aheologija kolekcionarstvo istorija mali oglasi internet aukcije forum chat knjiga gostiju zanimljivosti svetske misterije
   
  Arheologija
  Falsifikati
 

FALSIFIKOVANjE dela poznatih umetnika i arheoloških predmeta posebna je oblast kojom se bavi tzv. umetnička mafija. Mnogo je ljudi koji zbog neznanja nasedaju prevarantima i daju mnogo novca da bi imali antički novčić ili sliku Petra Lubarde ili čak Pikasa, a u stvari u kuću donesu nešto što nema nikakvu vrednost.

Istoričar umetnosti Nikola Kusovac, penzionisani kustos Narodnog muzeja u Beogradu, danas u galeriji Etnografskog muzeja u Beogradu procenjuje umetnička dela i daje savete ljubiteljima likovne umetnosti. Kao čovek u, što bi se reklo, centru zbivanja, Kusovac svedoči o poplavi falsifikovanih umetničkih dela.

- Najčešće su to grube, rđave kopije, odnosno falsifikati. Da su to prave zvanične kopije ne bi bilo problema, jer svaka stručno urađena kopija koja ima sertifikat ima svoju vrednost, zna se tačno koliko košta kvadratni metar kopije, i logično je da ljudi koji ne mogu sebi da priušte kapitalno delo, žele da imaju bar kopiju slike koja im se dopada - priča Kusovac.

Falsifikat je, međutim, nešto čemu je cilj prevara.

- Nezajažljivost ljudska je velika, pa zato prevaranti pokušavaju, najčešće uz grdne pečate, zapise, ceduljice, izmišljene priče, da zasene onoga kojem žele da prodaju takvu robu - kaže Kusovac.

Prema njegovim rečima, iza nastanka falsifikovanih umetničkih dela doskora su stajali "poluuki" ili neuki ljudi, ali u poslednje vreme, sve je više dobrih falsifikata - lažnih slika Petra Lubarde, Nikole Graovca, Petra Konjovića... koje, očigledno, rade školovani slikari.

- Petar Lubarda je poslednjih godina života slikao industrijskim lakovima na lesonitu. Ti se lakovi relativno brzo suše, a falsifikatori još dodatno povećaju temperaturu sušenja koristeći rernu na primer, i tako boja dobije čvrstinu koju bi imala da je slika naslikana pre mnogo godina. Još kada to uradi dobar majstor koji ume da pročita i prenese Lubardin način građenja slike, onda dobijate takav falsifikat koji je teško razlikovati od originala. Tu prevaru može da otkrije samo stručnjak - objašnjava Kusovac.

Slično je i kada se radi o slikama Petra Konjovića ili Nikole Graovca, dakle ekspresionistima, kako kaže Kusovac, ljudima koji su radili spontano, od prve.

- Često su falsifikovane i slike Peđe Milosavljevića, naročito akvareli - priča Kusovac. - Iz njegovog ateljea je izašlo puno papira sa njegovim pečatima, koji su posle njegove smrti zloupotrebljeni. Zato i danas treba biti oprezan kada se pojave akvareli Peđe Milosavljevića datirani na 1965, 1966. ili 1967. godinu.

U POSLEDNjE vreme, falsifikatori pribegavaju metodi koju Kusovac smatra najopasnijom u toj oblasti. Iako to nije falsifikat u pravom smislu, jeste prevara. Prema njegovim rečima, veoma obrazovani ljudi, istoričari umetnosti ili likovni umetnici, koji umeju da prepoznaju umetnička dela, nađu sliku nekog osrednjeg majstora sa početka 20. veka, na primer, i na nju dodaju potpis poznatog umetnika iz istog perioda.

- Oni prepoznaju sliku koja podseća na dela naših značajnih umetnika poput Nadežde Petrović, Koste Miličevića, Milana Milovanovića... i samo dodaju potpis. Tako dobijete sliku koja jeste iz određenog perioda, jeste originalno delo, ali je potpis lažan. Za otkrivanje takve podvale potrebna je izuzetno stručna ekspertiza - kaže Kusovac. - Srećom, postoje uređaji kojima takva podvala može da se otkrije. Uz pomoć ultraljubičaste lampe otkriva se sve što je naknadno stavljeno na platno, a uz pomoć infracrvene sve što je brisano. Tako se otkriva da li je brisan potpis i stavljen novi, mada su se pojedini falsifikatori u poslednje vreme izveštili, pa umeju da prevare i te uređaje.

