aheologija kolekcionarstvo istorija mali oglasi internet aukcije forum chat knjiga gostiju zanimljivosti svetske misterije
   
  Arheologija
  KELTI
 

Ko su Skordisci

Prema onome što danas znamo o kulturnim zbivanjima u drugoj polovini IV veka pre naše ere, Kelti su se, šireći se iz prapostojbine u zapadnoj Evropi, preko srednje Evrope spustili i na jug - u srpsko Podunavlje. Na obodu Panonske nizije se zadržavaju i sa tog područja vrše snažni uticaj na starosedelačko stanovništvo. Prvi pokazatelji njihovog kulturnog prisustva u srpskom Podunavlju zabeleženi su na nekropoli u Doroslovu i ostavi metalnih nalaza iz Čuruga. Međutim, sigurne dokaze otkrivamo već na nekropoli u Pećinama kod Kostolca. Po velikoj sličnosti materijala sa Pećina i onog sa čeških i slovačkih lokaliteta, može se pretpostaviti da su prvi Kelti koji su se spustili u ove naše krajeve bili možda ogranak plemena Boja. Takođe je važno znati još jednu značajnu stvar: iz ovog prvog perioda keltskog naseljavanja u Srbiji ne poznajemo naselja, već potvrde njihovog prisustva otkrivamo samo u grobovima iz Doroslova, Karaburme i Pećina u Kostolcu. Ovo potvrđuje ideju da su Kelti u ovom periodu uporno tragali za prostorom koji je bio u skladu sa njihovim načinom života, pa su zbog stalne mobilnosti osnivali privremena naselja, koja su napuštanjem brzo propadala. A kako su bili konjanički narod, najčešće su birali ravničarske terene na obalama velikih reka.
Seobe keltskih naroda od V do III veka p.n.e.
Novodošli Kelti u Panoniji susreću domorodačka panonska plemena Breuke i Amantine, što je ubrzo dovelo do stvaranja jedne sinkretističke, mešovite kulture koju nazivamo Kulturom Skordiska.
Skordisci predstavljaju zajednicu plemena u kojoj je keltska komponenta imala primat u svim manifestacijama života: načinu stanovanja, izradi keramike na grnčarskom kolu, izrađivanju oružja, pa i u izradi nakita. Smatra se da ovaj plemenski savez nastaje nakon 279. godine p.n.e, po povratku preostale keltske vojske iz neuspelog pohoda na Delfe. Vrativši se u međurečje Save i Dunava, udružuju se sa onim Keltima koji su ostali na ovom prostoru i zajedno sa starosedelačkim panonskim plemenima osnivaju zajednicu Skordisaka. Njihovo prisustvo na ovom prostoru pratimo sve do sredine I veka naše ere, kada su politički i kulturno bili potpuno asimilovani, odnosno romanizovani.
Gde i kako su živeli

Prvi tragovi stambenih objekata Skordiska u Podunavlju datiraju iz vremena kraja II i početka I veka p.n.e. Za prethodni period nema nikakvih svedočanstava o načinu gradnje i izgledu njihovih kuća. Kelti su gradili svoje domove u okviru utvrđenih naselja, tzv. oppiduma, kao i van njih, na otvorenom, ravnom prostoru u manjim naseobinskim zajednicama, tipa manjih sela.
Tipično keltsko utvrđeno naselje - oppidum
Gradili su veće pravougaone kuće sa krovom na dve vode, kao i ukopane kolibe kupaste i šatoraste krovne konstrukcije, pokrivene najverovatnije materijalom iz najbližeg životnog okruženja (granje, slama, buseni trave i koža).
Selo Skordiska u srpskom Podunavlju
Nadzemni pravougaoni objekti građeni su uglavnom unutar utvrđenih naselja, po pravilu uz zidove. Broj ovakvih objekata unutar utvrda nije do sada određen, ali se može pretpostaviti da on nije bio preterano velik.
Nadzemna kuća Skordiska sa krovom na dve vode
Ukopane kolibe konstatovane su kako u opidima, tako i u naseljima na otvorenom. Veći broj ovakvih naselja otkriven je prilikom gradnje modernog auto-puta kroz Srem, a njihovo arheološko istraživanje pomoglo je da se rekonstruiše izgled ovih objekata i organizacija ovih naselja.
Tip keltskih ukopanih kuća-koliba
Državna i društvena organizacija Skordiska

