Latinsko carigradsko carstvo i grčko nikejsko carstvo (1204-1261 g.)

     

Raspad vizantiskog carstva

Prva posledica zauzeća Carigrada od strane krstaša bila je duboki preobražaj izgleda istočnog sveta.

Na razvalinama vizantiskog carstva rascvetaše se latinska feudalna gospodarstva. U Carigradu bi osnovano latinsko carstvo za čijeg vladara krstaši izabraše Balduina, grofa flandriskog; solunsko kraljevstvo, koje je u načelu bilo carev vazal, bi obrazovano u korist markiza Bonifacija od Monferata. Bilo je titularnih vojvoda od Nikeje i Filipopolja, gospodara od Didimotiha i Adramitija. Nekoliko nedelja kasnije, kao posledica pobedonosnog pohoda koji je odveo Bonifacija od Monferata do Atine i Korinta, osnovane su još neke latinske države, bodonički markizat, negropontsko gospodarstvo, atinska vojvodina, kojom je vladala burgonjska porodica La Roš, ahajska ili morejska kneževina, koju osvojiše Gotfrid od Vilarduena i Vilhelm od Šamplita i koja je, na latinskom Istoku, bila najtrajnija tvorevina krstaša iz 1204 g. Mleci, sa svoje strane, odmah zauzeše Drač na epirskoj obali, Modon i Koron na Peloponezu, Krit i Evbeju, Galipolj, Rodosto, Irakleju (Eregli) i prostranu četvrt Carigrada, i naložiše svojim plemićima da zaposednu ostrva u Arhipelagu, gde biše osnovani vojvodina Naksos i markizat Cerigo, velika vojvodina Limnos i gospodarstvo Santorin. Vladarka ovog prekrasnog kolonijalnog carstva, republika je s pravom mogla dopustiti svome duždu da se nazove "gospodarem jedne četvrtine i po carstva grčkog".

Slom vizantiskog carstva izazvao je takođe stvaranje čitavog mnoštva grčkih država. U Trapezuntu dva princa, Aleksije i David, poreklom iz porodice Komnina, osnovaše carstvo koje uskoro, od Irakleje do Kavkaza, obuhvati celo crnomorsko primorje i koje je trajalo do sredine XV veka (1461 g.). U Epiru jedan vanbračni sin iz porodice Anđela, Mihailo Anđel Komnin, stvori despotovinu koja se prostirala od Navpakta (Lepant) do Drača. U Nikeji zet Aleksija III Anđela, Teodor Laskar, okupi oko sebe sve što je ostalo od plemstva i visokog sveštenstva vizantiskog i 1206 g. svečano se krunisa za "cara Romeja". Drugi slavoljubivci, Gavala na Rodosu, Mankafa u Filadelfiji, Lav Zgur u Argu i Korintu, obrazovaše državice na ruševinama carstva. Izgledalo je da je to bio kraj monarhije.

Ipak, među ovim novim političkim jedinicama postajala je duboka razlika. Latinsko carstvo, uprkos stvarnoj vrednosti svoja prva dva vladaoca, trajalo je jedva pola veka (1204-1261 g.), a ta kratkotrajnost bila je neizbežna posledica njegove prvobitne slabosti. Kod Grka, naprotiv, pobeda stranaca razbudila je rodoljublje i učinila da ponovo dođu do svesti o vizantiskoj narodnosti. Svi vođi, oko kojih se 6ejaxy okupile sve žive snage grčkog sveta, imali su isti cilj: preoteti Carigrad od mrskih Latina. Ostalo je još da se vidi koje će od dva suparnička grčka carstva uspeti da to ostvari, nikejsko ili epirsko.

