aheologija kolekcionarstvo istorija mali oglasi internet aukcije forum chat knjiga gostiju zanimljivosti svetske misterije
   
  Arheologija
  Vizantija II deo
 

             Justinijanova vladavina i grčko carstvo u VI veku (518-610 g.)


Stupanje na presto Justinove dinastije

518 g., po Anastasijevoj smrti, jedna do sta mračna spletka uzdiže na presto Justina, glavnog zapovednika gardiskih trupa. On je bio seljak iz Makedonije i došao je oko pedeset godina ranije u Carigrad da potraži sreću, dobar vojnik, ali veoma neobrazovan i bez ikakvog iskustva u poslovima. Tako bi tome skorojeviću, koji je, u poznoj starosti od skoro 70 godina, postao osnivač dinastije, prilično teško padala vlast do koje je uzdignut da nije imao pored sebe, kao savetodavca, svoga sestrića Justinijana.

Poreklom, kao i Justin, iz Makedonije, - romantično predanje koje je od njega napravilo Slovena postalo je docnije i nema nikakve istoriske vrednosti - Justinijan je rano došao u Carigrad, na poziv svoga ujaka, u tu je bio vaspitan potpuno u rimskom i hrišćanskom duhu. On je imao smisla za poslove, zreo duh, izrađen karakter, sve što je bilo potrebno da postane pomoćnik novog gospodara. I on je, u stvari, vladao od 518 do 527 g. mesto Justina, očekujući da vlada sam u svoje ime od 527 od 565 g. Tako, skoro pola veka, Justinijan je upravljao sudbinom istočnog-rimskog carstva i utisnuo je dobu, nad kojim se uzdiže njegov moćni lik, tako dubok pečat da je samo njegova volja bila dovoljna da prekine prirodni razvoj koji je vukao carstvo ka Istoku.

Pod njegovim uticajem, od samog početka Justinove vladavine, javio se nov politički pravac. Prva briga carigradske vlade bila je da se izmiri sa Rimom i da učini kraj šizmi, i Justinijan, da bi potvrdio savez i pružio papi zalogu svoje verske revnosti, pune tri godine (518-521 g.) strahovito je progonio monofizite po celom Istoku. Usled približenja Rimu nova dinastija je bila osnažena. Osim toga, Justinijan je umeo, vrlo vešto, da preduzme potrebne mere da bi vladi osigurao trajnost. On ukloni iz nje Vitalijana, svoga najopasnijeg protivnika; naročito je učini omiljenom pomoću poklona i sjaja kojim je okruži. Ali, od tog trenutka, Justinijan je maštao o nečem mnogo većem: on je uviđao važnost koju je mogao imati za njegove buduće ciljeve obnovljeni sporazum sa papstvom; zbog toga je papi Jovanu - prvom papi koji je posetio Novi Rim - priredio 525 g. veličanstven doček u prestonici; on je osećao koliko će se takvo držanje dopasti Zapadu i na kakvo će neizbežno poređenje navesti između pobožnih careva koji vladaju u Carigradu i varvarskih gospodara arijevaca koji vladaju u Africi i Italiji. Na taj način on je pripremao velike planove koje će ostvariti kada, po Justinovoj smrti 527 g., bude dobio svu vlast u svoje ruke.

 

Justinijanov karakter, njegova politika i njegova okolina

Justinijan ni u čemu ne liči na vladaoce iz V veka koji su mu prethodili. Ovaj skorojević, popevši se na presto Cezara, hteo je da bude rimski car, i on je bio, zaista, poslednji po redu od velikih rimskih careva. Ipak, i pored neospornih njegovih osobina, kao što su vrednoća i ljubav prema radu, - jedan dvoranin nazivao ga je "carem koji nikada ne spava" - i pored stvarne brige oko poretka i iskrenog staranja oko dobre administracije, Justinijan bi, zbog svoga zazirućeg i surevnjivog despotizma, zbog svoje detinjaste taštine, zbog svoje zbunjene delatnosti, zbog svoje često neodlučne i slabe volje, posmatran u celini, izgledao prilično osrednji i neuravnotežen vladalac da duh u njemu nije bio veliki. Ovaj seljak iz Makedonije bio je istaknuti pretstavnik dveju značajnih ideja: carske i hrišćanske; i pošto je imao te dve ideje njegovo ime ostaje besmrtno u istoriji.

