aheologija kolekcionarstvo istorija mali oglasi internet aukcije forum chat knjiga gostiju zanimljivosti svetske misterije
   
  Arheologija
  Vizantija VI deo
 

            Vek Komnina (1081-1204 g.)

Vladaoci iz dinastije Komnina

Kao Kapetovići u Francuskoj, Komnini su bili znatna feudalna porodica i njihovo stupanje na presto izgledalo je da označava pobedu visokog vojničkog plemstva. Kao Kapetovići, i Komnini su umeli da uspostave poljuljanu monarhisku vlast, da okrepe carstvo iscrpeno tridesetogodišnjom anarhijom i, uprkos ogromnim teškoćama, da mu pruže još jedan vek sjaja i slave. Vremena su, svakako, bila veoma ozbiljna, položaj suviše opasan, da bi Komnini mogli da povrate Vizantiji sav njen nekadašnji ugled i blagostanje. Turci su bili u Ikoniju i tu ostadoše; na Balkanskom Poluostrvu, sa podrškom sve silnije Ugarske, slovenski narodi su bili obrazovali skoro nezavisne države; sa Zapada, najzad, pojavljivale su se uznemirujuće opasnosti kao ishod veličanstvenih i vremenski neumesnih zavojevačkih težnji Vizantije, političkih smerova iskrslih za vreme krstaških ratova i pohlepnih ekonomskih žudnji Mletaka. Ali i pored toga Komnini su pružili carstvu poslednji zrak sjaja, i, za vreme nevolja u sledećim vekovima, narodi su se često sećali veka Komnina kao blistavog i srećnog doba.

Poreklom iz velike plemićke i vojničke porodice, carevi iz dinastije Komnina su bili pre svega vojnici. Ali oni su bili još nešto više. Aleksije I, osnivač dinastije (1081-1118), bio je uman čovek, ujedno pun lukavstva i čvrstine; veliki vojskovođa, vešt diplomata, odličan administrator, on se pojavio za vreme krize u kojoj se nalazila monarhija kao neophodna ličnost. On je umeo, zaista, isto tako dobro da zadrži neprijatelje spolja kao i da povrati u zemlji red i snagu. Jovan, njegov sin i naslednik (1118-1142 g.), bio je takođe odličan vladalac. Strogo odgojen, ozbiljnog načina života, neprijatelj raskoši i uživanja, blage i plemenite naravi, razborite pameti, on je zaslužio svojom visokom moralnom ličnošću nadimak Kalojovan ("Jovan odlični"). Veoma hrabar, željan vojničke slave, on je bio potpuno svestan svoga vladarskog poziva i postavio je veoma visoko svoj politički ideal. Njegov je otac branio granice; on je snevao da ih proširi, da ponovo osvoji izgubljene oblasti, da povrati monarhiji stari sjaj. Manojlo (1143-1180 g.), sin Jovanov, bio je najprivlačniji od svih Komnina. Pametan, ljubazan, plemenit, on je bio u isti mah i vizantiski vasileus, učen, obrazovan, čak i bogoslov, i vitez sa Zapada. Neobično hrabar, on je više nego ikoji drugi vizantiski vladalac imao naklonosti prema zapadnim običajima, i Latini, kojima je bio u mnogome sličan, divili su mu se više nego ma kom drugom caru. Veoma odan raskoši i uživanjima, on je ispunio XII vek bleskom svojih pustolovina. Veliki političar takođe i vrlo slavoljubiv, on je na celu Evropu svoga doba proširio svoje često preterane i neostvarljive osvajačke namere. Ali iako je monarhiju, usled odveć velikog napora koji je od nje zahtevao, iscrpeo i doveo do propasti, on ipak ostaje, zahvaljujući veličanstvenom zamahu svojih težnji i svome istrajnom naporu da ih ostvari, poslednji možda od velikih vladalaca koji su sedeli na carskom prestolu. Andronik najzad (1183 -1185 g.), poslednji i najčudnovatniji od Komnina, sjedinio je najdivnije darove političke mudrosti i vojničke hrabrosti, najređe osobine otmenosti i čari sa sklonošću prema spletkarenju i pustolovinama, sa otsustvom savesnosti i moralnog čuvstva, sa često groznom svirepošću, što ga sve čini, ukupno uzev, izrazitim pretstavnikom vizantiskog sveta. Pošto je ispunio XII vek svojim bučnim ljubavnim pustolovinama i svojim sablaznim životom, on je naveo svoje savremenike na pomisao, kada se popeo na presto, da bi svojim visokim osobinama "mogao biti ravan najvećima". On je mogao biti spasilac i preporodilac carstva, a međutim je samo ubrzao njegovu propast. Na nepunih dvadeset godina posle njega - dvadeset godina rasula - Carigrad su zauzeli Latini (1204 g.), a carstvo koje su obnovili Komnini raspalo se u paramparčad.

 

Spoljna politika Komnina (1081-1180 g.)

Balkanska politika. - Krajem XI veka carska vlast na Balkanskom Poluostrvu bila je veoma poljuljana. Nezadovoljna slovenska vazalna plemena počela su da se otcepljuju od Vizantije. Hrvatska je još od 1076 g. sačinjavala nezavisnu kraljevinu; Srbija, koja se ponovo pobunila 1071 g., teška srca je primila grčku vrhovnu vlast; Bugarska je potpala pod Pečenege, dok je Makedonija jedva podnosila vizantiski jaram. U Trakiji se pojavila uznemirujuća verska opreka: bogomilska jeres, koja je od X veka uzela ogromne razmere u jednoj zemlji potpuno nastanjenoj pavlikijanima, pružala je, kao uvek u Vizantiji, plemenskim netrpeljivostima sredstva da se ispolje. Ali je naročito, s onu stranu Dunava, napredna Ugarska sve više težila da igra ulogu i da zauzme, na štetu carstva, njegovo mesto u balkanskim poslovima.