Organizacija u falsifikatorskom poslu, prema Nikoli Kusovcu, postoji. On kaže da je siguran da je nekoliko slikara iz Beograda svoje veliko znanje i umeće stavilo u službu ljudi sa one strane zakona, i da bi policija trebalo malo više time da se pozabavi. Kusovac, ipak, objašnjava da ta organizacija u likovnoj oblasti nije toliko izražena kao što je to slučaj sa arheologijom. Njegove reči potvrdili su i arheolozi Dragana Spasić-Đurić, kustos Narodnog muzeja u Požarevcu, i dr Miloje Vasić, direktor Arheološkog instituta SANU.

PREVARILI MIRU
JEDNOM prilikom Mira Marković je dobila na poklon sliku Nadežde Petrović. Kao izuzetno vredno delo, ona ju je dala Direkciji JUL-a. Ljudi iz Direkcije doneli su odmah sliku kod Nikole Kusovca na procenu.

- Došli su da me pitaju koliko slika vredi i ja sam im odgovorio da ne vredi ništa, jer je falsifikat - priča Kusovac. - Ljudi su bili zaprepašćeni kako se neko usudio da prevari drugaricu Miru Marković.

  
Menjaš, kupuješ, prodaješ


Kako zaštititi arheološko blago koje je decenijama na meti pljačkaša čiji broj stalno raste
Ilegalni trgovci starinama najčešće su, kažu u policiji, njihovi najveći ljubitelji. Krenuvši od afere Sevso iz 1990. godine kada je, podsećanja radi, Miša Grof uhapšen na aerodromu pri pokušaju da iz zemlje iznese ovo vredno srebrno posuđe, preko zlatnog avarskog pojasa koga je na Zapadu već čekao kupac, do opustošenih arheoloških lokaliteta širom Srbije, pa i poslednje nemilosrdne pljačke Viminacijuma, nije teško poverovati u reči policije.
Na prvi pogled, situacija na našim sajmovima antikviteta ne ide u prilog ovoj sumnji. Filatelija, numizmatika, antikviteti, paleontologija - sve na jednom mestu. Gomila, istina vrednog nakita i posuđa starog i do sedam vekova, novca iz rimskog perioda, knjiga posebnih kraljevskih izdanja, oružja i ordenja različitih vojski koje su marširale našom zemljom, čak i Titov lik u bronzi i poneki mobilni telefon prve generacije - sve već viđeno i sve deluje legalno. Čuju se cene od dvadeset do sto pedeset evra. Sotbi i Kristi, kako se čini, ovde se ne bi ovajdili. Ipak, znajući da starine iz naše zemlje u ove dve eminente aukcijske kuće Zapada dostižu i do petnaest puta veću cenu od početne, prvi utisak je lako zaboraviti.
Najskuplja stvar koju je na ovakvim skupovima video Petar Stojković, trideset godina već kolekcionar Saveza filatelista Srbije, bilo je sto perpera u zlatu knjaza i kralja Nikole koji su vredeli deset hiljada evra, ali samo zato što su bili nedirnuti. On kaže da je nemoguće ilegalno trgovati na sajmovima, jer “na njima uvek ima policije. Osim toga, većina izlagača je suviše dugo u ovom poslu da bi rizikovala svoj ugled”.
Njegov kolega Zoran Pavlović, jedan od organizatora ovih skupova koji se skoro svakog, pa i sledećeg vikenda održavaju u hotelu “Slavija”, ipak priznaje da je bilo slučajeva ilegalne razmene i dodaje “ali je i nama u interesu da toga ne bude. Često odlazim u MUP da prepoznam pokradene predmete, jer ni nama kriminal ne ide u prilog. Sa patriotskog i ljudskog stanovišta stalo nam je da ono što je naše, ostane u našoj zemlji. Mi svi sarađujemo bez konkurencije i želimo da se udružimo sa muzejima, ali oni nisu finansijski sposobni da otkupljuju predmete.”
Činjenica je da naši muzeji, sve i kad bi imali novac da kupuju, ne bi, poput Narodnog u Nišu, imali prostor na kome bi izložili predmete. Kolekcionar ima.
Nedavno je Voja Marović, kolekcionar, kratko objasnio principe ovog posla: “Uzmeš sve što nađeš, menjaš, kupuješ, prodaješ - do starih komada dolaziš na različite načine preko prijatelja i drugih istomišljenika zaljubljenih u starine.”
