aheologija kolekcionarstvo istorija mali oglasi internet aukcije forum chat knjiga gostiju zanimljivosti svetske misterije
   
  Arheologija
  POLUOSTRVO S BLAGOM
 

                  ILEGALNA TRGOVINA ARHEOLOSKIM
                                        

Organizovani kriminal na Balkanu (7) - Ilegalna trgovina umetničkim delima (3):

Umesto poljoprivredom, mnogi žitelji Bugarske, Rumunije, Srbije, Hrvatske, Makedonije, Albanije i Slovenije, uspešno se bave iskopavanjem antičkih predmeta. Arheolozi godinama upozoravaju, policija godinama "uporno traga", a biznis već godinama cveta bez većih problema


Prema zvaničnoj definiciji, arheologija je nauka koja na osnovu spomenika, nađenih u zemlji ili na njenoj površini, odnosno predmeta sistematski iskopanih određenim metodama, tumači i rekonstruiše život i kulturu ljudi u davnoj prošlosti. Istovremeno, u kontekstu ilegalne trgovine umetničkim delima, arheologija je zapravo delatnost koja onima koji je praktikuju omogućava najveću zaradu, najmanje rizika i skoro zanemarljivu opasnost od naknadne kazne. Za razliku od predmeta ukradenih iz muzeja ili privatnih zbirki, predmetima pronađenim ilegalnom "arheološkom" delatnošću najčešće se gubi svaki trag – ili, tačnije, traga o njima u startu nije ni bilo. Prvi problem jeste to što se ilegalna "arheološka iskopavanja" obično obavljaju na neregistrovanim nalazištima, što u prevodu znači da se nikakvom post festum analizom ne može utvrditi tačan inventar pronađenog. S druge strane, ista je situacija i kad se iskopavanja vrše na registrovanim lokalitetima: čak i pravi arheolozi, upućeni u neke elemente određenog nalazišta, morali bi biti prilično vidoviti da bi makar naslutili šta sve tu može da se nađe, odnosno do čega je neki "arheolog amater" mogao da dođe. Imajući u vidu takvu situaciju, nije ni čudo što Interpolove poternice, baš kao i spiskovi umetničkih dela nestalih s teritorije određene države, najčešće ne sadrže arheološke predmete. Za tu vrstu potrage neophodni su osnovni podaci o nestalom predmetu, njegova fotografija ili bar opis, a potpuno je iluzorno očekivati da neko napravi takvu dokumentaciju za kulturna dobra koja zvanično nisu pronađena i koja su prokrijumčarena na neko ilegalno inostrano tržište. Tako nedokumentovana, ova dobra su među raznoraznim svetskim kolekcionarima izuzetno cenjena – u zavisnosti od epohe iz koje potiču i materijala od kog su napravljena, ona ponekad dostižu cenu od nekoliko stotina hiljada evra. Kad se sve to sabere i oduzme, jasno je da je ilegalnim trgovcima mnogo praktičnije da se bave "arheologijom" nego autorskim umetničkim delima. Za krađu tih dela, neophodno je isplanirati upad u muzej ili privatnu zbirku, neophodno je angažovati "stručna lica", dok je organizacija arheoloških iskopavanja znatno jednostavnija.


TRADICIJA KOJA TRAJE
 
Ilegalna arheološka iskopavanja i krijumčarenje iskopanih predmeta spadaju u delatnosti s prilično dugom tradicijom. Svojevrsne preteče današnjih kopača i krijumčara jesu sve one silne evropske aristokrate i naučnici koji su svojevremeno harali po Africi, Grčkoj i Maloj Aziji, odnoseći svoje nalaze u zemlje iz kojih su došli – zahvaljujući njima, Velika Britanija i Nemačka, na primer, poseduju najbogatije arheološke zbirke od kojih su neke i dalje predmet međudržavnih sporova. Trgovina arheološkim predmetima bila je raširena i na prostoru Balkana. Uprkos tome što je ovaj prostor u arheološkom smislu bio manje atraktivan od, recimo, Egipta, putopisci iz XVIII i XIX veka beleže da artefakti starih balkanskih civilizacija obično završavaju u Beču ili Pešti.


