je onamo, na neki način, stavila vešta ruka nekog zlatara.

Vest o ovom čudesnom plodu proširila se daleko - čak u Britaniju.

Stepan Vešpremi, gradski fizik mađarskog grada Debrecina, opisao je kako je, dok je kao student živeo u Londonu, prisustvovao 1773. godine dražbi ostavštine nekog Ričarda Mida, dvorskog doktora na engleskom kraljevskom dvoru.

„Neki engleski lord, očigledno silno bogat čovek, kupio je za veoma visoku cenu nekakav posve uvenuli grozd", piše Vešpremi. „Veruje se da je taj grozd došao u Englesku iz Mađarske, a sadržavao je mnogo nekakvih žućkastih zrnaca, što su sjala i blistala kao da su zlatna“.

Bogati engleski plemić odneo je grozd profesoru Morisu da ga ovaj prouči. Vešpremi je prisustvovao tom eksperimentu, koji je razočarao prisutne, jer su ona zlatna zrnca nestala, rastopivši se u vatri kojoj su bila izložena. „Tako se u tren oka mađarski zlatni grozd u posedu engleskog plemića pretvorio u pepeo zajedno sa svim onim silnim funtama i šilinzima što za nj bejahu plaćeni."

Na čemu su se temeljile ove zlatne tlapnje? Kako su uopšte nestale?

Kojekakvo zlatno korenje, zlatni pupoljci, zlatno lišće i loza - sve to bejahu ostaci prastaroga keltskoga i drugoga zlatnog nakita. Naime, kad god bi vremena postala opasna, vlasnici zlatnog nakita zakopali bi ga u zemlju da ga tako sakriju od kojekakvih osvajača, a kad bi prestala opasnost i kada bi otišli da iskopaju svoje blago, neki bi se komadi polomili ili bi nestali. Događalo se i to da bi vlasnici izginuli, pa bi nakit ostao zakopan pod zemljom sve dok se oko njega ne bi slučajno obavio kakav koren i onda ga izvukao na površinu. Ovako nastalih spiralnih zlatnih žica ima vrlo mnogo u raznim svetskim muzejima. Što se stiče zlatnih koštica - a u njih se takođe verovalo - one nisu ništa drugo nego prazna jajašca nekog veoma rasprostranjenogin sekta. Naime, ti bi insekti izašli iz svojih ličinki i ostavili svoje žućkaste ljuske bogatim kolekcionarima da ih kupuju za skupe novce. Zapravo je čitava ova legenda o postojanju „biljnog zlata" nastala kao posledica priželjkivanja stvorenog glupošću, kao plod grozničave delatnosti mozga zaražena bolešću koju zovemo pohlepa. Legenda o „zlatnom grožđu" bila je samo jedna od bezbroj sličnih legendi. Snovi što ih je pohlepa stvarala u ljudskim glavama pucali su sve do samog neba - pa se upravo zato verovalo da je sama providnost izabrala zlato da bi preko njega slala ljudima svoje proročanske poruke.

 * * *

Zlato se upotrebljavalo kao lek još u doba Plinija. Posle su ga arapski lekari učinili temeljnim sastojkom čitave svoje farmakopeje, a srednjovekovna je medicina brižno negovala sve te tradicije. Bio je to zapravo posve logičan postupak. Tadašnjim je lekarima moralo biti jasno da "kralj kovina" ima veću lekovitu moć i jače delovanje nego kakva "neplemenita" sirovina.

Najomiljeniji od svih zlatnih lekova, koji je bio gotovo univerzalna panacea, bejaše aurum potabile, tzv. "pitko zlato". Nekadašnji lekari su padali u prave lirske izlive oduševljenja kad bi govorili ili pisali o njegovom delovanju. Pitko zlato se najčešće upotrebljavalo kao lek protiv bolesti srca, ali je delovalo i protiv raznih drugih bolesti i bolesnih poremećaja. Jedan izveštaj, pronađen među dvorskim dokumentima francuskog kralja Luja XI, pokazuje nam da su njegovi dvorski lekari upotrebili pitko zlato misleći da će ga tako izlečiti od padavice. (Da proizvedu taj lek, morali su da upotrebe zlato do koga su došli tako što su rastalili 96 dukata).