Jak plemenski savez kao što je to bio savez Skordiska, iako sastavljen od raznorodnih etničkih struktura, morao je imati centralizovano ustrojstvo, u kome je glavnu reč vodio vrhovni plemenski poglavar. U izvorima su ovi plemenski poglavari poznati kao bazileusi (kraljevi). Međutim, institucija kralja može se uporediti samo u jakoj državnoj organizaciji, a mi znamo da Skordisci nisu bili državotvorni. Zato se ovi "bazileusi" mogu zapravo smatrati plemenskim vođama - knezovima.
Skordiski druid pod svetim drvetom (hrastom)
Svetovna vlast bila je u rukama ovih knezova, ali duhovna se u keltskom društvu nije mogla zamisliti bez ritualnih, religijskih i filozofskih znanja druida - sveštenika, filozofa, savetodavca... Pošto su Skordisci bili mešavina raznih etničkih grupa, ne zna se tačno uloga druida, ali je nesumnjivo da su njihova moć i značaj i ovde bili veliki.
Religija

Šarolika etnička struktura Skordiska uslovila je određenu specifičnost kada je u pitanju i panteon. Zato se logično može pretpostaviti da nisu obožavali zajedničke idole i bogove, već je svaka etnička zajednica poštovala svoja božanstva. Međutim, pošto je keltska etnička komponenta u ovom savezu bila superiorna, čini se da je u ovom smislu nametnula određeni uticaj, pa je moguće da su određena božanstva iz porodice boginje Dane poštovana kod svih članova zajednice. Pisani zapisi nisu ostavljeni, tako da je teško nešto konkretno reći, pa su, nažalost, sva domišljanja u vezi s ovim problemom - hipotetička.
Sahranjivanje

Pošto su stigli u Panoniju, Kelti donose sa sobom inhumaciju (skeletno sahranjivanje) kao osnovni način pokopavanja svojih mrtvih. Vrlo brzo, već početkom III veka, pojavljuje se spaljivanje kao ritualna manifestacija paralelna inhumaciji. Ovo se najbolje može utvrditi na Pećinama. Skordisci vremenom usvajaju u potpunosti spaljivanje kao osnovni način sahranjivanja. Spaljene ostatke pokojnika stavljaju ili u različite tipove posuda (zdele i lonce), ili ih izručuju direktno na zemlju, a oko gomile sa ovim ostacima ređaju grobne priloge. U ostacima sa lomače često se nalaze i predmeti koji su bili na pokojniku u trenutku spaljivanja. Sahrane su vršene u kružnim ili pravougaonim jamama dubine do 50 cm.