Sav prožet spomenima na rimsku veličinu, Justinijan je maštao da obnovi rimsko carstvo onakvo kakvo je ono bilo nekada, da povrati valjanost nezastarimim pravima koja je Vizantija, kao naslednica Rima, zadržala nad zapadnim varvarskim kraljevinama, da uspostavi jedinstvo rimskog sveta. Naslednik Cezara, on je hteo da bude, kao što su oni bili, živi zakon, najpotpunije ovaploćenje neograničene vlasti, a tako isto i nepogrešni zakonodavac i novotar koji se brine o dobrom poretku u monarhiji. Najzad, iz gordosti koju mu je ulivao njegov carski položaj, on je hteo da ga ulepša svim mogućim sjajem i velelepnošću; veličanstvenošću građevina, dvorskom raskoši, malo detinjastim načinom kojim je nazvao, po svome imenu, Justinijanovim tvrđave koje je sagradio, varoši koje je iznova podigao, sudove koje je ustanovio, on je hteo da ovekoveči slavu svoje vladavine i da pokaže, kako je on govorio, svojim podanicima koliko su nesravnjivo srećni što su se rodili u njegovo doba. On je maštao još više. Božji izabranik, njegov zemaljski pretstavnik i naslednik, on stavi sebi u zadatak da bude pobornik pravoslavlja, bilo u ratovima koje je preduzimao i čije je versko obeležje neosporno, bilo u velikom naporu koji je uložio da raširi po celom svetu pravoslavnu veru, bilo u načinu kojim je upravljao crkvom i suzbijao jeres. Celog svog života on je radio na ostvarenju toga slavoljubivog i veličanstvenog sna, i imao je sreću da za pomagače na tom poslu nađe vešte ministre kao što su bili pravnik Tribonijan ili pretorski prefekt Jovan Kapadočanin, dobre vojskovođe kao Velizara i Narzesa, a naročito izvrsnog savetnika u licu "vrlo prečasne supruge koju mu je Bog podario", one koju je voleo da naziva "svojom najmilijom draži", carice Teodore.

Teodora je takođe bila skorojevićka. Ćerka jednog čuvara medveda u Hipodromu, ona je, ako treba verovati Prokopijevim ogovaranjima u njegovoj Tajnoj istoriji, sablažnjavala savremenike svojim životom poznate glumice i svojim sramnim pustolovinama, a još više kada je osvojila Justinijanovo srce, uspela da je on uzme za ženu i zajedno sa njim se popela na presto. Izvesno je da je ona sve do svoje smrti - umrla je 548 g. - imala svemoćan uticaj na cara i da je upravljala carstvom koliko i on, a možda i više. To je dolazilo usled toga što je ova velika slavoljubivica, pored svojih mana, - volela je novac, vlast, i, da bi sačuvala presto, bila je često verolomna, surova, neumoljiva u svojoj mržnji, - imala izvanrednih osobina, energiju, odlučnost, jaku i odvažnu volju, mudar i pronicljiv politički duh i možda pravilniji pogled na stvari nego njen carski suprug. Dok je Justinijan maštao da nanovo osvoji Zapad i da osnuje na savezu sa papstvom obnovljeno rimsko carstvo, dotle je ona, kao prava orijentalka, upravljala pogled prema Istoku sa tačnijim osećanjem stvarnosti i neophodnosti. Ona je htela da stiša verske raspre koje su bile štetne po spokojstvo i moć carstva, da podesnim ustupcima i znatnom trpeljivošću pridobije otpadničke narodnosti, kao što su bile one u Siriji i Misiru, i da, po cenu raskida sa Rimom, povrati snažno jedinstvo istočne monarhije. Možda bi carstvo kakvo je ona zamišljala, zbijenije, jednorodnije, moćnije, bolje odolelo napadima Persijanaca i Arabljana. U svakom slučaju njena se ruka osećala svuda, u upravi zemlje, u spoljnim odnosima, u verskoj politici; i danas još, u Sv. Vitalu u Raveni, na mozaicima koji krase zadnji polukružni deo crkve, njen lik, u svem sjaju vladalačke veličanstvenosti, dostojno stoji prema liku Justinijanovom.

 