1084 g. trački Jeretici se pobuniše i pozvaše u pomoć Pečenege. U dva maha (1086 g. i 1088 g.) varvarske horde potukoše grčku vojsku i Vizantija bi prinuđena da zatraži mir (1089 g.). Ali se Pečenezi uskoro povratiše. Ovoga puta ih Aleksije I Komnin krvavo porazi na padinama, Levunija (1091 g.), i to tako potpuno da su se za čitav naraštaj mogli smatrani uništenim. Oni se, međutim, pojaviše još i 1121 g. Jovan Komnin ih potuče (1122 g.), i otada Pečenezi iščezavaju sa istoriske pozornice. Ali dugo vremena Vizantinci su ih se sećali i svečano proslavljali godišnjicu njihovog poraza.

To je bio događaj od sporedne važnosti. Srbija je ulivala više nespokojstva. Konstantin Bodin je bio zavladao Dukljom, Bosnom, Raškom, i osnovao jednorodnu državu sa kojom Aleksije Komnin nije mogao da iziđe na kraj (1091-1094 g.). Srećom po Vizantince, mlada kraljevina se ubrzo raspade u rasulu. Jovan Komnin iskoristi to ponovo stavivši pod grčku vrhovnu vlast jedan deo zemlje; ali je Raška i dalje ostala samostalna: ona je bila žiža narodnog otpora i ishodište obnove. Najzad, da bi zaustavila nadiranje Ugarske, koja se pružala u susedstvu Hrvatske, Bosne, Dalmacije, i uticala na prilike u Srbiji, careva politika se trudila da u njoj postavi, shodno osveštanim običajima svoje diplomatije, vladara koji bi joj bio odan.

Na sredini između nemačkog i vizantiskog carstva, Ugarska je bila važan činilac na evropskom poprištu. Carigradski vladaoci su nastojali da se njome posluže u svoju korist. Jovan Komnin se umeša u ugarske raspre da bi potpomogao Belu Slepoga, sina svrgnutog kralja Kolomana, i ma da nije uspeo da ga povrati na presto, ipak je osigurao sebi mirom od 1126 g. dragoceni mostobran Braničevo. Manojlo Komnin je uložio više odlučnosti da bi sprečio ugarsko prigrabljivanje tuđih zemalja i da bi otrgnuo ispod njene zavisnosti slovenske države. On je ponovo zaveo nad Srbima grčku vrhovnu vlast (1151 g.) i jednom delu postavio za župana Stefana Nemanju (1163 g.), koji se, bar dok je car bio živ, pokazao, uprkos nekolikim ispadima, kao pokoran i veran vazal. On potuče Ugre u jednom nizu srećnih ratova (1152-1154 g.) i nametnu im 1156 g. mir koristan po carstvo. Zatim, kada kralj Gejza II umre (1162 g.), on se umeša u borbe koje nastadoše oko prestola i, protiv Stefana III, podupiraše mladoga Belu koga je mislio da uzme čak za zeta. Ali se Ugarska sve više okretala Nemačkoj. Tada Manojlo nanovo započe rat (1165 g.). Zemun i Sirmij padoše u grčke ruke; Dalmacija, davno izgubljena, bi povraćena; pobeda kod Zemuna (1167 g.) natera najzad Ugarsku na mir (1168 g.). Carstvo dobi Dalmaciju i jedan deo Hrvatske. Nekoliko godina docnije štićenik Manojlov pope se na presto Sv. Stefana. Bela III (1173-1196 g.) je bio, kao i Stefan Nemanja u Srbiji, vizantiski vazal za sve vreme careva života. Sve je ovo pretstavljalo veliki uspeh koji je, na nesreću, bio kratkotrajan.

Istočna politika. - Azija je, više nego Balkansko Poluostrvo, privlačila pažnju Komnina. Stalnim uspesima Turaka Seldžuka Grci su postepeno bili odagnani sa skoro celog Istoka. Jedan turski emir, Sulejman, vladao je u Kiziku i u Nikeji, i Aleksije Komnin, pod teretom drugih briga, bio je prinuđen da mu prizna njegova osvojenja (1082 g.). Antiohija pade 1085 u ruke nevernika. U Smirni emir Caha (1089-1090 g.) sagradi flotu i zagrozi Carigradu. Srećom po Vizantiju, smrću Melek-Šaha (1092 g.) nastupi raspad seldžučkog carstva. Grci to iskoristiše da bi se ponovo dočepali Vitinije, i novi ikoniski sultan Kilidž-Arslan I (1092-1106 g.) morade pristati na mir. Aleksije Komnin se isto tako koristio i prvim krstaškim ratom. Kada su Latini zauzeli Nikeju (1097 g.), on je bio u mogućnosti da povrati znatan deo anatolskog primorja, Smirnu, Efes, itd. I ma da se car prilično brzo zavadio sa krstašima, on je ipak vešto iskorišćavao nezgode u koje su oni dovodili nevernike. Tako je posle smrti Kilidž-Arslana I ikoniski sultanat bio veoma oslabljen. 1116 g. car preduze odlučan napad i posle pobede kod Filomila natera Turke na mir. Kada umre prvi Komnin, carstvu su pripadali u Anatoliji Trapezunt i cela crnomorska obala, celo primorje do blizu Antiohije, celokupna oblast koja se nalazi zapadno od linije koja bi išla preko Sinope, Gangre, Ankire, Amorija i Filomila. U Aziji kao i na Balkanskom Poluostrvu Aleksije je slavno obnovio vizantisku moć.