Pitko zlato proizvodilo se na razne načine. Jedan recept koji o tome govori možemo naći u knjizi Marsilija Fičina, "De triplici vida" (koja je izašla 1489. godine). Taj je recept bio upotrebljen da bi se napravio lek za mađarskog kralja Matiju Korvina:

"Svi pisci preporučuju zlato kao tvar koja najblaže deluje i uopšte se ne kvari. Zbog sjaja posvećeno je Suncu, zbog blagosti podložno je Jupiteru. Zbog toga ono može na upravo čudesan način da prilagodi prirodnu toplinu tela vlažnosti vazduha i tako omogući da se telesni sokovi sačuvaju od truljenja. Ono unosi Sunčevu vrućinu i Jupiterovu toplinu u razne delove tela. Međutim, da bi se to postiglo, mora se silno tvrda zlatna tvar rafinirati da bi je telo lakše apsorbovalo. Poznata je stvar da razni napici koji deluju na rad srca najjače deluju onda kada se najmanje remete njihove kreposti i vrline. Da bi se organizam bolesnika izložio najmanjem naporu, moraju se upotrebiti što manje količine (zlata), a i one se moraju primeniti s najvećim oprezom. Najbolje bi bilo kad bismo mogli da proizvodimo tečno zlato bez ikakvih stranih primesa, ali to se danas može postići samo tako da se taj plemeniti metal drobi u sitnu prašinu ili tuče u listiće.

A sada mi dopustite da vam opišem kako se dobija pitko zlato:

Naberite cvetove boražine, pačjeg gnezda i melise (dakle, sastojke onog što inače nazivamo običnim balsamom). Uradite to u vreme kad je Sunce u znaku Lava. Skuvajte te cvetove s belim šećerom otopljenim u ružinoj vodici, a onda svakoj unci ovog preparata dodajte po tri zlatna listića. Ovaj lek sme se da se uzima samo na prazan želudac, i to po mogućstvu s malo vina, koje mora biti žuto poput zlata.” Verovalo se da delovanje zlata postaje još jače ako se ono zagreje na laganoj vatri pre nego što će se dodati onom preparatu. Smelo se upotrebljavati samo sasvim čisto zlato, bez ikakvih stranih primesa. Mađarsko zlato bilo je na najboljem glasu, i to pogotovu ono od kojega su bili napravljeni dukati kralja Matije Korvina, na kojima je bio lik gavrana uzet s njegovog grba. Zlato je služilo i kao lek protiv žutice, jer su tadašnji lekari smatrali posve logičnom pretpostavkom da se bolest od koje čovek požuti najbolje leči žutim metalom - baš kao što su se u to vreme crvene pege od ospica odstranjivale tako što bi bolesnika umotali u crvenu ponjavu.

Zlato se upotrebljavalo čak pri lečenju velikih boginja. Doista se nije moglo zamisliti bolje sredstvo za sprečavanje pojave ružnih ožiljaka od boginja od zlata - ta kovina koja je (kao što je to, uostalom, znalo svako dete!) ujedno služila kao najbolje kozmetičko sredstvo i pomagalo. Oko 1726. godine pušteni su u Francuskoj u opticaj sasvim novi zlatnici, i tadašnji su kozmetičari stali savetovati lepim ženama da ih taru po svojim usnama. Objašnjenje je bilo posve jednostavno: zlato privlači krv, pa ako se nežne ženske usne njime taru, dobiće krasnu crvenu boju bez ikakve upotrebe ruža ili bilo kakvog drugog crvenila.