Justinijanova spoljna politika

U doba kada je Justinijan stupio na vlast carstvo se još nije bilo oporavilo od ozbiljne krize u kojoj se nalazilo od kraja V veka. Za vreme poslednjih meseci Justinove vladavine Persijanci, nezadovoljni prodiranjem carske politike na Kavkaz, u Jermensku, na granicama Sirije, bejahu nanovo otpočeli rat, i usled toga najbolji deo vizantiske vojske nije se micao sa Istoka. U zemlji borbe između Zelenih i Plavih održavale su opasno političko vreše koje je još više pogoršavala žalosna podmitljivost državne administracije i nezadovoljstvo koje je otuda proizilazilo. Justinijan se na prvom mestu brinuo da otkloni ove teškoće koje su usporavale izvršenje njegovih slavoljubivih snova u pogledu Zapada. Ne uviđajući, ili ne želeći da uvidi, veličinu opasnosti koja mu je pretila sa Istoka, on potpisa sa persiskim kraljem, po cenu širokih ustupaka, mir 532 g., posle koga je mogao potpuno da raspolaže svojom vojnom snagom. S druge strane, on oštro uguši unutrašnje nemire kada, u januaru 532 g., strašna buna, koja je - prema lozinci pobunjenika - sačuvala ime Nika ("pobeda"), ispuni Carigrad za vreme čitave jedne nedelje plamenom i krvlju. U tim burnim danima, kada mu umalo ne propade presto, Justinijan ima da zahvali za svoj spas naročito hrabrosti Teodorinoj i energiji Velizarevoj. Ali, u svakom slučaju, surovost kojom je ugušena buna (tle Hipodroma bilo je prekriveno sa 30,000 leševa) imala je za posledicu da za dugo vremena povrati red u prestonici i da načini carsku vlast neograničenijom nego ikada. 532 g. Justinijan je imao odrešene ruke.

Obnavljanje carske moći na Zapadu. - Stanje na Zapadu bilo je povoljno po njegove planove. U Africi kao i u Italiji stanovništvo, nad kojim su vladali varvarski i jeretički gospodari, željno je iščekivalo obnavljanje carske vlasti; a ugled carstva bio je toliki da su i sami vandalski i istočnogotski kraljevi priznavali zakonitost vizantiskih potraživanja. Iz tih razloga naglo opadanje varvarskih kraljevina ostavljalo ih je nemoćnim prema Justinijanovim napadima, a njihove međusobne razmirice sprečavale su ih da se udruže protiv zajedničkog neprijatelja Kada je, 531 g., nasilničko postupanje Gelimerovo pružilo vizantiskoj diplomatiji priliku da posreduje u Africi, Justinijan, pouzdajući se u opasno ratno oruđe koje je pretstavljala njegova izvrsna vojska, nije nimalo oklevao, željan da istovremeno oslobodi afričke katolike od "arijevskog sužanjstva" i da povrati vandalsku kraljevinu pod skut carskog jedinstva. 533 g., sa vojskom od 10 000 pešaka i od 5 do 6.000 konjanika, Velizar se ukrca u Carigradu: rat je bio isto toliko kratak koliko pobedonosan. Potučen kod Decima i Trikamara, Gelimer, opkoljen pri likom svog povlačenja u planinu Papuu, bi primoran da se preda (534 g.). Za nekoliko meseci nekoliko konjičkih pukova - jer su oni odigrali presudnu ulogu - uništiše, protiv svakog očekivanja, Genzerihovu kraljevinu. Pobedniku Velizaru bi priređen u Carigradu triumfalan doček. Međutim, iako je bilo potrebno još petnaest godina (534-548.) da se savladaju ustanci Berbera i pobune najamničkih i razuzdanih carskih trupa, Justinijan je ipak mogao da se ponosi da je povratio najveći deo Afrike i da gordo uzme nadimke "Vandalski" i "Afrikanski".

Istočni Goti iz Italije mirno su posmatrali uništavanje vandalske kraljevine. Uskoro je i na njih došao red. Ubistvo Amalasvinte, Teodorihove ćerke, od strane njenog muža Teodaha (534 g.) pružilo je Justinijanu priliku da se umeša; ali ovoga puta rat je bio tetki i duži. Velizar je uspeo da pokori Siciliju (535 g.), da zauzme Napulj, zatim Rim, gde je izdržao protiv vojske novoga kralja Istočnih Gota, Vitigesa, čuvenu opsadu koja je trajala celu jednu godinu (od marta 537 g. do marta 538 g.); uspeo je zatim da osvoji Ravenu (540 g.) i da pred carske noge dovede Vitigesa kao sužnja. Goti se pribraše tek pod, vođstvom okretnog i odlučnog Totile. Velizar, ponovo poslat u Italiju sa nedovoljnim snagama, pretrpe bedan neuspeh (544-548 g.); bila je potrebna energija Narzesa da se slomi kod Tagine (552 g., otpor Istočnih Gota, da se satru u Kampaniji poslednje varvarske gomile (553 g.), da se Poluostrvo očisti od franačkih rulja Leutarisa i Butilina (554 g.). Moralo je proteći dvadeset godina dok Italija nije nanovo osvojena. I ovoga puta Justinijan je bio prerano poverovao da je osvojenje dovršeno; zbog toga možda nije na vreme učinio potreban veliki napor da jednim udarcem razbije snagu Istočnih Gota; preduzeto je pomoću malog broja vojske - jedva dvadeset pet ili trideset hiljada vojnika - da se Italija ponovo stavi pod carsku vlast, i rat se prema tome bedno razvlačio.