Jovan Komnin se još više zanimao aziskim stvarima. On je težio na Istoku dvostrukom cilju: da vrati granicu do Antiohije i do Eufrata i da nametne svoju vrhovnu vlast jermenskim vladarima u Kiliniji i latinskim državama koje su stvorene za vreme krstaškog rata.

Odmah u početku svoje vladavine (1119-1120 g.) on preote celu pokrajinu koja se nalazi izmeću doline Meandra i Atalije, zauzevši tako muslimanske posede koji su se kao klin bili uvukli u vizantisku Anatoliju razdvajajući njen severni deo od jyžnog. Od 1130 g. on usretsredi svoje napore na Paflagoniju i vizantiska vojska stiže do obala Halisa. Gangra i Kastamuni biše povraćeni od Turaka (1134 g.), i oblasti, davno izgubljene, opet uđoše u sklop carstva. Videće se malo dalje kako je car pokazao svoju moć u Kilikiji i Siriji i kako se, prema jermenskim i latinskim vladaocima, pojavio kao suzeren i vrhovni ratni zapovednik, spreman da ih povede protiv nevernika. Do kraja njegove vladavine borba sa muslimanima i preotimanje Azije bili su njegova glavna briga. 1139 g. preduzeo je vojni pohod na Novu Kesariju; 1142 g., pred smrt, nameravao je da povrati Siriju.

Manojlo Komnin je nastavio u početku očevu politiku. 1146 g. dopro je do zidova Ikonija. Ali napad Normana i drugi krstaški rat primoraše ga da na drugu stranu svrati svoju pažnju (1147 g.). Tek mnogo docnije mogao je da se opet okrene Istoku. Ali ma da je, kao i njegov otac, maštao da nametne svoju vrhovnu vlast jermenskim i latinskim državama, prema Turcima je njegova politika bila nestalna i labava. Dovoljan je bio, oko sredine XII veka, jedan malo snažniji napor da se sruši ikoniski sultanat i povrati cela Azija do Tavriskih Planina. Manojlo, zanet slavoljubivim snovima svoje zapadne politike, nije učinio taj napor. On slepo poverova prividnim znacima pokornosti kojima ga je obilno zasipao vešti sultan ikoniski Kilidž-Arslan II (1156-1192 g.) i nerazumno ga pusti da se utvrdi, da redom sruši svoje suparnike i da stvori jednorodnu i moćnu državu namesto malih kneževina čijim se suparništvima carstvo tako lepo koristilo. Mesto da napadne, Manojlo se punih jedanaeet godina (1164-1175 g.) bio ograničio na čisto odbranbenu politiku, utvrđujući svoju granicu: a kada je najzad uvideo opasnost i prešao u napad, bilo je suviše dockan. Carska vojska pretrpe kod Miriokefala (1176g.) strahovit poraz. Nesumnjivo, srećni ratovi u Vitiniji i u dolini Meandra (1177 g.) nadoknadiše donekle kobne posledice ovoga poraza. Muslimani su, ipak, pri kraju Manojlove vlade, bili isto tako moćni kao i na početku. Ikoniski sultanat je postao opasna država, a od 1174 g. Saladin je vladao u Siriji.

Zapadna politika. Normani i Mlečići. - Za vreme Komnina tešnji odnosi izmeću Vizantije i Zapada zadali su carstvu nove brige i izazvali kod onih koji njime upravljahu velike osvajačke planove. Osovina vizantiske politike bila je tako pomerena na golemu štetu i opasnost monarhije.

U trenutku kada se Aleksije Komnin peo na presto, Normani Roberta Gviskara iskrcavali su se u Epiru (1081 g.). Protiv njih je car, svojom okretnošću, umeo da zadobije Mlečiće, skupo plaćajući, uostalom, taj savez. Ali je i pored toga carska vojska bila ljuto potučena u okolini Drača (1081 g.), koji Gviskar uskoro osvoji. U toku sledeće godine Bohemund je veoma uspešno napredovao u Epiru, Makedoniji, sve do Tesalije. Pred Larisom se, ipak, zadrža šest meseci i, malo po malo, zahvaljujući carevoj upornosti, ratna sreća preće na stranu Vizantinaca. Normanska vojska, desetkovana bolešću, oslabljena grčkim napadima, a još više rastrojena carskom diplomatijom, bi prinuđena da se povuče. Na moru, Mlečići uništiše normansku flotu (1085 g.). Smrću Roberta Gviskara (1085 g.) rat se svrši u korist Vizantinaca. Normanska opasnost je bila otklonjena.

Uskoro ona ponovo iskrsnu. 1105 god. Bohemund, koji je zavladao antiohiskim prestolom, izazva na celom Zapadu veliki krstaški rat protiv Grka i 1107 g. iskrca se u Valoni. Vešti Aleksije i ovoga puta pobedi svoga protivnika. Norman morade da potpiše 1108 g. prilično unižujući ugovor koji ga je stavio pod carsku vrhovnu vlast. To je bio lep uspeh za Vizantiju.