Iako su u međuvremenu praktično svuda u svetu počela i zvanična iskopavanja, formirane službe koje brinu o nalazištima i ustanovljena kakva-takva zakonska regulativa, ova tradicija ipak je nastavljena sve do savremenog doba. Glavni "krivac" ovoga puta jeste – tehnologija. Ručni metalni detektori koji su u početku korišćeni isključivo za prava naučna arheološka iskopavanja, vrlo brzo postali su glavno oruđe ilegalnih kopača i njihovih saradnika. Savet za britansku arheologiju je 1995. na svojoj teritoriji obavio istraživanje kojim je ustanovljeno da je u periodu između 1988. i 1995. zahvaljujući detektorima oštećeno ili nepovratno uništeno 188 registrovanih antičkih spomenika u Britaniji. Slična je situacija u Francuskoj, Nemačkoj, pa i u Austriji: jedan arheolog iz Srbije onomad je posvedočio kako je na najvećem austrijskom nalazištu Karneuntum video tragače sa detektorima "kako idu postrojeni kao u streljačkom stroju".


Inače, svi međunarodni kodeksi kojima je cilj smanjenje ilegalne trgovine umetničkim delima, posebno se bave problemom arheoloških predmeta, njihovim nezakonitim iskopavanjem i krijumčarenjem. Razlog je jednostavan: iako se u svim slučajevima krađe umetničkih dela nanosi šteta državi ili prvobitnom vlasniku, ilegalno iskopavanje nanosi dodatnu, trajnu štetu određenom arheološkom lokalitetu, remeti kontekst spomeničke celine i na taj način direktno utiče na rezultate svakog budućeg naučnog istraživanja.


KUĆNA RADINOST


Jedna od glavnih prednosti trgovine arheološkim predmetima u odnosu na ilegalnu trgovinu umetničkim slikama, skulputrama, nameštajem i ostalim kulturnim dobrima, jeste raznolikost angažovanog "kadra". Naime, dok su za pljačke u pravom smislu te reči neophodni "eksperti" i ozbiljna organizacija, u ilegalnim iskopavanjima najčešće su angažovani čisti amateri – u evropskim zemljama to su obično ljudi bukvalno pokupljeni s ulice, dok je na Balkanu situacija donekle specifična. Zahvaljujući činjenici da su na ovom prostoru trag ostavila mnoga carstva i razni osvajači, registrovana i neregistrovana nalazišta nalaze se na svakom koraku. Kako to podrazumeva i obradive njive i livade u privatnom vlasništvu ili oblasti u neposrednoj blizini naseljenih mesta, glavni balkanski kopači zapravo su "meštani", odnosno oni kojima se posrećilo da žive baš tu gde žive.


Zakonska regulativa ovih (arheološkim blagom bogatih) zemalja podrazumeva da sve što je nađeno na zemlji ili neposredno ispod njene površine spada u domen zaštićenih kulturnih dobara i da, kao takvo, mora biti prijavljeno i predato nadležnim institucijama. Međutim, u tim istim (arheološkim blagom bogatim) zemljama uobičajena je praksa da za zakone malo ko mari – tim pre što nalazačima vrednih arheoloških predmeta država garantuje mizerne novčane nagrade, dok im ilegalni trgovci nude pravo bogatstvo. No, arheolog amater i ilegalni trgovci ne počinju svoje poslovne kontakte tek posle iskopavanja nekog predmeta. Uhodana je praksa da svaki "arheolog" ima svog trgovca, koji mu obezbeđuje opremu za kopanje, a koji za uzvrat ima pravo na otkup iskopanog. Jedan od primera, zabeležen u slučaju avarskog pojasa (vidi okvir), podrazumeva da trgovac obezbedi opremu "na veresiju" i da dug otpiše pošto dobije nekoliko iskopina. Pored tog, postoje i primeri u kojima trgovac samo nabavi opremu, dok mu kopači amateri to plate novcem kad im se poslovi uhodaju.