I u Španiji Justinijan je iskoristio okolnosti da se umeša u borbe oko prestola kraljevine Zapadnih Gota (554 g.) i da osvoji jugoistočni deo.

Zahvaljujući tim srećnim ratovima Justinijan je mogao laskati sebi da je ostvario svoj san. Zbog njegovog upornog slavoljublja Dalmacija, Italija, cela istočna Afrika, južna Španija, ostrva u zapadnom delu Sredozemnog Mora, Sicilija, Korzika, Sardinija, Balearska Ostrva, bejahu ponovo ušli u sklop rimskog jedinstva; prostranstvo monarhije bilo je skoro udvostručeno. Zauzećem Septema careva vlast se prostirala čak do Herkulovih Stubova, i, ako se izuzme deo primorja koji su držali Zapadni Goti u Španiji i Septimaniji i Franci u Provansi, Sredozemno More je opet bilo postalo rimsko jezero. Razume se da ni Afrika ni Italija nisu ušle celim svojim nekadašnjim prostranstvom u sklop carevine; pored toga, one su bile iscrpene i opustošene dugogodišnjim ratovima. Ipak, ta su osvojenja neosporno uvećala ugled i slavu carstva, i Justinijan je sve činio da ih održi. Od osvojene Afrike i Italije obrazovane su, kao nekada, dve pretorske prefekture, a car se trudio da pruži stanovništvu tačnu sliku carstva onakvog kakvo je ono ranije bilo. Sredstva preduzeta za popravku stanja u tim krajevima ublažiše delimično nevolje stvorene ratom. Odranbene mere predostrožnosti - osnivanje velikih vojnih zapovedništava, ustrojstvo vojnih pograničnih oblasti (limites) koje posedoše naročite, graničarske, trupe(limitanei), podizanje moćne mreže tvrđava, - osiguraše bezbednost zemlje. Justinijan se mogao pohvaliti da je uspostavio na Zapadu onaj savršeni mir, onaj "savršeni poredak", koji mu se činio kao obeležje jedne u pravom smislu prosvećene države.

Ratovi na Istoku. - Na nesreću, ta velika preduzeća behu iscrpla carstvo i odvratila pažnju od Istoka. Istok se osveti na najstrahovitiji način.

Prvi persiski rat (527-532 g.) bio je samo naveštenje opasnosti koja je pretila. Pošto nijedan od dvojice protivnika nije hteo potpuno da zagazi, bitka je ostala nerešena; Velizareva pobeda kod Dare (530 g.) bila je izravnana njegovim porazom kod Kalinika (531 g.), i s obe strane su se požurili da zaključe jedan nesiguran mir (532 g.). Ali novi persiski kralj Hozroje Anuširvan (531-579 g.), preduzimljiv i slavoljubiv, nije bio čovek koji bi se zadovoljio takvim ishodom. Videći Vizantiju zauzetu na Zapadu, uznemiren naročito namerama o svetskom zavojevanju koje Justinijan nije krio, on, 540 g., upade u Siriju i opljačka Antiohiju; 541 g. osvoji Laziku i zauze Petru; 542 g. porobi Komaginu; 543 g. potuče Grke u Jermenskoj; 544 g. opustoši Mesopotamiju. Sam Velizar bio je nemoćan da ga pobedi. 545 g. moralo je biti sklopljeno primirje, koje je bilo nekoliko puta obnavljano, a 562 g. potpisan mir na pedeset godina, kojim se Justinijan obavezao da će plaćati danak persiskom kralju i da neće vršiti nikakvu versku propagandu na persiskom zemljištu. Ma da je po tu cenu sačuvao zemlju Laza, staru Kolhidu, persiska opasnost, posle ovog dugog i kobnog rata, nije bila nimalo umanjena.

Za to vreme, u Evropi, granica na Dunavu popuštala je pod navalama Huna koji su, 540 g., pustošili po Trakiji, Iliriku, Grčkoj do korintskog zemljouza, i dopirali skoro do samog Carigrada; Slovena koji su, 547 g. i 551 g" pljačkali po Iliriku, a 552 g. zagrozili Solunu; ponovo Huna koja su se, 559 g., pojavili pred Carigradom koji spase s velikom mukom hrabrost starog Velizara. Osim njih počeli su se pojavljivati i Avari, drski i opasni. Istina je da se nijedan od ovih upada nije završio trajnim naseljenjem kakvog stranog naroda u carstvu, ali je Balkansko Poluostrvo zbog njih ipak mnogo propatilo. Carstvo je skupo plaćalo na Istoku pobede koje je Justinijan odnosio na Zapadu.