Na sličnu teoriju su se pozvali oni lekari koji su upotrebljavali zlato kao lek za lepe žene što bi obolele od velikih boginja. Lice bolesnice prekrilo bi se tankim slojem zlatnih listića, i to se smatralo dovoljnim da se spreče ona opaka razaranja puti što ih stvaraju ožiljci od velikih boginja. Upravo su taj postupak primenili lekari koji su lečili ženu grofa Nikole Bercenjija, zamenika princa Franje Rakocija, vrhovnog zapovednika mađarske vojske koja se borila protiv Habsburgovaca. Nažalost, rezultat nije bio baš naročito dobar. Kelemen Mikes, Rakocijev tajnik i pisar, poslao je niz briljantno napisanih pisama iz progonstva u Turskoj, gde je bio otišao prateći svoga poraženog gospodara. Dvadeset i osmog decembra 1718. on je napisao:

“Plemenite žene leče se drukčije nego obične. Čim se grofica razbolela, okupila se oko nje prava vojska lekara - a svaki je došao s drukčijim predlogom o tome kako da se spreči pojava ožiljaka od boginja i kako da se sačuva lepota plemenite gospođe. Jedan je predlagao da se njeno lice pokrije zlatom i upravo je njegov predlog bio prihvaćen, pa su celo lice bolesnice prekrili slojem zlatnih listića, te je naposletku izgledala kao kakva živa slika. Zlato je trebalo da ostane na njenom licu stanovito vreme i da se onda skine, jer bilo je jasno da se ona ne može pojavljivati među ljudima s tako pozlaćenim licem, a bilo je jasno i to da su njeni rumeni obrazi lepši od pozlaćenih. No, kad je došlo vreme da se to uradi, lekari su se našli u nedoumici kako da s njenog lica skinu zlatne listiće, jer se odmah pokazalo da se to ne može uraditi nikakvom vodom, vodicom ili pomadom. Lekari su ga ipak nekako uspeli skinuti sa čitavog lica osim s nosa: onde se sloj zlata bio tako stvrdnuo da se više nikako nije mogao skinuti osim grubom silom. To je lekarima, doduše, pošlo za rukom, ali je koža na nosu ostala crna. Eto zašto ja ne bih nikom preporučio da dopusti da mu bilo ko pozlati lice."

Zlatna se terapija primenjivala i na razne druge načine. Rekonvalescenti su, na primer, morali da grickaju male šipke od zlata ako su želeli da im se vrati snaga. U Veneciji su začinjavali jelo zlatnom prašinom. Dr Valo upotrebio je “zlatno ulje” da skine mladeže kralju Luju XIV. Dr Kabanes zapisao je da se plemenita žuta kovina ponekad upotrebljava u najprostije svrhe - uzmimo kao sastojak klistira i nekih vodenih otopina za ispiranje creva.

Danas je teško dokučiti čemu je zapravo služio tzv. zlatni miomirs (parfem), što ga je bio izmislio pariski zlatar Triton de Nantvil. Godine 1776. pisale su o njemu neke nemačke novine, ali su tvrdile da nema nikakvu praktičnu vrednost. No, one su to po svoj prilici uradile podstaknute nacionalnom zavišću.

Bilo je i tada opreznih lekara što su se bojali da bi zlato, uzimano neposredno, moglo samo nauditi bolesniku, pa su izmislili doista ingenioznu metodu koja je omogućila da se zlato uzima indirektno, posrednim putem. Njihov je postupak bio zapravo posve jednostavan. Oni bi dodali malo zlata u zrnu hrani za kokoške. Tako bi lepo sav rizik preuzele kokoške a ne ljudi i zato nije bilo uopšte važno hoće li im zlato nauditi ili neće. Nakon nekog vremena telo, odnosno meso tih kokoški upilo bi “lekovitu moć” zlata, i one bi tada bile bez pardona zaklane. Njihovo se meso smatralo lekom koji po delovanju ne zaostaje za bilo kojim drugim zlatnim lekom. Bolesnici su mogli pojesti sve osim želuca takve zlatom hranjene kokoši. Ne zato što bi to moglo biti opasno, nego samo zato što je u njemu moglo ostati nešto zlata koje se moglo ponovo upotrebiti. Zbog istog razloga kokoške koje su tako hranjene morale su neprestano da budu u kavezima - da se ne dogodi da plemenitu kovinu prospu na dvorište.