Privredni i trgovački život podunavskih Skordiska
Predmeti od metala

Skordisci su bili vrsni poznavaoci prerade metala. Od metala pravili su oružje, ukrasne predmete i novac. Kompletni sadržaj materijalne kulture Kelta, koji u našim prostorima označava i arheološku kulturu mlađeg gvozdenog doba, naziva se latenskom kulturom, prema značajnom nalazištu La Téne u Švajcarskoj.
Skordiski ratnik
Kelti u srpsko Podunavlje donose kratki mač (dužine oko 65 cm) šiljatog vrha i sa medaljonom na kraju kanije, kao i široko masivno koplje. Kasnije, u kulturi Skordiska dolazi do određene evolucije u razvoju mača. Tako se sada mač produžuje i dostiže dužinu do 80 cm, sa srcolikim ukrasom na kraju kanije. Vremenom se mač još produžuje, pa u poznom latenu, u drugoj polovini I veka p.n.e. dostiže dužinu do 110 cm. Ovo je sigurno bila posledica promene doktrine ratovanja. Na kopljima se takođe primećuju određene promene, tako da od masivnog i širokog evoluira do tankog i dugog do 50 cm, često ukrašenog geometrijskim motivima. Takođe se u srednjem latenu pored mača i koplja javlja i nož većih dimenzija, sa cevastom gvozdenom drškom, zatim bojni nož sa kuglom i bojni nož sa alkom na kraju rukohvata. Na kraju, kada Skordisci dolaze u čvršći kontakt sa rimskom civilizacijom, pojavljuje se kratko koplje za bacanje (džilit), kao i kratki mač.
Pored ofanzivnog oružja, Skordisci su koristili i defanzivno oružje - štit. Pravljeni su od čvrsto upletenog pruća, presvučenog kožom, a u sredini se nalazio umbo, tj. veća metalna aplikacija. Funkcija umba je bila veoma značajna. Njime je mogao da se nanese neprijatelju udarac, pa čak i da mu se oduzme oružje, ako se nekim slučajem mač protivnika zaglavi u unutrašnjosti umba.
Osim oružja, Skordisci su od metala izrađivali ukrasne predmete, koji predstavljaju vrstu materijala podložnu stalnim promenama i zbog toga je nakit u arheološkom smislu vrlo dragocen. Oduvek je čovek želeo da ukrasi svoje telo i da u tom smislu stalno istražuje. Tome su bili skloni i Kelti, pokazavši u svojoj umetnosti izuzetnu sposobnost prema shematizaciji, u kojoj su bili obuhvaćeni kako tradicionalni, tako i savremeni motivi i forme. Kelti u Podunavlje donose razne vrste nakita - fibule, narukvice, nanogvice, naušnice, pojaseve...
Ukrasni predmeti omiljeni kod Skordiska
Najranije keltske fibule s kraja IV veka pre n.e. bile su tzv. rastavne konstrukcije, sa modelovanom pačijom glavom. Nešto mlađem tipu fibula pripadaju one sa kuglastim ukrasom na posuvraćenoj nozi i lančanim privescima. Postoji čitav niz bogato ukrašenih fibula sa kuglom na posuvraćenoj nozi koje su otkrivene na lokalitetu Pećine kod Kostolca. Vremenom, u kulturi Skordiska primećuje se izuzetna potreba za funkcionalnošću, tako da se pojavljuju razne varijante žičanih fibula sastavne konstrukcije, koje su lišene ukrasnih detalja.
Najstarije keltske narukvice su šuplje, livene i glatke u obliku gusenice, kao i one sastavljene od velikih kalotastih članaka. Pored ovih, tu su i jednostavnije žičane, koje imaju dosta široko vreme upotrebe, kroz sve faze razvoja ove kulture.
Tipični izgled skordiske žene
Izuzetnu originalnost Skordisci su pokazali u izradi pojaseva. Kožni pojasevi su imali različito modelovane kopče, od kojih se naročito izdvaja kopča tipa Laminci, koja predstavlja izuzetnu simbiozu keltskih i tradicionalnih elemenata, a bila je omiljena u nošnji skordiskih žena. Među lančanim pojasevima treba pomenuti one sa dužim tordiranim člancima, koji su takođe bili sastavni deo ženske nošnje. Ovi pojasevi su bili deo i ratničke opreme, jer je njihova masivna konstrukcija omogućavala bezbedno nošenje mača. Takođe, posebno treba pomenuti astragalne pojaseve, koji u periodu poznog latena doživljavaju svoj drugi život, jer najstariji ovakvi pojasevi potiču iz pozne faze starijeg gvozdenog doba panonskog basena. I ovi pojasevi su pripadali ženskoj nošnji.