Odbranbene mere i diplomatija. - Justinijan se, međutim, na Istoku kao i na Zapadu, trudio da osigura odbranu i bezbednost zemlje. Osnivanjem velikih vojnih zapovedništava koje je poverio magistri militum - ima (vrhovni vojni zapovednici) i stvaranjem, na svima granicama, vojnih pograničnih oblasti (limites) koje su zaposele naročite trupe (limitanei), on obnovi prema varvarima ono što se ranije zvalo "pretstraža monarhije" (praetentura imperii). Ali je naročito podigao na svima granicama neprekidan lanac utvrđenja koja zauzeše sve strategiske tačke i obrazovaše nekoliko uzastopnih brana protiv upada; iza njih, radi veće sigurnosti, celo zemljište bi pokriveno tvrđavicama. I danas još nalaze se na mnogim mestima ruševine tih gradića koji se uzdizahu na stotine u svima provincijama carstva, i one izvrsno svedoče o veličini napora kojim je, prema Prokopiju, Justinijan stvarno "spasao monarhiju".

Najzad, vizantiska diplomatija, dopunjujući vojnu delatnost, trudila se da osigura, u celom svetu, ugled i uticaj carstva. Veštim deljenjem novca i naklonosti, velikom umešnošću da međusobno zavadi neprijatelje carstva, ona je dovodila pod vizantisku vlast i činila bezopasnim varvarske narode koji su bili u stalnom pokretu na granicama monarhije. Pomoću verske propagande ona ih je uvodila u krug vizantiskog uticaja. Verski propovednici, koji su prenosili hrišćanstvo sa obala Crnoga Mora na abisinske visoravni i u saharske oaze, bili su jedna od najznačajnijih crta grčke politike u srednjem veku. Na taj način carstvo je postalo pokrovitelj ovih podložnih naroda: Arabljana iz Sirije i Jemena, Berbera iz severne Afrike, Laza i Cana na granicama Jermenske, Herula, Gepida, Langobarda, Huna na Dunavu, čak i franačkih vladara iz daleke Galije gde se, po crkvama, molilo za rimskog cara. Carigrad, u kome je Justinijan raskošno dočekivao varvarske vlaodaoce, činio se kao prestonica sveta. I ma da je, za vreme poslednjih godina svoje vladavine, ostareli car pustio da se unese rasulo u vojne ustanove i nalazio veliko zadovoljstvo u smicalicama preskupe diplomatije koja je, razdajući novac varvarima, istovremeno izazivala u njih opasnu pohlepu, istina je i to da su, dokle je god carstvo bilo dovoljno jako da se brani, njegovu diplomatiju, potpomaganu vojnom silom, savremenici smatrali čudom od smotrenosti, lukavosti i promućurnosti; uprkos ogromnim žrtvama koje je monarhija podnela zbog preteranog slavoljublja Justinijanovog, sami njegovi opadači priznali su da je "prirodna uloga svakog vladara plemenitog duha da teži da uveća carstvo i da ga učini slavnijim" (Prokopije).

 

Justinijanova unutrašnja vladavina

Unutrašnja uprava carstva zadavala je Justinijanu isto toliko brige kao i odbrana zemlje. Hitno administrativno preustrojstvo nametalo se njegovoj pažnji. Opasna verska kriza zahtevala je njegovo staranje.

Zakonodavno i administrativno preustrojstvo. - Poredak u monarhiji bio je u najvećem stepenu poremećen. Činovništvo je bilo podmitljivo i iskvareno; nered i beda vladali su u provincijama; sudovi, zahvaljujući nejasnosti zakona, bili su samovlasni i pristrani,; a jedna od najozbiljnijih posledica ovakvih prilika bila je u tome što su se porezi veoma slabo uterivali. Justinijan je isuviše voleo red, želeo administrativnu centralizaciju, a takođe se i brinuo o javnom dobru, da bi mogao da trpi ovakvo stanje.

On preduze, dakle, dvostruko preustrojstvo. Da bi dao carstvu "određene i utvrđene zakone", on poveri svome ministru Tribonijanu veliki zakonodavni posao. Odbor, koji se sastao 528 g. radi izmene Zakonika, skupi i sredi u jednom zborniku najvažnije carske zakone koji su obnarodovani od vremena cara Adrijana. Tako je postao Justinijanov Zakonik, koji je objavljen 529 g. i čije je novo izdanje izišlo 534 g. Zatim su nastale Digeste ili Pandekte, u kojima je druga jedna komisija, imenovana 530 g., prikupila i sredila mišljenja povađena iz spisa velikih pravnika iz drugog i trećeg veka, ogromno delo koje bi dovršeno 533 g. U Institucijama biše ukratko izloženi u vidu priručnika, namenjenog potrebama studenata, osnovi novoga prava. Najzad, zbornik novih odluka (Novele) koje je izdao Justinijan između 534 g. i 565 g. dopuni veličanstveni spomenik poznat pod imenom Corpus juris civilis.