Ono što je ovde bitno jeste činjenica da opremu za kopanje "arheolozi" unapred kupuju od ilegalnih trgovaca, što zapravo znači da nije reč o neinformisanim žrtvama, već o ljudima koji su unapred svesni zarade koju mogu obezbediti i ljudima koji su, samim tim, jedna od bitnih karika u lancu ilegalne trgovine. U brojnim sudskim procesima, mnogi od ovih ilegalnih kopača tvrdili su kako nisu znali da čine nešto nezakonito, ali je retko ko mogao da poveruje u takvu priču. Retko ko, izuzev nadležnih sudskih organa koji su im obično određivali simbolične novčane kazne. U tom smislu, možda je najkomičniji slučaj koji je 1998. izneo požarevački arheolog Milan Pindić. U razgovoru za "Nedeljni telegraf" on je ispričao kako je onomad čuo da je u selu Kličevac pronađen olovni sarkofag i kako je otišao da seljaku koji ga je otkopao ponudi otkup u ime muzeja. "Rekao sam da ćemo doći po njega. Kad sam svratio drugi put, od sarkofaga ni traga ni glasa. Prijavio sam seljaka. Na sudu se branio da su olovni sarkofag pojele svinje! Sudija mu se smejao i odrezao mu kaznu od samo 500 dinara."
 
Žitelji arheološki bogatih regiona ne zarađuju samo iskopavanjem, već i "rentiranjem" svojih njiva. U zavisnosti od veličine terena i njegove lokacije, njive se ustupaju drugim kopačima za nekoliko stotina ili hiljada evra, s tim da se vlasnik odriče prava na bilo šta što bude iskopano. Isplativost kopanja ili rentiranja njiva, blagonaklonost sudskih organa i uporno ćutanje nadležnih državnih institucija doprineli su, naravno, daljem širenju unosnog biznisa i njegovom daljem modernizovanju.


TEHNIKA NARODU


Ilegalno iskopavanje arheoloških predmeta na Balkanu doživljava pravi procvat početkom osamdesetih godina, kada počinje slobodniji uvoz detektora za metal. Ove spravice, relativno niske cene, pokazale su se korisnim u legalnim arheološkim iskopavanjima širom sveta, s tim što za njihovu pravilnu naučnu upotrebu postoje određena pravila. No, u slučaju ilegalnih kopača takva pravila ne važe: nemilice iskopavajući metalne predmete, mnogi od njih su nepovratno uništili prateću keramiku ili predmete od drugih materijala. Bez obzira na to, retke su države koje su strogo ograničile upotrebu ovog "oruđa". U regionu Balkana, možda je najpozitivniji primer Rumunija koja je zbog raširene upotrebe detektora bila prinuđena da čitavu stvar strogo reguliše. "Fizičko ili pravno lice koje poseduje/prodaje detektore za metal, obavezno je da pribavi dozvolu okružnog policijskog inspektorata, Glavne policijske jedinice u Bukureštu ili druge policijske ispostave u oblasti u kojoj je prijavljeno", navodi se u državnom aktu o upotrebi detektora. Na osnovu ovog dokumenta, "osobe koje imaju dozvolu i upisane su u arheološki registar, a koje nameravaju da koriste detektore za metal", pre nego što uopšte prijave posedovanje detektora, moraju da obezbede i dozvolu Ministarstva kulture i vera. To ipak nije sve, jer se u tački sedam jasno navodi: "Upotreba detektora za metal na arheološkim nalazištima, u oblastima od arheološkog značaja, kao i u oblastima u blizini arheoloških nalazišta, dozvoljena je jedino na osnovu prethodne dozvole Ministarstva kulture i vera."