Kad su se u Rimu u drugom veku pojavile kolekcije umetnina, počele su i prve nevolje s njima - prve pljačke grobnica i hramova, nezakonita prenošenja preko granica (neke od tih umetnina i danas lutaju svetom) i ozbiljni falsifikati. Kustosi nisu slučajno nikli iz redova legionara i gladijatora koji su preživeli arenu, jer se još od tada za kolekcionara, kao po pravilu, vezuje i neka mutna radnja. Danas, oni su ništa drugo do trgovci s ukusom.
“Kolekcionar je čovek koji se lišava osnovnih stvari u životu, odlaska u kafanu i putovanja, ali odvaja novac da kupi starinu i zadrži je u zemlji. Ovaj ekonomski momenat ne podstiče mlade da ulažu u nešto neprolazno, a da od toga nemaju brzu korist. To nije isto kao kad smo mi počinjali. Od strasti nastalo je nešto potpuno komercijalno”, objašnjava Stojković, a Pavlović dodaje: “Sa šest i po godina počeo sam se baviti filatelijom, pa numizmatikom, kasnije ordenjem i tako redom. To su strasti koje obuzimaju čoveka, jedna po jedna, a nijedna od njih ne prestaje.”
Istoričar Moris Rajms, proučavajući mračniju i manje zakonitu stranu kolekcionarstva, tvrdio je da se oni regrutuju iz posedničkih i obrazovanijih klasa, uglavnom manjinskog naroda i najčešće sa vidnim fizičkim defektom. Manje ili više obrazovani, uglavnom iz srednjih slojeva i srpskog porekla, a bez naoko uočljivih fizičkih nedostataka, naši kolekcionari ne prolaze Rajmsove kriterijume. Možda je, onda, kolekcionarstvo u nas zaista manje mračno i više zakonito nego što se veruje.
Organi zaduženi za uspostavljanje reda među antikvarima upozoravali su i na brojnost lažnih numizmatičkih društava i lažnih kolekcionara u njima. I istina, posetioci naših sajmova manje kupuju nego što prodaju i donose na procenu, koja je, uzgred, brza, nepogrešiva i besplatna. Međutim, istina je i da oni retki koji se odluče da potroše neku paru, originalnost i cenu izloženih predmeta retko dovode u pitanje. Uzalud upozorenja organa reda. “U Savezu imamo puno poverenje u svoje članove i njihovu procenu, a o originalnosti da ne pričam. Kada bi stručnjaci otkrili da neko laže o poreklu predmeta, tom bi zauvek bilo zabranjeno učešće na ovakvim skupovima”, objašnjava Stojković poverenje kupaca.
Na kraju, čuvari reda i ljubitelji starina složili su se u jednom - kaznena politika svih ovih godina bila je suviše blaga prema onima koji su pljačkali i krijumčarili “komade” od vrednosti, pa krivica za nesreće na hiljade kulturnih znamenja naše zemlje (ili one čiji smo prostor nasledili) nikako ne može biti krivica samo jedne strane.
Jedan od zaključaka Interpola sa Konferencije zemalja jugoistočne Evrope na Brionima prošle godine bio je da krivična dela krađe, krijumčarenja i ilegalne trgovine kulturnim dobrima u ovom regionu ne zaostaju nimalo za trgovinom belim robljem, narkoticima i pranjem novca. Pri Ministarstvu unutrašnjih poslova, danas u našoj zemlji postoji Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala i unutar nje poseban ogranak za zaštitu kulturnih dobara od kriminala. Prema rečima Željka Ježa, arheologa i savetnika načelnika Uprave, prvi istraživači naših prostora pisali su da su se meštani istočne Srbije kao nekom vrstom domaće radinosti bavili skupljanjem starina.