Justinijan je bio toliko ponosan na ovo veliko zakonodavno delo da je zabranio da se u nj ubuduće dirne ili da se ono menja ma kakvim objašnjenjima, i naredio je da, u preuređenim pravničkim školama u Carigradu, Bejrutu, Rimu, ono bude stalna osnova pravničke obuke. I zaista, pored nesumnjivih nedostataka, pored žurbe u radu čije su posledice bile ponavljanja i protivrečnosti, pored toga što su najlepši spomenici rimskog prava bili u njemu žalosno raskomadani, to je bilo jedno veoma veliko delo, jedno od najplodnijih po napredak čovečanstva. Ako je Justinijanovo pravo udarilo temelje neograničenoj vlasti carevoj, ono je takođe, u srednjevekovnom svetu, sačuvalo na Zapadu pojam o državi i načela društvenog uređenja. Ono je, osim toga, prožimajući novim duhom hrišćanstva surovost starog rimskog prava, unelo u zakon dotada nepoznato staranje o društvenoj pravdi, o javnoj moralnosti i o čovečnosti.

Da bi popravio administraciju i pravosuđe Justinijan je, 535 g., obnarodovao dve velike uredbe u kojima je ocrtao činovnicima nove dužnosti koje im je nametnuo, preporučujući im iznad svega najveću ispravnost u upravljanju podanicima. Istovremeno, car je ukinuo kupovanje položaja u službi, povisio je plate, izbacio je nepotrebna znanja i ustanove, sjedinio je, u čitavom nizu provincija, da bi poredak u njima bio bolje osiguran, građansku i vojnu vlast: ovo je pretstavljalo pripremu za preobražaj koji je bio od značajnih posledica po administrativnu istoriju carstva. On je preuredio sudsku administraciju i prestoničku policiju; dao je velikog poleta u celom carstvu javnim radovima, gradio je putove, mostove, vodovode, kupatila, pozorišta, crkve, i sa nečuvenom raskoši nanovo podizao Carigrad koji je delimično bio razoren za vreme pobune iz 532 g. Najzad, smotrenom ekonomskom politikom, Justinijan se trudio da razvije industrisko bogatstvo i trgovačku radinost carstva1) i, po navici, hvalio se "da je država, zahvaljujući njegovim veličanstvenim zamislima, ponovo procvetala". U stvari, i pored careve dobre volje, administrativno preustrojstvo nije uspelo. Ogromni rashodi i stalna potreba za novcem koja je otuda proizilazila prouzrokovaše strahovito poresko opterećenje koje sroza carstvo u bedu i iscrpe ga. Jedina dobra stvar toga velikog napora za preobražajem bilo je ukidanje 541 g. konzulskog zvanja radi štednje.

Verska politika. - Kao i svi carevi koji su, posle Konstantina, došli na presto, i Justinijan se zanimao crkvom, koliko iz naklonosti prema bogoslovskim rasprama toliko i iz državnih razloga. On se, da bi istakao svoju pobožnu revnost, žestoko borio protiv jeretika, 529 g. naredio je da se zatvori atinski univerzitet na kome se potajno nalazilo nekoliko profesora neznabožaca, ozbiljno je progonio otpadnike. On je hteo, osim toga, da upravlja crkvom kao gospodar, i u zamenu za zaštitu i dobročinstva kojima ju je obasipao nametnuo joj je samovlasno i grubo svoju volju, proglasivši se otvoreno "carem i sveštenikom". Ipak, više puta nije umeo da se snađe. Da bi ostvario svoje namere na Zapadu bilo mu je potrebno da očuva usposvetljenu slogu sa papstvom; da bi obnovio na Istoku političko i moralno jedinstvo morao je da štedi monofizite, još uvek mnogobrojne i moćne u Misiru, Siriji, Mesopotamiji, Jermenskoj. Nalazeći se između Rima, koji je zahtevao osudu jeretika, i Teodore, koja je savetovala povratak politici unije Zenona i Anastasija, car, više puta, nije umeo da se odluči; njegova kolebljiva volja trudila se, u čitavom nizu protivrečnosti, da u ovoj dilemi pronađe pomirljivo rešenje. Da bi učinio po volji Rimu, on, jedno za drugim, dozvoli da crkveni sabor u Carigradu 536 g. isključi iz crkve otpadnike, izazva protiv njih proganjanja (537-538 g.), udari na tvrđavu koju je za njih pretstavljao Misir; a da bi učinio po volji Teodori, dopusti monofizitima da obnove svoju crkvu (543 g.) i upe se da dobije od pape, na petom vaseljenskom saboru u Carigradu 553 g., zaobilaznu osudu odluka donetih na četvrtom vaseljenskom saboru u Halkedonu. To je bio spor o Trima poglavljima2) koji je, preko dvadeset godina (543-565 g.), držao carstvo u uzrujanom stanju i izazvao šizmu u zapadnoj crkvi, ne povrativši mir na Istoku. I pored velike surovosti i samovolje koje js upotrebio protiv svojih protivnika, od kojih je papa Vigilije bio najznamenitija žrtpa, Justinijan nije postigao nikakav uspeh. Politika unije i trpeljivosti koju je preporučivala Teodora bila je, bez sumnje, promišljena i mudra; zbog neodlučnosti Justinijanove da se otvoreno opredeli, i pored njegovih dobrih namera, pogoršale su se jedino otpadničke težnje Misira i Sirije i uvećala se njihova narodna mržnja protiv carstva.