Bez obzira na ovakva pravila, kao i na zakone koji u okviru zabrane uništenja ili oštećenja kulturne baštine podrazumevaju i ilegalna iskopavanja, arheolozi amateri nastavljaju da rade i u Rumuniji i u drugim državama. Krajem devedesetih, u regionu je čak došlo i do povećanja investicija u posao. Naime, kako su do tada postojeća nalazišta već bila istrošena i kako je iz njih iskopano sve do čega se moglo doći, kopači su najpre nabavili specijalne detektore sa sondama koje se guraju u zemlju i detektuju metal na većim dubinama. Posle toga, sledila je kombinacija traktor-detektor u kojoj su morala da budu angažovana bar dva kopača: jedan koji preorava njivu i drugi koji ga sledi s detektorom u rukama. Kada su 1996. novinari "Ilustrovane politike" u selu Drmno kod Kostolca zatekli takav "par", jedan od njih im je objasnio da "to niko ne može da mu zabrani" jer je njiva njegovo vlasništvo, a "ako neko samo pokuša, ubiću ga".


U međuvremenu, ustanovljeno je kako ni od oranja nema neke vajde, pa je čitava stvar dodatno olakšana. Tokom 1998. u selima oko nalazišta Viminacijum počela je upotreba specijalnog traktora koji je interno bio poznat kao "arheološki plug s prevrtaljkom". Naime, iako je uobičajena dubina oranja maksimalno 40 cm u dubinu, seljaci su se domogli moćnog traktora "ursus" koji je opremljen specijalnim ralom za oranje do čak 80 cm dubine. Pošto se zemlja iseče do te dubine, ona se specijalnim sistemom podiže u vazduh i razbacuje, otkrivajući tako nove arheološke slojeve. Nalazi su bili takvi da se mnogim domaćinstvima isplatilo da se potpuno posvete ovoj aktivnosti: mediji su zabeležili da se u okolini Viminacijuma može videti kako "kad traktor krene, iza njega ide pet-šest ljudi, žena, dece, cela porodica i brižljivo ispituju šta sve ima u toj zemlji". Najradikalniji primer "duboke brazde" ipak je zabeležen u Bugarskoj, gde je u nekoliko navrata za ilegalna iskopavanja korišćen čak i pravi bager.


Posebno je zanimljiva priča o primeni tehnike na nekim specifičnim nalazištima, odnosno na terenima gde traktori nisu od koristi. Za Hrvatsku je, recimo, karakteristična podvodna arheologija koja podrazumeva specijalnu opremu za ronjenje, ali i sonde, monitore itd. Tokom poslednje decenije, zabeleženo je nekoliko slučajeva u kojima su glavni akteri bili dobro obučeni, obrazovani i opremljeni strani državljani (najčešće Nemci ili Italijani), kao i domaći "vodiči" dobro upoznati s terenom. Glavna meta u tim slučajevima bile su amfore koje se još uvek mogu naći u Jadranskom moru, a koje na stranom tržištu dostižu cenu od nekoliko stotina hiljada evra.



Zlatnici iz Rumunije

 
 
S druge strane, pošto su uskraćeni za morska istraživanja, srpski kopači su se, pored njiva i livada, dokazali i u jednoj pećini. Reč je o pećini "Lazarica" u okolini Bora, u narodu poznatoj kao mesto na kojem se hajduk Lazar svojevremeno krio od Turaka i tu sakrio "nepojmljivo bogatstvo". Zahvaljujući toj legendi, "Lazaricu" su više puta posetili tragači za zlatom, opremljeni kako detektorima za metal tako i najsavremenijom speleološkom opremom. Epilog te priče prilično je žalostan: ne našavši blago, ovi "speleolozi" su bes iskalili lomeći stalaktite, zbog čega su nadležni zakatančili ulaz u pećinu i zabranili turističke posete.


Pored tehnike, važan deo opreme ilegalnih kopača jeste i – literatura. Da bi mogli bar da naslute šta su zapravo iskopali, većina ilegalnih kopača poseduje albume antičkog novca ili knjige koje bi mogle da im pomognu u datiranju iskopina. (Taj detalj samo je još jedan od pokazatelja da ilegalni kopači nisu tek neuki ljudi koji pojma nemaju čime se zapravo bave.)


