Domicijan, punim imenom Tit Flavije Domicijan (lat. Titus Flavius Domitianus, rođen 51. god. n. e., stupio na presto 81. godine, umro 96. godine), bio je rimski car, brat i naslednik Titov, sin Vespazijanov i poslednji car dinastije Flavijevaca.

Dok su se njegov otac i sin borili na istoku kao Neronovi vojni zapovednici, Domicijan je u gradu Rimu sticao obrazovanje iz oblasti prava, književnosti i retorike. Nakon što je 79. godine Vespazijan proglašen za cara, zastupao je očeve interese u rimskom senatu. Kasnije, tokom Vespazijanove i Titove vladavine, držao je samo počasna zvanja, ali je u trenutku Titove smrti obezbedio podršku pretorijanske garde, koja ga je i proglasila za cara, što je senat polušno potvrdio.

Pod Domicijanom jačaju apsolutističke tendencije: on je uzeo titulu stalnog cenzora, a za sebe je, kako izgleda, zahtevao i božanske počasti. Sloga između senata i cara narušena je, a to je naročito karakteristično za poslednje godine njegove vladavine. Lucija Antonija Saturnina (Lucius Antonius Saturninus), legata Gornje Germanije, njegove su trupe 89. godine proglasile za cara. Ustanak je ugušen, ali je dao povoda za progone podozrivih senatora. Državne finansije ponovo su ruinirane, pošto je car velika sredstva trošio na građevine, predstave i distribucije. To je dovelo do velike inflacije, koja je pak izazvala povećanje poreza, što je sve uvećavalo nezadovoljstvo. Veliku pažnju posvetio je Domicijan jačanju birokratskog aparata. U pogledu provincija sledio je Vespazijanov primer: zapadne provincije bile su predmet veće pažnje od istočnih. Da bi ojačao italsku poljoprivredu, Domicijan je zabranio gajenje vinove loze u provincijama, ali to naređenje nikada nije bilo strogo izvršavano.

Domicijan nikada nije prošao uobičajenu vojničku obuku niti je rimsku vojsku vodio u velike pobede. Prema Tacitu, on je čak opozvao čuvenog rimskog vojskovođu Julija Agrikolu iz Britanije nakon što je ovaj proširio rimsku vlast na ostrvu sve do škotskih Hajlenda, navodno da Agrikolina vojna slava ne bi zasenila samoga cara.

Još tokom Vespazijanove vladavine Rimskom carstvu bila su pripojena Dekumatska polja (Agri Decumates), oblast preko Rajne koja čini trougao između Rajne, Dunava i Majne. U toj su oblasti utvrđene rimske granice i stvoren sistem kaštela (utvrđenih tačaka) u kojima su se nalazili manji odredi rimske vojske. Posle ugušenja Saturninovog ustanka 89. godine Domicijan je smatrao da je situacija duž Rajne dovoljno stabilna da se vojne oblasti Gornje i Donje Germanije pretvore u obične provincije i da se neke od rajnskih trupa prebace u podunavske oblasti.

Severno od Dunava organizovana je jaka Dačka kraljevina, kojom je vladao Decebal i čije je središte bilo u današnjoj Rumuniji. Dačani su 85. godine napali oblast južno od Dunava, a sledeće godine porazili su i jednu rimsku vojsku poslatu protiv njih. Domicijan se 88. godine uspešno borio protiv Dačana, ali ga je Saturninov ustanak sprečio da postigne konačnu pobedu. Stoga su se Domcijan i Decebal sporazumeli tako da se Decebal obavezao da će štititi donji Dunav od napada Sarmata, a Domicijan da će Dačanima plaćati godišnju kontribuciju. Dunavska je granica, međutim, ostala nestabilna, i Domicijan je povećao broj vojnika koji su bili tamo stacionirani. Do kraja njegove vladavine u toj je oblasti bilo devet legija, dok je rajnskoj oblasti bilo šest. Panonija će uskoro postati vojni centar ravnoteže carstva.

Godine 96. protiv Domicijana sklopljena je zavera, u kojoj su učestovali kako članovi senata tako i pripadnici pretorijanske garde. U zaveru je bila uključena i njegova prva žena Domicija Longina (Domitia Longina), čiji je oslobođenik Stefan (Stephanus) caru i zadao osam smrtonosnih uboda nožem. Flavijevska dinastija se, kao i julijevsko-klaudijevska, završila s carem na koga je primenjen damnatio memoriae: po odluci senata, njegova je vladavina formalno izbrisana iz spiska vladara