Ali, sledećih godina, normanska kraljevina Dveju Sicilija stalno je napredovala. Rožer II je već zadavao brigu Jovanu Komninu, koji je protiv njega tražio pomoć od Nemačke (1137 g.). Deset godina docnije dođe do raskida. 1147 g. normanska flota se pojavi u Arhipelagu, opustoši Evbeju i Atiku, opljačka Korint i Tivu i premesti u Palermo radnike koji su radili u svilarama ovih dvaju velikih industriskih gradova. Manojlo Komnin, zauzet na drugoj strani, nije u prvi mah ništa mogao protiv ovog upada. Ali uskoro, zahvaljujući savezu sa Mlečićima, on povrati Krf 1149 r. i prenese rat u Italiju, gde osvoji Ankonu (1151 g.). Ipak, i pored smrti Rožera II(1154 g), i pored velikog saveza koji je vizantiska diplomatija uspela za trenutak da obrazuje protiv sicilijanskog kralja, ni na kopnu ni na moru Grci nisu imali uspeha. Manojlo je morao da potpiše 1158 g. sa Vilhelmom I nesiguran mir po kome su odnosi izmeću dveju država ostali veoma zategnuti. Do ovoga je došlo stoga što Zapad nije hteo da Italija bude potčinjena grčkom uticaju i što je to onespokojavalo naročito Mlečiće, stare saveznike carstva.

Protiv Normana Mlečići su dragovoljno pomagali grčko carstvo i, u zamenu za svoju pomoć, dobili su od Aleksija Komnina široke povlastice za svoju trgovinu na celom Istoku (1082 g.). Ali, uprkos dobrim političkim odnosima, pohlepnost mletačkih trgovaca zbrinjavala je Grke. Još je Aleksije, da bi malo umanjio isključivo pravo trgovaca koje su uživali, priznao Pizancima slične povlastice (1111 godine). Jovan Komnin je odbio da obnovi ugovor sa Mlecima; i ma da je, posle četvorogodišnjeg rata (1122-1126 g.), car bio primoran da popusti, ipak se, kao i njegov otac, trudio da osujeti mletački uticaj sklapajući ugovore sa Pizom (1136 g.) i Đenovom (1143 g.). Manojlo je takođe u početku potražio protiv Normana savez sa Mlecima i platio ga širokim ustupcima (1148 g.). Ali je izmeću dveju država nesloga sve više rasla. Nadmenost i lakomost mletačka razdražavale su Grke; republika je, sa svoje strane, bila zabrinuta zbog Manojlovih smerova u Italiji; kada car zauze Ankonu i osvoji Dalmaciju, ona shvati da je njenoj prevlasti na Jadranskom Moru zapretila opasnost. Otada je raskid odnosa bio neizbežan. Manojlo ga izazva uhapsivši sve Mlečiće koji su bili nastanjeni u carstvu (1171 g.); republika odvrati slanjem svoje flote da zauzme Hios i da opustoši Arhipelag i sklapanjem saveza sa sicilijanskim kraljem. Manojlo popusti (1175 g.); on povrati Mlečićima njihove povlastice. Ali, isto kao i sa Normanima, odnosi ostadoše zategnuti i mučni, i dan, kada će carstvo svirepo osetiti neprijateljstvo Normana i Mlečića, bio je sve bliži.

Grčko carstvo i krstaši. - Neprijateljstvo između grčkog Istoka i latinskog Zapada postade još veće usled krstaških ratova.

Kada se vojske prvog krstaškog rata pojaviše pod zidinama Carigrada (1096 g.), Aleksija Komnina, koji je Zapad molio za pomoć samo kad su mu bili potrebni najamnici, veoma zabrinu vojni pohod čiji smisao nije razumeo i čiji je jedan od vođa bio njegov stari neprijatelj Bohemund. Ipak, i pored nasilja koja Latini počiniše, i pored bezočnosti, lakomosti i neprijateljskih smerova koje njihovi velikaši ne mogoše sakriti, car je nastojao da očuva sporazum sa njima: suviše slab da ih odbije, on pokuša da ih iskoristi. Laskao je sebi da će pridobiti krstaše u službu carstvu, da će ih vezati za sebe zakletvom na vazalnu dužnost i vernost, da će ih upotrebiti da povrate Aziju Vizantiji. U prvi mah izgledalo je da je uspeo. Postepeno, posle manje ili više teškoća, vođi krstaškog rata položiše zakletvu Aleksiju i obavezaše se da će mu predati sve gradove koje budu oteli od Turaka, a ranije su pripadali carstvu (1097 g.). Na osnovu ovog sporazuma osvojena Nikeja bila je predata Grcima, a jedan deo vizantiskih trupa pratio je u početku krstaše. Ali kada, posle zauzeća Antiohije, krstaši, zaboravivši na svoje obećanje, dadoše grad Bohemundu (1098 g.), kada, zatim, odbiše da sačekaju cara da bi pošli na Jerusalim (1099 g.), raskid bi potpun. Aleksije nije mogao oprostiti Buhemundu zbog njegovog nasilnog prisvajanja; on se nije bolje složio ni sa Latinima koji se zaustaviše u Siriji. Neuspeh prvog krstaškog rata (1101 g.), za koji su na Zapadu smatrali odgovornim Grke, još više poveća neslogu. Propast Bohemundovog preduzeća protiv carstva (1107 god.) pojača zlu volju Latina prema Vizantiji. Krivica krstaša bila je, u stvari, veća od careve: ipak se na Zapadu raširi mišljenje nepovoljno po Vizantince. Provalija izmeću dvaju svetova postajala je sve dublja.