ŠEST KORAKA ZAOSTATKA


Na osnovu slučajeva u kojima je mreža ilegalne trgovine arheološkim predmetima otkrivena, može se zaključiti da su neovlašćeni kopači samo prva karika u dobro organizovanom lancu. Sledeću kariku predstavljaju dileri na terenu, koji su u svakodnevnom direktnom kontaktu s njima – osim što kopače često snabdevaju neophodnom opremom i literaturom, njihova glavna uloga je otkup iskopina po relativno niskim cenama. Kako su, zbog slabe platežne moći stanovništva, balkanske zemlje izuzetno loše tržište za ovakve predmete, iskopine se potom prebacuju u inostranstvo. Tu na scenu stupaju trgovci, čija je zarada najveća: prodajući iskopine velikim kolekcionarima, oni na ovom poslu inkasiraju iznose i po nekoliko stotina puta veće od onih koji su, na početku priče, isplaćeni ilegalnim kopačima.


Iako krijumčarena dela ponekad budu zaplenjena, iako krivci ponekad budu uhvaćeni, disproporcija između broja rasvetljenih slučajeva i broja predmeta za koje se pretpostavlja da su prodati u Zapadnoj Evropi ipak je velika. Kao razlozi za tu situaciju navode se nepostojanje ili malobrojnost specijalizovanih policijskih jedinica, neorganizovanost carinskih službi i slaba primena postojećih zakona. Pored svega toga, važan faktor dugo je predstavljala i korumpiranost policije i sudskih organa na licu mesta. Kada su u Rumuniji 1996. počela masovna ilegalna iskopavanja na lokalitetu Orastije, Rusu Peskaru, direktorka Istorijskog muzeja u Devi, obavestila je policiju o tome. Uprkos jasnim pokazateljima o događajima u toj oblasti, policija jednostavno nije reagovala. Policijska istraga počela je četiri godine kasnije, ali tada je već bilo kasno: iz ove oblasti već je odneto hiljade vrednih predmeta (vidi okvir). Isto tako, kada je u požarevačkom kraju prizor ilegalnih kopača na njivama postao potpuno uobičajena pojava, arheolozi su bili suočeni sa zidom ćutanja. Već pomenuti arheolog Milan Pindić ispričao je 1998. kako je prošao kada je prijavio nestanak 553 ilegalno iskopana srebrnjaka u selu Topolovnik: "Svima sam prijavio njihov nestanak, čak i republičkom MUP-u. U Numizmatičkom društvu smejali su se mojoj naivnosti. Rekli su mi da su policajci među glavnim numizmatičarima i kolekcionarima." Ista stvar događala se i onima koji su nadležnima dostavljali podatke o onima koji učestvuju u mreži ilegalne trgovine – tih devedesetih, kopači i trgovci bili su jednostavno nedodirljivi.


"Muzej šalje krivične prijave još od 1993. Dostavljali smo i registarske tablice vozila, imena ljudi. Ništa se nije desilo! I dalje smo tragače sretali kad se vraćamo sa lokaliteta. Mi završavamo u dva popodne i idemo u Požarevac, a oni tek onda kreću na posao. Mimoiđemo se na putu! I šta da radimo? Ne možemo mi da ih hapsimo", požalili su se svojevremeno požarevački arheolozi.


U međuvremenu, situacija se donekle promenila. Pripreme za ulazak u EU, odnosno ozbiljnija primena zakonske regultive i kakva-takva reorganizacija policije, doprinele su većoj efikasnosti u otkrivanju krijumčara i kopača, ali nikako i iskorenjivanju njihove delatnosti. U novim okolnostima, oni su samo postali pažljiviji. Balkanski arheolozi već godinama upozoravaju na uništenje kulturnog blaga, ističući da arheološki lokaliteti moraju biti bolje zaštićeni – tom zahtevu se, međutim, nigde nije izašlo u susret. "Mi smo uvek u trci s divljim kopačima, jer oni poseduju mnogo sofisticiraniju opremu. Lopovi imaju elektronske uređaje i metal-detektore. U odnosu na njih, mi smo šest koraka iza", objasnio je skopskom "Vremenu" direktor muzeja u Đevđeliji Boban Husenoski. Po njegovim rečima, za fizičko obezbeđenje lokaliteta u Makedoniji jednostavno nema sredstava, a osim lokaliteta Stobi, jedino manastir Sveti Jovan Bigorski ima stražarsku službu. Slična je situacija i u Rumuniji. Nekoliko tamošnjih parlamentaraca nedavno je zatražilo da se najveća rumunska nalazišta stave pod zaštitu nacionalne žandarmerije, ali se o tom predlogu nije čak ni raspravljalo.
 