 

Latinsko carigradsko carstvo

Da bi delo ostvareno u četvrtom krstaškom ratu moglo koliko toliko trajati, bilo je potrebno da novo carstvo ima snažnu vladu i čvrsto centralističko uređenje. Međutim, u čisto feudalnoj državi koju Latini bejahu osnovali car je bio samo prvi među velikašima. Njegova vlast, veoma skučena prostorno, u političkom pogledu bila je skoro ništavna. Balduin, sutradan po stupanju na presto, morao je da objavi rat svome nepokornom vazalu solunskom kralju, i ma da su uspeli da ih izmire, ipak sporazum između njih nije nikada bio dugotrajan. Henrik od Angra, naslednik Balduinov, sukobio se sa istim teškoćama: iako je postigao, umesnom odlučnošću, da nametne svoju vlast Solunu (1209 g.) i da ga, na saboru u Ravenici (1210 g.), latinski vladari u Grčkoj priznadu za suzerena, ipak su oni, atinske vojvode i ahajeki kneževi, ubrzo prestali da se brinu o poslovima carstva i postali skoro nezavisni. Latinsko carstvo se malo čemu moglo nadati od Mlečića, surevnjivih na svoje povlastice i sebično zauzetih sopstvenim interesima. Sa pobeđenim Grcima sporazum je bio nemoguć. Uprkos naporima koje su učinili latinski vladaoci, Monferat u Solunu, Vilarduen u Ahaji, da bi stišali mržnju i bacili u zaborav izvršena nasilja, grčki narod, ukupno uzevši, ostao je neprijateljski raspoložen prema stranom osvajaču i sa nestrpljenjem je očekivao oslobodioca, bilo da on dođe iz Epira ili Nikeje. Najzad, sigurnoj grčkoj opasnosti pridružila se moguća bugarska opasnost. Latini su pogrešili što su odbili savez koji im je bio ponudio car Joanica (1197-1207 g.), i tako, mesto podrške koju su mogli naći kod Bugara u borbi protiv Vizantije, oni su od njih stvorili sebi nepomirljive neprijatelje koji sklopiše savez sa grčkim vladarima u Nikeji protiv latinskog carstva i okomiše se zajedno sa njima da ga sruše.

Međutim, u prvoj zabuni koja je nastupila po zauzeću Carigrada, izgledalo je da će Latini svuda odneti pobedu. Tesalija, srednja Grčka, Peloponez biše osvojeni za nekoliko nedelja a da se nije naišlo ni na kakav ozbiljan otpor. U Maloj Aziji Henrik od Angra potuče Grke kod Pimanina, i mlada moć Teodora I Laskara, koji je držao pod sobom samo Brusu, izgledalo je da se nalazi na rubu propasti, kada ga upad Bugara u Trakiju spase. Car Joanica nasrnu na latinsko carstvo, svuda dobro dočekivan od pobunjenih grčkih podanika. Smelo, sa nedovoljnom vojskom, car Balduin i dužd Dandolo jurnuše u susret neprijatelju: ispred Adrijanopolja latinska vojska pretrpe krvav slom (1205 g.) u kome Balduin pogibe. Pune dve godine, preko cele Makedonije, bugarski car je krstario sa svojom pustošnom vojskom, žudeći da osveti poraze koje je njegov narod ranije pretrpeo od Vasilija II i nazivajući se, nasuprot Bugaroubici, Romanoubicom. On opsedaše Solun kada, srećom po Latine, umre, bez sumnje ubijen (1207 g.).

Teodor I Laskar iskoristi ovu borbu Latina sa Bugarima da uspostavi i učvrsti svoju vlast. Međutim, za vreme vladavine Henrika od Angra, brata i naslednika Balduinovog (1205-1216 g.), nesumnjivo najboljeg vladaoca kora je imalo latinsko carigradsko carstvo, moglo se verovati da će se država, stvorena krstaškim ratom, održati u životu. Po smrti Joanice Henrik zaključi mir sa Bugarskom, oslobodivši tako carstvo jedne ozbiljne brige; on uspe da manje više povrati jedinstvo među Latinima i da ponovo zavede nad svojim vazalima carsku vlast; on postiže čak da zadobije pokornost i naklonost svojih grčkih podanika. U isto doba on nastavi, oslanjajući se na Komnine u Trapezuntu, rat u Aziji. U prvom pohodu 1206 g. zauze jedan deo Vitinije; 1212 g. još odlučnije produži borbu, potuče Laskara na Luparku i prinudi ga da mu ustupi jedan deo Mizije i Vitinije. Ali Henrik umre suviše rano po carstvo čiji je, činilo se, trebalo da bude osnivač (1216 g.). Otada su Grci kao i Bugari imali odrešene ruke; pod slabim carevima koji su njime vladali carstvo, osnovano od krstaša, bedno je srljalo u propast.