Isto se desilo i u vreme drugog krstaškog rata (1147 g). Manojlo, koji je tada vladao, bio je, kao i Aleksije, veoma zabrinut dolaskom pod zidine svoje prestonice ovih velikih vojski koje su predvodili nemački car Konrad III i francuski kralj Luj VII. Sa Nemcima on se manje više sporazumeo i brzo ih se oslobodio; sa Francuzima je imao toliko teškoća da su u jednom trenutku krstaši naumili da zauzmu Carigrad. U takvim okolnostima, posle sloma ovog drugog pohoda, krivicu pripisaše naročito verolomstvu Grka, čija je gramzivost, uostalom, bila sramna, i, da bi se osvetili zbog neuspeha, zapadni narodi jedno kratko vreme nameravahu da pokrenu krstaški rat protiv Vizantije (1150 g.).

I sama carska politika prema Latinima na Istoku opravdavala je ovo nepoverenje i uvećavala neprijateljstvo između dvaju svetova.

Normanska kneževina, koja je bila stvorena u Antiohiji za vreme prvog krstaškog rata, bila je, usled slavoljubivih težnji svojih vođa, Bohemunda i Tankreda, na velikoj smetnji Vizantincima. Oni su se borili protiv nje svim silama, oružjem i diplomatijom; u jednom trenutku izgledalo je da je ugovorom od 1108 g., nametnutim Bohemundu, osiguran uspeh carske politike stavljanjem Antiohije pod grčku vrhovnu vlast. Ali ovaj ugovor nije nikada bio izvršen. U svemu se moralo početi iznova.

Jovan i Manojlo Komnin su se trudili da ostvare ove težnje u još većem obimu. I jedan i drugi su snevali da stvarno nametnu svoju vrhovnu vlast jermenskim kneževinama u Kilikiji i latinskim državama u Siriji, i u tome su uspeli.

Oko 1131 g. Lav, jermenski knez, bejaše jako uvećao svoju zemlju na račun grčke Kilikije i sklopio savez sa svojim susedima antiohiskim knezovima, koje je Vizantija još uvek smatrala svojim pobunjenim vazalima. Jovan Komnin ugrabi prvu priliku da se umeša. On pokori Kilikiju (1137 g.), primora Rajmunda od Poatjea, antiohiskog kneza, da mu položi zakletvu o ispunjavanju vazalne dužnosti i, kao pravi suzeren franačke Sirije, stavi se na čelo velikog vojnog pohoda protiv muslimana (1138 g.). Ipak nije uspeo, kao što je želeo, da prisvoji Antiohiju. Ali njegovo slavoljublje nije zbog toga bilo manje. 1142 god. on se opet pojavi u Kilikiji da bi od jermenskih državica i Antiohije stvorio apanažu svome sinu ljubimcu Manojlu. Smrt prekide njegove namere (1143 g.), i antiohiskom knezu se prilika učini povoljnom da se osveti i izvojuje svoju samostalnost. Manojlo mu ubrzo dokaza da misli produžiti politiku svoga oca. Rajmund, potučen, morade doći u Carigrad da moli za oproštaj i da potvrdi svoje vazalstvo prema caru (1145 g.). Nešto malo docnije, 1158 god., Manojlo još vidnije istače svoju ulogu suzerena. On osvoji Kilikiju, oštro kazni Rajnalda Šatijonskog, antiohiskog kneza, prisili ga na unižujuću potčinjenost i, u pratnji svih latinskih vladalaca Sirije, čiji je izgledao gospodar, svečano uđe u Antiohiju. Sami jerusalimski kraljevi morali su da snose vizantiski uticaj; oni su davali carskoj vojsci određeni broj vojnika, stupali su u ženidbene veze sa carskim dvorom Komnina (Manojlo se, sa svoje strane, oženio 1161 g. jednom latinskom princezom, Marijom Antiohiskom), preduzimali, u sporazumu sa Grcima, zajedničke vojne pohode u Misiru (1169 g.). Vizantiska civilizacija je prodirala u franačku Siriju, gde je lični ugled Manojlov bio, uostalom, znatan. Izgledalo je da su vizantiske težnje bile ostvarene. Ali su time, s jedne strane, sirski Latini bili iscrpeni i njihova otporna moć prema nevernicima oslabljena; s druge strane, naročito, pooštrena je mržnja koju je Zapad osećao prema Vizantiji.

Zavojevačka politika Komnina. - Veliki i nesmotreni planovi Manojlove zapadne politike doveli su Vizantiju i Zapad u potpun neprijateljski stav.

Kao mnogi njihovi prethodnici, i Komnini su se zanosili snovima da obnove svoju vlast nad Rimom, bilo silom bilo sporazumno sa papstvom, i da sruše zapadno carstvo koje im se uvek činilo kao otimanje njihovih prava. Najviše se Manojlo Komnin trudio da ostvari te snove. Bilo je već reči o tome kako su ga njegovi uspesi nad Normanima potstakli da se umeša u političke prilike na Apeninskom Poluostrvu i kako se takođe, u Ugarskoj kao i u Italiji, sukobljavao sa nemačkim carstvom kojim je od 1152 g. vladao Fridrih Barbarosa. Može se, doista, reći da je u carevim mislima zapadna politika stojala na prvom mestu i da je on, za sve vreme svoje vladavine, raznim sredstvima, oružjem i diplomatijom, uporno težio slavoljubivom cilju koji je sebi postavio.

Prekid odnosa između Barbarose i papstva (1158 g.) pružio mu je priliku da se približi Rimu. On stade na stranu Aleksandra III (1161 g.), stavi mu u izgled obnavljanje crkvene unije i ponada se da će ga on, u zamenu, krunisati za zapadnog cara. U isto vreme njegovi diplomatski činovnici su nastojali da Barbarosi stvore neprijatelje podržavajući lombardsku ligu i dajući novčanu pomoć Ankoni, Đenovi, Pizi, Mlecima. S druge strane, dok je pravio smutnje u Italiji i Nemačkoj, Manojlo je želeo da stupi i u neposredan dodir s nemačkim carem. Od ovih zapletenih i neostvarljivih namera ništa stvarnoga nije proizišlo. Papa nije mogao pristati da postane običan vizantiski episkop u Rimu kao prestonici obnovljenog carstva; italijanske republike su s podozrenjem gledale na Manojlove težnje; Barbarosa, najzad, kome je bila dozlogrdila grčka dvoličnost, zauzeo je otvoreno neprijateljsko i preteće držanje (1177 g.).