Nedostatak novca nije prepreka samo kad je reč o zaštiti nalazišta: u Srbiji, na primer, veliki problem predstavlja to što neka od započetih arheoloških iskopavanja nikada nisu okončana, pa napušteni lokaliteti često predstavljaju odličnu metu za ilegalne kopače. Najdrastičniji slučaj dogodio se još 1997, kada je na lokalitetu Šarkamen pronađeno skrovište mauzoleja u kome je zatečeno 38 komada zlatnog nakita: tek što su arheolozi napustili nalazište, tragači za blagom su polupali ogromne kamene ploče mauzoleja teške po pola tone. Krivci nikada nisu otkriveni, a slična stvar dogodila se i godinama kasnije. "Početkom ove godine, odmah za arheološkom ekipom koja je locirala antički amfiteatar na području Viminacijuma, noću su došli ilegalci i traktorima sa specijalno ugrađenim plugovima za raskopavanje, ‘obradili’ zemljište. Pri tom su uništili četiri mermerna stuba i ogromne delove pojedinih arheoloških slojeva, što se nikada više ne može nadoknaditi", ispričao je 2004. Željko Jež, tadašnji savetnik načelnika Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala.
 
Širenju ilegalne trgovine umetničkim delima u regionu Balkana doprinelo je mnogo faktora: bogatstvo arheoloških nalazišta, muzeja, crkava i privatnih zbirki, nedosledna primena zakonske regulative ili njene manjkavosti, nepostojanje specijalizovanih policijskih jedinica, neobučenost carinskih službi, nestabilna politička situacija, sveopšta korumpiranost. Uprkos tome, na Interpolovoj listi zemalja koje su najviše pogođene ovom vrstom organizovanog kriminala, zemlje jugoistočne Evrope ne zauzimaju vodeća mesta. Ta činjenica, međutim, nikako nije utešna. Da bi krađa ili krijumčarenje uopšte bili zvanično zabeleženi, neophodno je navesti sve podatke o nestalom predmetu. Zahvaljujući sticaju brojnih okolnosti, pre svega činjenici da se na Balkanu najviše uništavaju neregistrovana arheološka nalazišta, takvi podaci o većini nestalih dela jednostavno ne postoje. Posle svega, čini se da je to zapravo i najveći problem – tražiti nešto za šta se ne zna šta je, kakvo je, čije je i odakle je, ravno je apsurdu. Desetine hiljada antičkih predmeta koji su iskopani na Balkanu, a završili u zbirkama zapadnoevropskih, američkih i japanskih kolekcionara, zauvek su izgubljeni. Ono što, međutim, još uvek postoji jesu krijumčari, ilegalni kopači, korumpirani inspektori, neozbiljne sudije i ratni profiteri koji su delovali ili još uvek deluju na ovim prostorima. Istraga o poreklu njihove imovine mogla bi da bude dobar početak sistemske borbe protiv ilegalne trgovine umetničkim delima i arheološkim predmetima. U suprotnom, potraga za "balkanskim blagom" trajaće sve dok to blago zauvek ne nestane. A to valjda niko ne želi.


Istraživači: Svetlana Vasović-Mekina (Slovenija), Ivica Đikić (Hrvatska), Gostimir Popović i Slobodanka Dekić (Bosna i Hercegovina), Siniša Stanković (Makedonija), Jeta Xhara i Zana Limani (Kosovo), Paul Radu (Rumunija), Petia Vladimirova (Bugarska), Altin Raxhimi (Albanija), Slobodan Georgijev, Tamara Skrozza, Dejan Anastasijević, Miloš Vasić ("Vreme", Srbija).