1) Za vreme Justinijanove vlade dva kaluđera doneše iz Kine, oko 557 g., tajnu o gajenju svilene bube, koja, dozvoljavajući sirskoj industriji da proizvodi svilu, oslobodi delom Vizantiju od inostranog uvoza.
2) Ovo ime dolazi otuda što se raspra odnosila na izvode iz dela triju bogoslova, Teodora Mopsvestiskog, Teodorita Kirskog i Ive Edeskog, čije je učenje sabor u Halkedonu odobrio i protiv koga je Justinijan izdejstvovao osudu da bi ugodio monofizitima.

 

Vizantiska civilizacija u VI veku

U istoriji vizantiske civilizacije Justinijanova vladavina obeležava presudno doba. Daroviti pisci, istoričari kao Prokopije i Agatija, Lovan Efeski ili Evagrije, pesnici kao Pavle Silenciar, bogoslovi kao Leontije Vizantiski, nastavili su, ne bez sjaja, grčku klasičnu književnost, a u osvit VI veka Roman, "knez meloda", stvorio je pobožno pesništvo, možda najlepši i najosobeniji izraz vizantiskog duha. Sjaj umetnosti bio je još divniji. To je doba kada se dovršavao u Carigradu lagani razvoj koji su pripremale već dva veka razne mesne škole na Istoku, a kako je Justinijan voleo velike građevine, kako je imao sreću da nađe odlične umetnike koji će izvršiti njegove namere i kako je bio u mogućnosti da im stavi na raspoloženje neiscrpna novčana sredstva, spomenici iz toga doba, prava čuda od nauke, smelosti i raskoši, obeležiše u konačnim delima vrhunac vizantiske umetnosti.

Nikada umetnost nije bila raznovrsnija. plodnija, slobodnija; svi načini građenja, svi obrasci zgrada sretaju se tada, bazilike kao Sv. Apolinarija Nuovo u Raveni ili Sv. Dimitrija u Solunu, crkve sa poligonalnom osnovom kao Sv. Sergija i Vakha u Carigradu ili Sv. Vitala u Raveni, građevine u obliku krsta sa pet kubeta kao crkva Sv. Apostola ili mnogi neimarski radovi od kojih je Sv. Sofija, koju su sazidali izmeću 532 g. i 537 g. Antimije Tralski i Isidor Miletski, neosporno remek-delo po osobenosti plana, lakosti sklopa, majstorskoj smelosti rasporeda, veštini postignute ravnoteže, skladnoj lepoti razmera. Duhovita mnogobojnost mramora, tanano izrađeni vajarski radovi, mozaički ukrasi na plavoj i zlatnoj osnovi dali su unutrašnjosti ovih građevina jedinstveni sjaj o kome se još i danas, u nedostatku uništenih mozaika u crkvi Sv. Apostola ili jedva vidljivih pod turskim premazivanjem u Sv. Sofiji, može dobiti izvestan pojam u crkvama u Parencu i Raveni i na osnovu onoga što je ostalo od divnih ukrasa u crkvi Sv. Dimitrija u Solunu. Svuda, u izrađevinama od zlata, tkanine, slonove kosti, u rukopisima, pojavljuje se isto obeležje blistave raskoši i svečane uzvišenosti koje označuje stvaranje novog stila. Pod sjedinjenim uticajem Istoka i staroga veka vizantiska umetnost, za vreme Justinijana, doživela je svoje prvo zlatno doba.

 

Kraj Justinijanovog dela (565-610 g.)