Čitavu zlatnu terapiju sažeto je opisao Samjuel Kolesari u knjizi koju je 1717. objavio pod naslovom "Auroria romano Dacića"

Njegova knjiga je izašla upravo u vreme kad se ovo ludovanje našlo na vrhuncu. Kolesari je napisao:

"Kakva je u medicini veza između vrednosti nekog leka, odnosno njegove cene, i njegova delovanja? Ako želimo odgovoriti na to pitanje, moramo da upotrebimo logiku kojom se poslužio neki mladi seljak kad mu se razboleo otac. Hteo je nahraniti oca nečim zaista skupim i finim, pa je lepo kupio kanarinca, čuvenog po lepom pevanju, ispekao ga i onda dao ocu da ga pojede!"

* * *

Najblistavije i najtragičnije oličenje zlata bila je tlapnja o Eldoradu.

Godine 1530. krenula je da ga osvoji prva banda pustolova, a poslednja je ekspedicija pošla na taj put 1618. godine. Smeli učesnici ovih ekspedicija podneli su najstrašnija odricanja i pokazali čvrstoću svoje volje poduhvatima koji su bili fantastični. Izdržali su i najstrašnije patnje što ih stvara glad - upravo zato što ih je terala glad koja sve proždire i koju ništa ne može zaustaviti, ona glad kojoj su ljudi Antike dali naziv auri sacra fames.

Jezik im se lepio za nepce, grlo im je bilo suvo poput pustinjskog peska, ali se oni nisu na to obazirali: žeđ nije bila ništa u poređenju s onom koju bi mogle ugasiti bujice zlata.

Na lutanjima su im pretile bezbrojne pogibelji: otrovna isparavanja močvara, komarci koji prenose malariju, otrov indijanskih strela. Oni se nisu ni na to osvrtali: u žilama tekla je krv otrovana zlatom.

Probijali su se kroz bespuća prašume, gazili preko brzaka reka koje nisu bile ubeležene ni u kakvu kartu, verali su se po snežnim planinama, pešačili na hiljade kilometara. Nikad nisu osetili umor. Znali su da će se, kad došu na cilj, odmarati pod zlatnim svodovima grada Manoe.

Nijedan od ovih junaka, pustolova, koljača i nadljudi nije znao da zapravo lovi dugu, sledi san koji je neostvariv, da juri za nečim čega nema, što je samo legenda. Glupost ovih ljudi bila je u isti mah i herojska i tragična, ali ona je u isto vreme bila i ubitačna - i vrlo, vrlo skupa.

Kad su Španci naposletku prestali da ubijaju Indijance i napokon počeli s njima da razgovaraju, čuli su od njih legendu od koje im je uzavrela krv u žilama, mozak im se omekšao i onda rastopio poput maslaca na suncu: obuzela ih je silna, nezajažljiva pohlepa za zlatom.

Indijanci su im rekli da se negde daleko nalazi zemlja u kojoj se svake godine održi velika verska svečanost u toku koje se njen vladar ili vrhovni sveštenik pokrije zlatnom prašinom od pete do glave. Ta se svečanost održava u legendarnom gradu Manoi ili Omoi, prestonici jedne zemlje u kojoj ima zlata i dragog kamenja u velikim količinama.