- Tek sa uspostavljanjem organizovanog tržišta antikviteta krajem devetnaestog i u dvadesetom veku, pljačkanje pokretnih arheoloških nalaza uzima maha, ali ta tradicija postaje i neka vrsta stvarne “domaće radinosti” tek sedamdesetih godina dvadesetog veka kada se pojavljuje veliki broj privatnih otkupljivača starina sa terena. Kada se početkom osamdesetih godina pojavljuju uređaji za otkrivanje metala u zemlji, koji su pre svega pravljeni za vojne potrebe, “skupljači” su naprasno dobili moćno oruđe kojim su veoma efikasno uspevali da pronađu veliki broj, pre svega metalnih predmeta. Tako su nastale grupacije ljudi kojima je to bila osnovna delatnost, a njihovi važni punktovi su Bela Crkva, Požarevac, Sremska Mitrovica, niško-vranjsko područje. Dakle, pre svega, koncentrisani su na velikim arheološkim nalazištima rimskog perioda koji su još neistraženi.
Kriminalistička policija je do sada obogatila muzeološke depoe za više od stotinu hiljada predmeta koji su oduzeti pljačkašima najčešće presrećući ih u trenutku kad taj materijal pokušavaju da iznesu iz zemlje, što, ipak, procenjujem da je samo desetina u odnosu na ono što je prokrijumčareno. Unutrašnja organizacija ovih krijumčara je složena - prvi sloj čine oni koji na osnovu iskustva nepogrešivo rade na terenu, onda ide sloj lokalnih šefova grupa koji se u javnosti prezentiraju kao kolekcionari i od skupljača otkupljuju nalaze, vrše procenu i prosleđuju sledećoj grupi, kupcima. U okviru sajmova i numizmatičkih društava oni faktički trguju bez poreza, jer ne postoji odgovarajuća zakonska regulativa u našem društvu, objašnjava Jež.
Dalje arheološki nalazi iz naše zemlje putuju preko Austrije, Nemačke, Švajcarske sve do Amerike i Japana gde njihova cena raste i do petnaest puta više u odnosu na početnu. “Međunarodne radničke linije” usled nestašice u našem društvu, skoro da i nisu kontrolisane na izlazu iz zemlje, a prijavljivanjem predmeta na ulasku u drugu zemlju njegova legalnost prestajala je da bude sporna. Od Uneskove konvencije iz Palerma 1995. godine zemlja u koju je kulturno dobro došlo ilegalnom trgovinom obavezna je da ga vrati u domicijelnu zemlju. Ipak, evropske zemlje se i dalje uslovno dele na uvoznice i izvoznice kulturnih dobara. Mi smo u tom pogledu na gubitku: “uvozili” smo tepihe, trofejno oružje i satove, a osim arheoloških nalaza “izvozimo” još i ikone, krstove, pehare i crkvene posude.
Prošle nedelje kod uhapšenih pljačkaša rimskog nalazišta Viminacijum, kod Kostolca, pored numizmatičkih predmeta, statua i mermernog stuba, pronađeni su još i četiri metal-detektora, traktor i plug za duboko oranje.
- Policija je prošle godine predala muzejima četrdeset kilograma materijala. To bi mogao biti desetogodišnji rad arheologa u nekim uslovima, a dvogodišnji je ilegalnih tragača. U arheologiji, naime, postoji kompleksan metod prilikom iskopavanja, po kome, naravno divlji kopači ne rade. Snažna mašina koju oni poseduju, plug koji ore do dubine od metar i dvadeset centimetara, sistematski uništava lokalitet. Vrlo često oni iznajmljuju njive od seljaka da bi ih uzorali kako bi ih lakše pljačkali, čime nanose nepopravljivu štetu nauci i kulturi, kaže Jež.
Po njegovoj proceni, interesovanja divljih kopača ubrzo će se pomeriti na srednjovekovne i praistorijske lokalitete na područje Kraljeva, Raške, Novog Pazara, Mačve, jer kako kaže, antički su dosta “iscrpljeni”, a i policija im sada posvećuje mnogo veću pažnju i preventivnu zaštitu.
Decenijama već četrdeset četiri arheološka nalazišta u Srbiji su na meti pljačkaša čiji broj stalno raste. Šta je posebno pogodovalo njihovom širenju?
Blagonaklon stav pravosuđa prilikom sankcionisanja počinioca ovih dela bio im je na neki način podsticaj, jer u odsustvu ozbiljne kaznene politike, njihova smelost u prestupima je rasla. Od dvadeset temeljno istraženih slučajeva, u poslednjih desetak godina, sa oko pedeset učesnika krivičnih dela, samo je nekolicina procesuirana, a kazne su uglavnom bile uslovne
.

DRAGANA PERIĆ
 
   
 
=> Do you also want a homepage for free? Then click here! <=