Tako, privlačna sila kojom je Zapad mamio k sebi Manojla Komnina bila je kobna po carstvo. Svojom naklonošću prema Latinima on je dražio Grke; svojim osvajačkim težnjama naveo je ceo Zapad da se udruži protiv Vizantije; preteranim naporom koji je njegova politika zahtevala od monarhije on ju je iscrpeo. Sudeći po izgledu, Manojlo je proneo širom sveta nesravnjivu slavu carstva i stvorio od Carigrada središte evropske politike; u stvari, kada je umro (1180 g.), ostavio je Vizantiju upropašćenu, izloženu u isti mah i latinskoj opasnosti i mržnji i ozbiljnoj unutrašnjoj krizi koja je svakoga časa mogla da bukne.

 

Vladavina Komnina i vizantiska civilizacija u XII veku

Tri prva Komnina behu, međutim, ozbiljno nastojala da carskoj vlasti povrate moć, a monarhiji blagostanje. Oni su učinili veliki napor da preustroje vojsku, naročito uvodeći u nju znatan broj najamnika od kojih su mnogi došli sa Zapada; s druge strane su, ne bez izvesne nesmotrenosti, zanemarili mornaricu, oslanjajući se više nego što je bilo razumno, da bi osigurali svoju prevlast na morima, na savez sa Mlecima i potporu njihovih lađa; ukupno uzevši, međutim, oni su umeli da stvore opasnu vojničku snagu, sposobnu u isti mah i da brani obnovljeno carstvo i da podržava učvršćenu carsku moć. Aleksije i Jovan su isto tako poklanjali veoma ozbiljno staranje i finansijama; i ma da je poreza, zacelo, bila velika i poresko opterećenje podanika nesnošljivo, ma da je, zatim, Manojlova vladavina skupo stajala usled rashoda koje su izazvali ratovi, diplomatija i vladareva naklonost prema raskošnom životu, ipak je, u XII veku, grčko carstvo bilo bogato, a njegovo trgovačko blagostanje stvarno, uprkos greškama ekonomske politike koja je dopustila da na istočnim tržištima stranci neosetno istinu Grke, uprkos sve većoj pohlepnosti italijanskih trgovačkih gradova koji su, sve više i više, isisavali carstvo u svoju korist i smeštali se u njemu kao u osvojenoj zemlji.

Komnini su se, osim toga, ozbiljno starali o crkvenim poslovima. Oni su se sa podjednakom revnošću borili protiv jeresi i protiv slobodne misli, kada se ova ispoljila na carigradskom univerzitetu u obnovi Platonove filozofije. Vrižljivo su nadgledali i popravljali svešteničke običaje, a naročito su nastojali da vrate jednostavnijem i primernijem životu kaluđere za koje je, krajem XI veka, sv. Hristodul osnovao, sa potporom Aleksija Komnina, manastir - obrazac na Patmosu (1088 g.). Umnožili su u Carigradu pobožne zadužbine, manastire, bolnice, crkve, od kojih je najznatnija bila crkva Pantokratorova. Nju je podigao car Jovan da bi bila u isto vreme i središte velike monaške i bolničke ustanove i grobnica careva iz dinastije Komnina. Najzad, malo je dvorova bilo gospodstvenijih i raskošnijih od dvora Komnina. Dvorac Vlaherna, na dnu Zlatnog Roga, gde su preneli svoju rezidenciju, bio je, prema pisanju savremenika, pravo čudo od sjaja i lepote. Tu se kretalo oko vladaoca, naročito u doba Manojla, društvo potpuno odano uživanjima i veselju i koje je od samog Zapada bilo prihvatilo nekoliko njegovih omiljenih zabava, kao turnire (viteške borbe u srednjem veku) i misterije (prikazanja, pozorišni komadi verske sadržine u srednjem veku); spletke i pustolovine su tu zapremale znatno mesto; ženska težnja za dopadanjem i ženska draž su tu našle pogodno tle; i sav taj mladi, plahi i strastveni svet isto se toliko zanimao okultnim naukama, mađijom, astrologijom, koliko i stvarima duha.

Dovoljno je, da bi se videlo koliki je visoki stupanj duhovne kulture dostigla Vizantija u XII veku, navesti imena pisaca kao što su Ana Komnina ili Nikifor Vrijenije, Nikita Akominat ili Evetatije Solunski. Tada je izvršen pravi preporođaj klasičnog duha i tradicije, a carevi su pripisivali sebi u zaslugu štićenje književnika i naučnika, kao i bogoslova i besednika čije su rečite propovedi bile ukras svih svečanih obreda, i dvorskih pesnika kao Teodora Prodroma čije se oduševljenje rasipalo u prigodnim sastavima često zanimljivim i duhovitim. Umetnost se isto tako veličanstveno razvijala po ugledu na umetnost iz prethodnog veka, i njen uticaj, prostirući se iz dubina Istoka do krajnjih granica Zapada, činio je od Vizantije vaspitačicu sveta i kraljicu prosvećenih naroda.

