Arhidamov rat je naziv za prvi period peloponeskog rata i nosi ime po imenu spartanskog kralja Arhidama II, koji je u početku rata komandovao trupama Peloponeskog saveza. Arhidamov rat trajao je od početka aprila 431. st. e. do zaključenja mira između Atine i Sparte 421. godine stare ere.
Strateški plan Sparte Arhidam je formulisao u svom govoru Peloponežanima i ostalim saveznicima. Arhidam je izjavio da vojska kojom on komanduje predstavlja ogromnu armiju. Atinjani nisu mogli da im suprotstave čak ni polovinu broja hoplita i za njih bi bilo nerazumno da prime bitku na otvorenom polju. Znajući to, Arhidam je hteo da provokacijom izazove Atinjane i uvuče ih u bitku, računajući na njihovu razjarenost kada budu videli Peloponežane kako pustoše atičku zemlju. Arhidam se nadao da će Atinjani preći u napad i da neće ostati ravnodušni prema pustošenju svojih polja. Arhidamov je plan nastojao da Periklovu grupu u Atini liši podrške mnogobrojnog atičkog seljaštva koje bi u slučaju peloponeske najezde izgubilo svoj imetak. Arhidam se nadao da će tako jednim udarcem okončati rat. Jedino u slučaju neuspeha tog plana trebalo je da se aktivira mornarica koja je bila postepeno pripremana. Ali i tada joj je bila nemenjena drugorazredna uloga. Moguće je da su Spartanci računali i na podršku i pomoć atinskih oligarha.
Atinska strategija izložena je u Periklovom govoru. "On je poručio ono što je savetovao i ranije, a to je: spremiti se za rat i svu pokretninu skloniti s polja u grad, ne upuštati se u bitku, već se povući u grad i braniti ga, opremiti flotu koja je predstavljala glavnu snagu Atinjana, držati saveznike na uzdi" (Tukidid). To je bio odbrambeni deo plana, u kome je uzeta u obzir ogromna nadmoć Peloponežana u kopnenim snagama i istovremeno se izražavala želja da im se nametne iscrpljujući rat u kojem bi odlučujuću ulogu morala da odigra flota i finansijska moć Atine. Dugotrajna blokada peloponeskih obala i prekidanje trgovinskih veza s Korintom morali su, prema Periklovom planu, da nateraju neprijatelja da pre ili kasnije zatraži mir. Prema tom planu, važna uloga pripala je atinskim uporištima na Jonskom moru, kojim su prolazili glavni putevi korintske trgovine; iz Sicilije je takođe odlazilo žito na Peloponez. Radi uspeha blokade trebalo je da se ona sprovede s obe strane; zato su Atinjani upućivali svoja izaslanstva pre svega u mesta koja nisu bila daleko od Peloponeza – na Korkiru, u Kefaloniju, u Akarnaniju i na Zakint.
Najslabija strana Periklovog plana sastojala se u tome što je on žrtvovao interese atičkog seljaštva, čija je imovina bila prepuštena nemilosrdnom uništavanju i potpunom razaranju. Drugi ozbiljni nedostatak atinskog plana bio je u tome što je floti bio određen samo pasivni zadatak blokade Peloponeza bez iskrcavanja desanta i stvaranja uporišta na neprijateljskoj teritoriji. Tek je radikalna demokratija, koja je pod rukovodstvom Kleona i Demostena došla na vlast tokom rata, dopunila Periklov plan, uključivši u njega aktivna dejstva flote; to je i dovelo do Nikijinog mira, koji je bio povoljan za Atinu.