Metalni novac koji su kovali Skordisci

Novac

Prva kovanja keltskog novca datiraju s kraja IV i početka III veka p.n.e, što znači da su Kelti vrlo rano prihvatili instituciju novca, ne samo kao platežno sredstvo, nego i kao simbol statusa i prestiža. Razlikujemo nekoliko tipova kovanja ovog novca. Srpski tip, kovan u III veku, predstavlja monete veće debljine i na njemu se primećuje sažimanje elemenata sa novca makedonskih vladara Filipa II i Aleksandra Velikog, čiji su novac Kelti voleli da imitiraju (tj. falsifikuju). Tzv. prelazni tip sažima srpski i sremski tip, a karakterističan je po predstavama mitskog krilatog konja - pegaza. Sremski tip predstavlja rezultat prvog organizovanog keltskog kovanja, koje datira od sredine II pa do prve polovine I veka p.n.e. Na aversu (prednjoj strani novčića), obično se nalazi predstava bradate glave sa lovorovim vencem, a na reversu (zadnjoj strani) je predstava konja sa uzdignutom desnom nogom, ispod koga je točak sa paocima.
Krčedinski tip pripada kraju II i početku I veka. Na ovom tipu se primećuju sjedinjeni elementi tetradrahmi Filipa II i Aleksandra, a takođe se oseća i jak uticaj sa područja Transilvanije. Istočnoslavonski tip pripada drugoj polovini II veka p.n.e. i predstavlja kopije novca Audelonta. Na aversu je predstavljen monogram Audelonta, dok se na reversu nalazi lira.




Za kraj: šta su Skordisci jeli i pili

S obzirom na to da su Skordisci svoj životni prostor našli u priobalju velikih reka - Dunava, Save, Tise i Morave, razumljivo je da je sastavni deo njihove ishrane bila riba. Za ovo postoje i posredni arheološki dokazi, kao što su udice i osti. Pored ribe, ovi siloviti ratnici hranili su se i drugom vrstom mesa, kao što su divljač i domaće životinje. Iako je meso sigurno bilo osnov jelovnika Skordiska, u ishrani je korišćeno i povrće tipa sočiva i graška. Od žitarica, uglavnom je uzgajana jednoreda pšenica, mada su specijalističkim analizama otkrivene i neke druge vrste.
Lončarske peći i keramika Skordiska
Hranu su Skordisci spravljali u grubim posudama - situlastim, često grafitiranim loncima, tako otpornim na visoke temperature. U zemlju od koje je pravljeno ovo posuđe često su ubacivane i druge primese kao što su škriljac, sitno lomljeni kamen i školjke, a sve zarad pojačavanja vatrostalnih svojstava posuda. Pored ovih, izrađivane su kvalitetne posude na grnčarskom kolu - zdele, činije, dvouhi pehari i lonci, sve različitih oblika i dimenzija. Ove posude, Skordisci su pekli u specijalnim lončarskim pećima koje su imale perforiranu ploču (rešetku), na koju su ređane posude, dok je vatra ložena u ložištu ispod. Iznad poređanih posuda zatvarana je kalota, a tako pripremljena peć bila je spremna za loženje. Pronađene su dve vrste ovih peći - jednodelne i dvodelne.
Hlebna peć - princip pečenja
Postojale su i hlebne peći, koje su naravno korišćene u domaćinstvu. Konstruktivno su bile veoma jednostavne, a sastojale su se od ložišta, zasvedenog kalotom. Posle loženja jake vatre, gar i pepeo bi se sklanjao u stranu i u tako užarenu komoru stavljao se umešeno testo, a peć se zatvarala, dok hleb ne bi bio ispečen.

dr Miodrag Sladić
upravnik Arheološke zbirke Filozofskog fakulteta
Beograd

 

 
   
 
=> Do you also want a homepage for free? Then click here! <=