Ova je indijanska priča bila sasvim dovoljna da od nje pomahnita mašta Španaca. Oni su legendarnom kralju - svešteniku dali ime "El Dorado" ("Pozlaćeni"), a onda su njime obuhvatili prvo grad Manou, pa onda čitavu tu legendarnu zemlju. Glasine o postojanju Eldorada stizale su Špancima s vremena na vreme, a ne neprestano: pojavile bi se, onda bi zamrle, pa se opet pojavile.

U knjizi "Istorija osvajanja Perua" Preskot opisuje izgred koji se dogodio kad je 1511. Vasko Nunjes de Balboa vagao zlato koje su uroðenici morali da skupe i predaju Špancima. "Neki mladi varvarski poglavica, koji je tome prisustvovao, udario je šakom po vagi tako snažno da se sjajna kovina prosula po sobi, a onda je uskliknuo: ‘Kad vam je tako stalo do ove kovine da ste zbog nje ostavili svoje daleke domove i da ste čak spremni da za nju stavite život na kocku, kazaću vam nešto. Postoji zemlja u kojoj možete jesti i piti iz zlatnog posuša, zemlja u kojoj je zlato jeftino kao kod vas gvožđe’." Eto, tako je zapravo počeo ovaj mit, a tokom vremena poprimio je takve razmere da se u njemu više nije govorilo samo o zlatnom posuđu, nego o pravim brdima zlata, što se dižu put neba i predveče, kad na njih padnu zrake sunca na zalasku, tako blistaju da čoveka od toga oči zabole.

Španci su, doduše, bili našli mnogo zlata u Meksiku i Peruu, ali im to nije bilo dovoljno. Njihova pohlepa za sjajnom kovinom bila je nezajažljiva, ništa je nije moglo ugasiti, a nisu, dakako, samo oni od nje oboleli.

Posle se pojavio na poprištu neki Španac koji je tvrdio da je bio u Manoi i da ga je onde primio sam "El Dorado". Taj se Španac zvao Huan Martines, a bio je pomoćnik Dijega de Ordasa, jednog od onih oficira koji su učestvovali u Kortesovoj ekspediciji i koji je, u vreme dok se ovo događalo, bio zet guvernera Velaskesa, velikog Kortesovog protivnika i dušmanina. Osvajač Meksika nekoliko je puta pokušavao da ga se otarasi, jer je otkrio da ga on uhodi i izdaje Velaskesu sve njegove planove. Ordas se pak posvađao s Marinesom, optužio ga zbog neposlušnosti i postigao da bude osuđen na smrt, ali je ta kazna bila preinačena u drugu, ne baš mnogo manje drastičnu. Naime, Martinesa su stavili u kanu bez vesala i pustili da ga odnese struja reke Orinoko. Martines će posle pričati da su ga spasli neki dobri Indijanci, koji su ga onda odveli u Manou i onde predali cacique-u (indijanskom poglavici) kao kuriozitet: naime, bio je prvi belac koga su ikada videli. U Manoi je proveo sedam krasnih meseci. Prema njegovom pričanju, taj "zlatni grad" izgledao je zapravo onako kao što su ga opisivali pre, s tom razlikom što je bio još lepši, pa je, na primer, samo u jednoj njegovoj ulici radilo danju i noću tri hiljade zlatara. Nakon sedam meseci "El Dorado" je milostivo pustio Martinesa na slobodu i dopustio mu da se vrati u civilizaciju, a pre odlaska dao mu je toliko zlata koliko su mogli da ponesu njegovi indijanski pratioci. Šta se dogodilo s tim zlatom? Na putu kući Martinesa i njegovu pratnju napalo je neko indijansko pleme, pobilo sve njegove pratioce i oduzelo mu zlato.

Martines je svoj iskaz o tome stavio crno na belo. Kad je sir Valter Reli napao otok Trinidad i spalio njegov glavni grad, uplašeni španski namesnik pokušao ga je pridobiti Martinesovim izveštajem. Sigurno se nadao da će Reli i njegovi ljudi otići, tražiti “Eldorado” i tako ostaviti Trinidad na miru. Namesnik se zakleo da su original Martinesovog izveštaja nalazi u arhivu službenih dokumenata u glavnom gradu Portorika.