U latinskim državama u Siriji, kao i u Mlecima i normanskoj Siciliji, crkve i palate bile su građene i ukrašavane po vizantiskom običaju. Grčki umetnici izrađivali su mozaike u Vitlejemu i Torčelu, kao i mozaike kubeta u Cefaluu i Martorani ili u Palatinskoj kapeli u Palermu; i danas još spomenik koji daje najtačniju sliku o sjaju Vizantije u to doba jeste crkva Sv. Marka u Mlecima sa svojih pet kubeta, bogatstvom izrađevina u mramoru i zlatu, blistanjem mozaika i purpurnim i zlatnim odblescima kojima je sva obasjana. Sama romanska umetnost uzajmljivala je od Vizantije izvesne crte njenog građevinarstva i mnogo motiva njenog načina ukrašavanja. Svojim bogatstvom, lepotom svojih spomenika, raskošju svojih palata, svetinjama po svojim crkvama, Carigrad je izazivao divljenje celog sveta, i svi oni koji su ga pohađali vraćali su se zasenjeni. "To je ponos Grčke, kaže Ed de Dej; njegovo bogatstvo je na glasu, a on je bogatiji od svoga glasa." "Nema, piše Venijamin iz Tudele, osim Bagdada, na celom svetu grada koji bi se mogao sravniti sa njim." Govorilo se, prema pisanju Roberta de Klari, da su "dva dela celokupnog svetskog imetka u Carigradu, a treći deo je rasejan širom celog sveta". Vizantiska prestonica, prema jednom zgodnom izrazu, bila je "Pariz srednjega veka". Ona je bila, prema rečima Vilarduena, "najbogatiji grad na svetu", varoš "koja je vladarka nad svima ostalima". Pogubno blagostanje, koje je istovremeno sa divljenjem izazivalo i pohlepu i skupo stalo monarhiju kada je slabost carstva bila postala očigledna.

 

Vizantisko carstvo krajem XII veka (1180-1204 g.)

Dok je bio živ Manojlo Komnin, njegov um, njegova odlučnost, njegova veština, osiguravali su red u zemlji i održavali spolja ugled Vizantije. Po njegovoj smrti državna zgrada se poljulja. Kao u doba Justinijana, carska politika je u XII veku imala suviše prostrane težnje. Prečišćavanje političkog položaja bilo je takođe teško i porazno, Preko mere mešajući carstvo u zapadne prilike, nastavljajući sa ostvarivanjem nesmotrenih snova o zavojevanju ogromnih razmera, Manojlo Komnin je jako zanemario na Istoku blisku opasnost i zadao Latinima brigu, iscrpljujući u isti mah monarhiju. Srdžba i mržnja koje je prouzrokovao i žestoka pohlepa koju je pustio da se raspali imale su strahovite posledica kada je vlast dopala u slabije ruke.

Aleksije II, sin Manojlov, bio je dete; njegova majka, namesnica Marija Antiohiska, Latinka poreklom i koja se oslanjala na Latine, bila je neomiljena u narodu. Andronik Komnin iskoristi opšte nezadovoljstvo da bi se dočepao prestola (1182-1185 g.). Ovaj poslednji Komnin mogao je biti veliki vladalac. On shvati da moć feudalne vlastele pretstavlja opasnost za carstvo i surovo se obračuna sa njom: pobuna Isaka Anđela u Vitiniji bi ugušena u krvi (1185 g.). On preustroji administraciju, smanji rashode, olakša porezu, i bio je na dobrom putu da postane omiljen kada ga spoljni događaji, rat sa Normanima koji se svrši zauzećem Soluna (1185 g.) i rat sa Ugrima koji se okonča gubitkom Dalmacije (1185 g.), srušiše sa prestola. Jedan ustanak (1185 g.) uzdiže na presto Isaka Anđela i ubrza propast carstva. Isak (11b5-1195 g.) nije imao nijednu od potrebnih osobina da bi otklonio opasnu krizu. Njegov brat Aleksije III (1195-1203 g.), koji ga zbaci, nije vredeo mnogo više. Monarhija je bila zrela da propadne.

U zemlji, carska vlast, uzdrmana ovim nizom buna i neprestanih zavera, bila je krajnje slaba. U prestonici, svetina je propisivala vladi zakone; u provincijama, plemstvo se ponovo bilo osililo i carstvo se počelo rasparčavati. Isak Komnin se beše proglasio nezavisnim na Kipru (1184 g.), Gavra u Trapezuntu; svuda velike feudalne porodice, Kantakuzin, Vrana, Zgur, stvarahu za sebe gospodarstva od poderanih delova monarhije. Svuda vladahu nered i beda: teret poreza je bio nepodnošljiv, trgovina upropašćena, državna riznica prazna. Svuda carevaše razvrat, čak i u crkvi, gde su kaluđeri održavali večiti nered i gde se preustrojstvo manastira činilo potrebnijim više nego ikada. Naročito jelinizam uzmicaše na svima linijama, a rodoljublje izumiraše.

Spoljna opasnost je bila još ozbiljnija. Na Balkanskom Poluostrvu Sloveni su se oslobođavali vizantiskog jarma. U Srbiji Stefan Nemanja je bio proširio svoju vlast na Hercegovinu, Crnu Goru i severnu Srbiju i osnovao veliku državu. Pod voćstvom Petra i Kovana Asena Bugari i Vlasi su se bili pobunili (1185 g.) i sa potporom Kumana i sudelovanjem Stefana Nemaše brzo napredovali. Isak je bio potučen kod Verije (Stara Zagora, 1190 g.) i kod Arkadiopolja (1194 g.). Osnovano je drugo bugarsko carstvo koje je podigao na veliku visinu car Joanica ili Kalojovan (1197-1207 g.). Ugovorom od 1201 g. Aleksije III je morao da prizna sva bugarska osvojenja, od Beograda do Crnog Mora i Vardara. Malo kasnije bugarski vladalac je dobio od Inoćentija III kraljevsku krunu i blagoslov za osnivaše nezavisne narodne crkve (1204 g.). To je značilo potpunu propast svega što su ostvarili Cimiskije i Vasilije II.