Ako se Justinijanova vladavina posmatra u celini, ne množe joj se odreći neosporna veličina ni ogromni ugled koji je monarhija trenutno pod njim uživala. Pitanje je ipak da li ta veličina nije bila više prividna nego stvarna i da li taj veličanstveni zavojevački napor, zaustavljajući prirodni razvoj istočnog carstva, iscrpljujući ga radi preteranih težnji, nije mu učinio, ukupno uzev, više zla nego dobra. U svima Justinijanovim preduzećima uvek je bilo velike nesrazmere između cilja koji je hteo da ostvari i sredstava kojima je raspolagao za njegovo ostvarenje; nemanje novca bilo je večito zlo koje je usporavalo najlepše planove i koje je kvarilo najpohvalnije namere. Da bi se to zlo otklonilo morali su biti uvećani poreski nameti do tačke kada postaju nepodnošljivi; a kako je, osim toga, za vreme poslednjih godina svoje vladavine, ostareli Justinijan sve više zanemarivao upravljanje poslovima, položaj monarhije, kada je on umro 565 g. u 87 godini starosti, bio je potpuno očajan. U finansiskom i vojnom pogledu carstvo je bilo iscrpeno; na svima granicama ukazivale su se velike opasnosti; u unutrašnjosti zemlje ugled vlasti bio je oslabljen: u provincijama zbog razvitka velikih feudalnih poseda, u prestonici zbog neprestanih sukoba između Zelenih i Plavih; u borbi za život ljudi su pribegavali krajnjim sredstvima; duboka beda vladala je svuda; i savremenici su se sa zaprepašćenjem pitali "kuda su iščezla bogatstva Romeja (Grka)". Prečišćavanje se nametalo: ono je bilo teško i porazno. To su izvršili Justinijanovi naslednici: njegov sestrić Justin II (565-578 g.) Tiberije II (578-582 g.) i Mavrikije (582-602 g.).

Oni odlučno započeše novu politiku. Odvraćajući se od Zapada, gde su, uostalom, Langobardi svojom najezdom (568 g.) oduzeli od carstva polovinu Italije, Justinijanovi naslednici ograničiše se da tamo stvore čvrstu odbranu osnivanjem afričkog i ravenskog egzarhata. Po tu cenu mogli su da svrate svoju paljnju na Istok i da zauzmu prema neprijateljima monarhije odlučniji stav. Zahvaljujući preduzetim merama o preustrojstvu vojske, persiski rat, koji je nastavljen 572 g. i koji je trajao do 591 g., završen je povoljnim ugovorom po kome je Vizantija dobila persiski deo Jermenske. U Evropi, iako su Avari i Sloveni svirepo pustošili Balkansko Poluostrvo, osvajajući utvrđenja na Dunavu, opsedajući Solun, preteći Carigradu (591 g.) i počinjući čak da se trajno nastanjuju, srećni uspesi prenesoše konačno rat preko granice i donesoše do Tise vizantisko oružje (601 g.).

Na nesreću, unutrašnja kriza pokvari sve. Justinijan je vladao krajnje apsolutistički; po njegovoj smrti plemstvo se osili, težnje provincija za odvajanjem ponova oživeše, u cirkuskim strankama opet otpoče vrenje. A kako je vlada bila nemoćna da popravi finansiski položaj, nezadovoljstvo se uveća, pogoršano još i administrativnim rasulom i vojničkim pobunama. Verska politika još više zaoštri opšte rđavo stanje. Posle jednog kratkotrajnog pokušaja trpeljivosti započe pravo proganjanje jeretika; iako je Mavrikije učinio tome kraj, s druge strane, nezgodni sukob koji je dopustio da izbije između carigradskog patrijarha, koji je polagao pravo na vaseljensku titulu, i pape Grgura Velikog poveća staru mržnju izmeću Istoka i Zapada. I pored svojih stvarnih dobrih osobina Mavrikije je, zbog preterane štednje, bio veoma neomiljen. Slabljenje političke vlasti omogućilo je uspeh vojničke pobune koja pope na presto Foku (602 g.).

Surovi vojnik, novi vladalac je mogao da se održi samo pomoću nasilja (602-610 g.); na taj način je postigao da sasvim upropasti monarhiju. Hozroje II, istupajući kao osvetnik Mavrikijev, nastavi rat; Persijanci osvojiše Mesopotamiju, Siriju, Malu Aziju. 608 g. bili su u Halkedonu, prema Carigradu. U zemlji su se ređale pobune, zavere, meteži; celo carstvo vapilo je za spasiocem. On dođe iz Afrike. Iraklije, sin kartaginskog egzarha, obori 610 g. Foku i zasnova novu dinastiju. Posle skoro pola veka potresa Vizantija je bila našla vođu da upravlja njenom sudbinom. Ali isto tako, za to pola veka, Vizantija se bila postepeno vratila ka Istoku. Preobražaj u smislu vraćanja ka Istoku, prekinut dugom Justinijanovim vladavinom, sada se sve više bližio svome potpunom ostvarenju.

 
 
   
 
=> Do you also want a homepage for free? Then click here! <=