 

Grčko nikejsko carstvo

Teodor I Laskar (1204-1222 g.) bio je postao malo po malo jedini gospodar vizantiske Azije. On bejaše potukao trapezuntske vladare surevnjive na njegov uspeh, pobedio Turke Seldžuke (1211 g.) i preoteo od njih veliki deo anatolske obale. Po smrti cara Henrika nije dao Latinima ni da dahnu. Kada umre 1222 g., ostavljajući presto svome zetu Jovanu Vatacu (1222-1254 g.), bio je, sem jednog malog dela Vitinije koji su još trljali Latini, sjedinio pod svojom vlašću celu zapadnu Malu Aziju i raširio granicu do gornjeg toka Sangarija i Meandra. Vatac, dobar vojskovođa i vešt administrator, dovršio je za vreme svoje duge vladavine Laskarevo delo i pružio grčkoj Maloj Aziji poslednje trenutke blagostanja.

Ipak, bilo je pitanje da li se sudbina nikejskog carstva i njegove težnje neće ograničiti samo na aziske provincije stare monarhije. U Evropi, u stvari, epirski despot Teodor Duka Anđel, koji je nasledio svoga brata Mihaila (1214-1230 g.), bejaše jako uvećao svoju državu na račun kako Latina tako i Bugara. On je povratio od Mlečića Drač i Krf i zauzeo Ohrid i Pelagoniju; 1222 g. osvojio je Solun gde je vladao mladi Dimitrije, sin Bonifacija od Monferata, i u gradu preotetom od Latina svečano se krunisao za cara, na veliko veselje Grka koji su u njemu gledali obnavljača jelinizma. Proširio je zatim na račun Bugara svoju vlast do blizu Adrijanopolja, Filipopolja i Hristopolja (Kavala) i činilo se da će uskoro srušiti latinsko carstvo. 1224 g. potuče kod Sereza vojsku slabog vladara Roberta od Kurtneja (1221-1228 god.) koji je vladao nad ostacima latinskog carigradskog carstva.

Ali napredovanje evropskog grčkog carstva bilo je naglo zaustavljeno. Od 1218 g. vladao je u Bugarskoj jedan preduzimljiv i mudar vladalac, Jovan Asen (1218-1241 g.). Kao nekada Joanica, i on je rado hteo da sklopi savez sa Latinima protiv Grka i bio |e sklon, kada car Robert umre 1228 g., da se primi namesništva latinskog carstva za vreme maloletstva mladog Balduina II (1228-1261 g.). Mesto pravoslavnog vladaoca latinsko sveštenstvo, zbog svoje nespretne isključivosti, više je volelo da izabere jednog viteza, koliko hrabrog toliko politički nesposobnog, Jovana od Brijena (1229-1237 g.), i na taj način je za latinsko carstvo nestalo i poslednjeg izgleda spasenja. Bugarski vladalac, s pravom uvređen, postade nepomirljivi neprijatelj Latina na veliku korist nikejskog carstva. Ovima je on učinio prvu uslugu što je uništio njihovog evropskog suparnika, grčkog solunskog cara, čije su težnje počele da zadaju brigu Bugarskoj. Potučen i zarobljen kod Klokotnice (1230 g.), Teodor morade da se odrekne prestola, a država kojy bejaše osnovao, svedena na skromnije razmere (obuhvatala je osim Soluna još samo Tesaliju), pripade njegovom bratu Manojlu. I u isto doba kada ga je na ovaj način oslobodio njegovog zapadnog takmaca Asen učvrsti Vatacevu moć ponudivši mu savez (1234 g.). To je značilo sigurnu propast latinskog carstva.