Nekim čudom Reli je poverovao u tu priču, pa je 1495. godine organizovao ekspediciju koja je otišla sa zadatkom da pronađe Manou - ali se vratila praznih ruku baš kao sve druge pre i posle nje. Reli je tvrdio da je "Eldorado" ili Mano grad na jezeru Parimi u Gvajani. On je o tome poslao izveštaj kraljici Elizabeti, i u tom je izveštaju svemu onom što je čuo od španskog namesnika dodao i razne podatke koje je bio prikupio Francisko Lopes de Gomara i objavio u svojoj knjizi „Historia general de las Indias" (Medina, 1553). Gomara, doduše, nije nikada boravio u Novom svetu, ali se, kako tvrdi Preskot, “nalazio na takvom položaju da su mu bili dostupni najbolji izvori obaveštenja”. Možda se možemo pouzdati u ono što je taj učeni profesor retorike u Alkali bio napisao o osvajanju Meksika i Perua, ali o onom što je napisao o “Eldoradu” možemo zaključiti samo to da je i on lepo naseo na tu bajku baš kao njegove, inače, naivnije kolege.

* * *

Zlatna palata

Evo kako je Gomara opisao palatu cacique-a Gvajanakape:

"Sve posuđe, pa čak i kuhinjsko, od suvog je zlata. U njegovim odajama ima golemih kipova od čistog zlata, a od zlata su i slike u prirodnoj veličini svih životinja koje žive u njegovoj zemlji: četvoronožaca, ptica i riba. Cacique ima vlastiti vrt u kojem se odmara, a svako stablo, svaki grm, svaka biljka u njemu od suvog su zlata. Ima on i ogromne količine sirovog, neobrađenog zlata. To zlato čuva u obliku klada koje su poslagane jedna na drugu kao da su drvene cepanice."

Posle je učeni Aleksandar fon Hambolt pokušao da sruši legendu o "Eldoradu" i da dokaže da je ono o čemu ona govori puka tlapnja, nešto što ne postoji.

Humbolt je tvrdio da na području između reka Amazona i Orinoka postoje ogromna zemljišta prekrivena potpuno bezvrednom micom, a ta ima žućkastu boju poput zlata. Na mnogim mestima mica prekriva obronke brda, i kada se s nje odražvaju sunčeve zrake, ta mesta sjaju i blistaju baš kao da su prekrivena zlatom. Ratnici nekih indijanskih plemena upotrebljavaju micu koju prvo smrve u prašinu, a onda je utaru u kožu. To rade da ne bi morali da se tetoviraju ili boje.

Indijanci su mrzeli španske osvajače, i ovakvim su se stvarima služili zato da ih bolje varaju i dovode do ludila. Martines je, naravno, dopunio legendu o "Eldoradu", odnosno slagao i izmislio da je posetio "El Dorada", a to je uradio samo zbog koristi koju bi mu donela slava "velikog otkrivača". To mu je ujedno omogućilo da se oslobodi neugodnosti zbog svoje nepriliène prošlosti. Inaće, njegov slavni izveštaj nije nikad pronađen i možda ga čak nije nikad napisao. Ako je to tačno, onaj je zlatni vrt cacique-a Gvajanakape narastao u bujnoj mašti profesora Gomare.

U istoriji čovečanstva ima malo primera da su jednu tako smešnu izmišljotinu prihvatili ne samo lakomi pustolovi, nego čak i trezne vlasti i suvoparni finansijeri.