Na Zapadu je vidik bio još tamniji. Pokolj od 1182 g., čije su žrtve bili Latini nastanjeni u Carigradu, za vreme bune koja je uzdigla na presto Andronika Komnina, izazvao je rat sa Normanima. Bez sumnje, zauzeće Carigrada od vojske sicilijanskog kralja značilo je samo trenutan uspeh i Isaku je bilo pošlo za rukom da suzbije napadače (1186 g.). Ali staro neprijateljstvo između zapadnih naroda i Vizantinaca bilo je povećano ovim događajima. Nespretna politika carstva prema Fridrihu Barbarosi u doba trećeg krstaškog rata (1189 g.) izazvala je slične posledice. U jednom trenutku nemački car je imao nameru, u saglasnosti sa Srbima i Bugarima, da zauzme Carigrad, i krstaši prođoše kroz Vizantiju kao ogorčeni neprijatelji. Henrik VI, Barbarosin sin, bio je još opasniji protivnik, naročito kada je nasledio zemlje i težnje normanskih kraljeva. On je snevao da osvoji Istok, zahtevao je od Aleksije da mu povrati sve oblasti koje su ranije bili pokorili Normani (119b g.) i primorao ga je da mu, u međuvremenu, plaća danak.

Ali su naročito Mleci zadavali brigu. Oni su takođe tražili odmazdu za pokolj iz 1182 g., i Isak II, da bi ih stišao, bio je prinuđen 1187 g. da im prizna obilnu oštetu i široke povlastice. Aleksije III je morao 1198 g. da poveća ove ustupke, čije je dejstvo, uostalom, bio ublažio davši Đenovljanima i Pizancima slične naknade. Uprkos tome, Mlečići su osećali da su njihova trgovina i bezbednost ugrožene usled razdražene mržnje Grka, a uz to, otkako je Henrik Dandolo postao dužd (1193 g.), rađala se misao da će osvojenje vizantiskog carstva biti najbolje rešenje krize i najsigurnije sredstvo da se da zadovoljenje nagomilanoj latinskoj mržnji i da se osiguraju na Istoku interesi republike. Tako, kao nužna posledica papskog neprijateljstva, mletačkih težnji i mržnje svih latinskih naroda moralo je proizići menjanje smera četvrtog krstaškog rata; a Vizantija, iscrpena, oslabljena razvitkom slovenskih država, bila je nesposobna da se odupre strahovitom naletu Zapadnjaka.

Četvrti krstaški rat. - 1195 g. Aleksije III, svrgnuvši sa prestola i oslepivši svoga brata Isaka, beše bacio u tamnicu zajedno sa zbačenim vladarem i njegovog sina, mladog Aleksija. 1201 g. carević uteče iz zatvora i dođe na Zapad da traži pomoć protiv otmičara. To je bilo u trenutku kada se vojska četvrtog krstaškog rata nalazila sakupljena u Mlecima. Mlečići sa velikom gotovošću iskoristiše izgovor koji im se pružao da se umešaju u vizantiske političke prilike, a izdašna obećanja koja je davao Aleksije lako ućutkaše kolebanja savesti krstaša. Na taj način, veštom politikom, dužd Dandolo skrete prema Carigradu pohod preduzet radi oslobođenja Svete Zemlje. Na početku 1203 g. konačni ugovor bi potpisan sa vizantiskim pretendentom; 27 juna 1203 g. latinska flota se usidri ispred Carigrada. Grad bi zauzet na juriš (18 Jula 1203 g.) i Isak Anđel bi vraćen na presto sa svojim sinom Aleksijem IV. Ali između Grka i Zapadnjaka sporazum malo potraja. Novi carevi su bili nemoćni da održe svoja obećanja; krstaši, naročito Mlečići, postavljali su sve veće zahteve. 25 januara 1204 g. oba zapadnjačka štićenika biše zbačeni sa prestola u narodnom ustanku, a na vlast se pope Aleksije V Murzuflo. Ma kakav sporazum postao je nemoguć. Latini se odlučiše da sruše vizantisko carstvo. 12 aprila 1204 g. Carigrad je bio zauzet na juriš i strahovito opljačkan. I dok su se ostaci vizantiskog plemstva i sveštenstva sklanjali u Nikeju, pokušavajući da tu uspostave carstvo, pobedioci, shodno ugovoru o podeli potpisanom još u martu 1204 g., razdeliše među sobom pokorenu zemlju. Latinski car, Balduin Flandriski, zasede na presto Komnina (u maju 1204 g.); latinski kralj, Bonifacije od Monferata, zavlada u Solunu; jedan mletački patrijarh zauze patrijaršisku stolicu; na celoj površini osvojenog carstva rascvetaše se feudalna gospodarstva. Ali naročito Mlečići, vešti ljudi, dokopaše se na celom Istoku važnih tačaka za razvoj svoje trgovine i osnivanje svoga kolonijalnog carstva. Izgledalo je da je to kraj Vizantije; i, u stvari, događaj iz 1204 g. bio je za vizantisko carstvo udar od koga se ono nikada više nije oporavilo.

 
 
   
 
=> Do you also want a homepage for free? Then click here! <=