Nikejski car za dvanaest godina svoga vladanja bejaše jako uvećao svoju državu. Pobedivši Latine kod Pimanina (1224 g.), on im ote poslednje tvrđave koje su imali u Anatoliji, povrati velika ostrva u aziskom primorju, Samos, Hios, Lezbos, Kos, i prinudi grčkog vladaoca na Rodosu da postane njegov vazal. On preveze, zatim, jedan deo svoje vojske u Trakiju i na trenutak osvoji Adrijanopolj gde se sukobi sa solunskim grčkim carem. Najzad, napade Mlečiće na Kritu. Savez sa Bugarima još više uveća njegovu moć. 1236 g. oba saveznika preduzeše napad na Carigrad: pod navalom neprijatelja grad umalo ne podleže. Zapad shvati na vreme da ga treba spasti: italijanski primorski gradovi i ahajski knez pohitaše u pomoć. Prestonica latinskog carstva izbeže propasti; i zavaljujući raskidu grčko-bugarskog saveza, posle koga je uskoro nastupila smrt Jovana Asena (1241 g.), bedno latinsko carstvo potraja još četvrt veka za koje je vreme Balduin II bio prinuđen da svuda prosjači za pomoć, ne uspevajući da je dobije, i da trguje, da bi došao do novca, sa najčuvenijim carigradskim svetinjama koje mu otkupi Luj IX Sveti; i bio je toliko nisko spao da je morao, da bi kovao novac, upotrebiti čak i olovo sa krovova i da bi zimi imao drva za ogrev cepati drvenu građu carskih dvoraca.

Za to vreme Vatac je dovršio obnavljanje vizantiskog jedinstva prema strancima. On istera Latine iz njihovih poslednjih poseda u Anatoliji; zadobi moćnu podršku cara Fridriha II Hohenštaufena čijom se ćerkom oženi (1244 g.) i koji, iz mržnje prema papi, zaštitniku latinskog carstva, prepusti bez kolebanja Carigrad Grcima; otrže Francima potporu ikoniskog seldžučkog sultana (1244 g.) i iskoristi mongolski upad u Malu Aziju da uveća svoju zemlju na račun Turaka. Najviše je delovao u Evropi. Epirska despotovina bila je u punom rasulu: Vatac to iskoristi primoravši Jovana Anđela, Teodorovog sina, da se odrekne naziva cara i da postane nikejski vazal (1242 g.). Četiri godine kasnije zauze Solun (1246 g.) iz koga protera despota Dimitrija; povrati od Bugara veliki deo Makedonije, Serez, Melnik, Stenimah (Stanimaka); ote od Latina Viziju i Curul (1247 g.). Najzad nametnu oružjem svoju vrhovnu vlast jedinom grčkom vladaocu koji je bio ostao zavisan, epirskom despotu Mihailu II (1254 g.). Kada Vatac umre po povratku iz ovog poslednjeg rata, nikejsko grčko carstvo, bogato, moćno, napredno, opkoljavalo je sa svih strana jadne ostatke latinskog carstva. Ostalo je još samo da se osvoji Carigrad.

 

Oslobođenje Carigrada

Teodor II Laskar (1254-1258 g.) nastavi za vreme svoje kratkotrajne vladavine politiku svoga oca. On potuče u rupelskom tesnacu (1255 g.) Bugare koji su pokušali da se osvete za poraze pretrpljene pod Vatacem i natera ih na mir (1256 g.); i ma da je umro suviše rano da bi mogao ugušiti ustanak epirskog despota, smutljivca i slavoljupca Mihaila II, njegov naslednik Mihailo Paleolog (1258-1261 g.) zadobi velike pobede i time učini da se zaboravi na njegovo nasilno prisvajanje prestola i dosta ružan način na koji je svrgnuo zakonitu dinastiju. Mihailo Epirski bejaše sklopio savez sa Manfredom, sicilijanskim kraljem, i Vilhelmom od Vilarduena, axajskim knezom; on se naslanjao takođe na Arbanase i Srbe i već je bio zagrozio Carigradu. Paleolog preduze napad, povrati Makedoniju, upade u Arbaniju i strahovito potuče despota i njegove saveznike na polju Pelagoniji (1259 g.). Tako, pred širenjem nikejskog carstva epirska despotovina je iščezavala. Malo kasnije Paleolog dovrši svoje delo povrativši Carigrad.