Pokušajmo da ukratko iznesemo bilans zlatnog sna o "Eldoradu":

Godine 1530. Ambros Dalfinger, čiji poduhvat finansira bankarska kuća Velser iz Augsburga, kreće u potragu za "Eldoradom", i to na čelu ekspedicije od dve stotine vojnika i nekoliko stotina robova, što su vezani jedan za drugog lancima pričvršćenim na široke gvozdene ogrlice. Kad bi se neki od tih indijanskih nosača srušio zbog potpune iscrpljenosti ili bolesti, nije nikom bilo ni na kraj pameti da troši dragoceno vreme da bi mu pomogao ili ga oslobodio od lanaca: jednostavno bi mu odrubili glavu, a ostale bi robove bičevima naterali da nastave put. Ekspedicija nije pronašla "Eldorado", a Dalfinger je poginuo od indijanske strele.

Godine 1536. još jedan Nemac, Georg Hohemut (ako ništa drugo, barem je njegovo ime trebalo da bude dobar predznak jer je značilo velika hrabrost), kreće na put na čelu nekoliko stotina nemačkih i španskih pustolova. Njegova ekspedicija završava potpunim neuspehom. Samog Hohemuta ubija bodežom plaćeni španski ubica dok ovaj leži u krevetu.

Godine 1541. kreće poslednja nemačka ekspedicija, koju vodi Filip fon Huten. Kad se on vraća s potpuno neuspešne ekspedicije, pogubljuje ga španski namesnik Venecuele tako da daje da mu odrube glavu.

Godine 1552. prvi ozbiljni španski pokušaj. Vođa ekspedicije je Don Pedro de Ursua, plemić iz Navare. Da bi dobro zaplašio divlja indijanska plemena, on poziva njihove poglavice na ručak i onda naređuje da sve pobiju. Njegovog pomoćnika Pedra Ramira ubijaju dva oficira u sukobu izazvanom zavišću i ljubomorom. Ursua naređuje da im se odrube glave.

Godine 1560. Ursuova druga ekspedicija. Njegov novi pomoænik Agira organizuje zaveru protiv njega, pa tako Ursuu ubijaju vlastiti vojnici.

Godine 1561. pod zapovedništvom Agire ekspedicija se pretvara u razbojničku družinu, koja ubija i pljačka gde stigne, ali njeni pripadnici, uprkos tome, ponekad tako slabo stoje s hranom da moraju da dele kukuruz, zrno po zrno. Po Agirinoj zapovedi, Martin Peres ubija Sanča Pisara, jer je Agira posumnjao u njegovu vernost. Posle toga dolazi na red Peres, pa i on biva ubijen. Tom prilikom Agirin novi pomoćnik Antonio Ljamosa pije Peresovu krv da bi tako pokazao svoju vernost. Nema sumnje da je Agira bio sadistièki manijak, dao je da se smakne šezdeset njegovih ljudi zbog kojekakvih sitnica. U pet meseci, koliko su trajala njegova lutanja i divljanja, opljačkao je pet gradova i desetkovao svoje ljude - a među ubijenima bila su tri sveštenika i pet žena, sve sami Španci. Vojska koja je pošla da ga uhvati opkolila je njegov logor i tada su svi njegovi ljudi dezertirali ostavivši ga na cedilu. Videvši da mu nema spasa, on ubija bodežom vlastitu kćerku. Vojnici su ga uvhatili živog i streljali, a njegovog vernog pomoćnika, krvopiju Ljamosa i nekoliko drugih njegovih pristalica obesili.

Od 1595. do 1618. godine polazi nekoliko ekspedicija koje je sve organizovao sir Valter Reli. On je vlastitim novcem opremio brodove, pa je tako spiskao više od 40.000 funti sterlinga. Njegovo hapšenje i smrt na stratištu bejahu posredna posledica njegovog neuspešnog traganja za "Eldoradom".

Krv, čitave reke krvi, a sve to za san koji nije bio čak ni to!

Legenda o "Eldoradu" samo je najupadljivija od bezbrojnih legendi o zlatu i ludim potragama za njim. Ljudi su za zlatom tragali svugde: na planinama, u pustinjama, u džunglama - čak i pod morem.

(Pol Tabori)