1261 g. on pređe Helespont i ote od Latina sve što su imali izvan prestonice. Na veoma vešt način pridobi za saveznike protiv Mlečića, koji su malo kasno osetili potrebu da brane Carigrad, njihove suparnike Đenovljane i obeća im, nimfejskim ugovorom (1261 g.), da će im priznati na Istoku sve povlastice koje su uživali njihovi takmaci. Dovoljno je bilo ubuduće da se ukaže povoljna prilika pa da prestonica padne u grčke ruke. 25 jula 1261 g. jedan Paleologov vojskovođa iskoristi slučaj kada je mletačka flota trenutno bila napustila Zlatni Rog i srećnim prepadom osvoji grad. Balduin II imade vremena samo da utekne, praćen latinskim patrijarhom i mletačkim naseljenicima; a 15 avgusta 1261 g. Mihailo Paleolog svečano uđe u Carigrad i u Sv. Sofiji stavi na glavu carsku krunu. Vizantisko carstvo izgledalo je da se nanovo rodilo pod narodnom dinastijom Paleologa koja će skoro dva veka vladati monarhijom.

 

Ahajska kneževina

Ostale latinske države osnovane u četvrtom krstaškom ratu nisu propale sve u isto doba kad i carigradsko carstvo. Ne uzimajući u obzir Mletke koji su još dugo vremena posle toga sačuvali u istočnim morima svoje kolonijalno carstvo i otočka gospodarstva koja su osnovali njeni plemići, atinska vojvodina, pod upravom La Rošovih, potraja do 1311 g.; i ma da je ona posle nesrećne bitke na Kifisu potpala pod vlast Katalonaca (1311-1333 g.), a zatim pod vlast florentinskih vojvoda Ačjajoli (1333-1356 g.), nikada je više Vizantinci ne povratiše. Ahajska kneževina, za vreme vlade trojice Vilarduena, Gotfrida I, osnivača dinastije, i njegovih sinova Gotfrida II i Vilhelma (1209-1278 g.), bila je još naprednija. Uprkos njenom čisto feudalnom uređenju i velikim baronijama (12 na broju) koje su franačkim osvojenjem tu ustanovljene, zemlja, pod veštom upravom svojih vladalaca, bila je u toku XIII veka jedna od najnaprednijih država na latinskom Istoku. Finansije su bile odlične; vojnici su smatrani "najboljim vitezovima evropskim"; mir je bio potpun; odnosi sa grčkim podanicima sasvim dobri. Dvor u Andravidi "bio je, kaže jedan hroničar, sjajniji od dvorova najvećih kraljeva". Francuski uticaj bio je svemoćan: "Tu se govorilo francuski isto tako dobro kao i u Parizu." Iz zanimljive knjige Morejska hronika vidi se da je tu bio presađen viteški i francuski način života, kao što se i danas još na celom Peloponezu, u Akrokorintu ili u Klemuciu, u Kariteni ili u Mistri, u Kalamati ili u Maini, nailazi na ruševine moćnih feudalnih tvrđava koje su bili podigli francuski gospodari zemlje. I svakako da ova čar daleke Francuske XIII veka koja je neodoljivo delovala na ovu grčku pokrajinu, osvojenu oružjem i tako brzo asimilovanu, ne spada u najnezanimljivije pojedinosti vizantiske istorije.

Ipak, poraz na polju Pelagoniji, gde Vilhelm od Vilarduena dopade šaka Mihailu Paleologu, bio je od ozbiljnih posledica po ahajsku kneževinu. Da bi se oslobodio, franački knez morade prema ugovoru od 1262 g. ustupiti Grcima Monemvasiju, Mainu i Mistru. Vizantinci tako ponovo zakoračiše na Peloponez. Docnije, za vlade žena i stranaca - anžujskih kneževa i navarskog odreda - posle Vilarduenove smrti (1278 g.), oni su sa potporom domaćeg stanovništva sve brže napredovali u zemlji i osnovali u XIV veku morejsku despotovinu koja je bila u doba vizantiskog opadanja jedna od najzanimljivijih država. Uprkos tome, četvrti krstaški rat je zasnovao na Istoku čitav niz latinskih ustanova. I pored zauzeća Carigrada, i pored uspeha koje je Mihailo Paleolog postigao u Epiru i u Ahaji, to je bio izvor stalnih briga obnovljenog carstva Paleologa i neosporni uzrok slabosti.