Koordinator istraživanja: Aleksandar Ćirić


Realizaciju projekta "Organizovani kriminal na Balkanu" pomogla je Evropska Unija preko Evropske agencije za rekonstrukciju, u okviru programa "Podrška profesionalnom razvoju medija u Srbiji" koji implementira Medija centar.

Antrfile:


Ponuda i potražnja

Antički šlem koji na crnom bugarskom tržištu može da se kupi za 20.000, na aukciji u Minhenu dostiže cenu od skoro pola miliona evra. Za zlatnik iskopan na rumunskoj teritoriji, nalazačima se plaća nekoliko desetina evra, dok isti taj zlatnik na nekoj svetskoj pijaci košta po nekoliko hiljada evra. Takav cenovnik i više nego brojna registrovana i neregistrovana arheološka nalazišta na Balkanu, učinila su ovaj region omiljenim stecištem raznoraznih dilera i trgovaca, a ilegalno bavljenje arheologijom jednim od unosnijih poslova.

Politički kontekst


Za razliku od većine balkanskih eksperata koji problem ilegalne trgovine umetničkim delima definišu isključivo kao deo mreže organizovanog kriminala, neki makedonski stručnjaci su u čitavu priču uključili i nove, čisto političke elemente. U septembarskom izveštaju Balkanske istraživačke mreže, navodi se da se zbog nedovoljne zaštite makedonskih lokaliteta i zbog organičenih fondova, arheološko blago masovno iznosi iz zemlje. Predstavnik Uprave za zaštitu kulturnog nasleđa izjavio je za ovaj izveštaj da je "divlje kopanje dostiglo alarmantne dimenzije", a profesor arheologije na skopskom univerzitetu Dragi Mitrevski istakao je da je "odnos između otkrivenih i zaplenjenih predmeta i onih koji se iznose iz Makedonije, u najboljem slučaju, jedan prema deset". Prema istom izvoru, u Makedoniji se najčešće pljačkaju lokaliteti na kojima ima bronzanog nakita i novca iz perioda od VII do I veka p.n.e. I profesor Mitrevski i profesor Nikos Kausidis zbog toga ističu da se švercom kulturnog blaga ugrožava i makedonska istorija. "Susedne države su u prošlosti prisvajale makedonsko nacionalno blago, a makedonska vlada nije uložila dovoljno napora da vrati arheološke predmete iako na to ima pravo prema međunarodnim konvencijama", objasnio je Kausidis.

Ideju koja je u Kausidisovoj izjavi samo provejavala, mnogo je konkretnije izrazio direktor Uprave za zaštitu kulturnog nasleđa Makedonije Jovan Ristov u intervjuu za skopski "Dnevnik" objavljen 12. oktobra 2005. Na pitanje novinara da li se "zbog aktivnosti involviranih stranih državljana, pre svega onih iz Grčke, može govoriti o nekakvoj teoriji zavere", Ristov je odgovorio: "...Dosta naših predmeta odlilo se u Solun i druge otkupne centre. Grčka strana je ovde nastupala organizovano – da li je to bilo preko vlasti ili preko nevladinog sektora – da ne ulazimo u detalje, jer je to irelevantno u ovom slučaju. Za nas je to ‘druga strana’. Da li ćemo mi to priznati ili ćemo u ime politike nešto prećutkivati, stavljati u neka druga pakovanja ili diplomatski rečnik – to je pitanje ocene." Koliko je za sada poznato, grčka strana nije odgovorila na ove optužbe.


Avarska misterija


Na top-listi najvećih afera u vezi s ilegalnom trgovinom umetničkim delima u Srbiji, prvo mesto verovatno bi zauzela priča o Avarskom pojasu. Sve je počelo davne 1992. kada je izvesni Slavko Kozak na teritoriji sela Divoš kod Sremske Mitrovice pronašao zlatni pojas težak više od jednog kilograma ukrašen poludragim kamenjem, za koji je kasnije utvrđeno da je pripadao lično avarskom kaganu. Prema proceni koju je 1997. dala dr Ivana Popović iz Instituta za arheologiju, vrednost pojasa je približno milion evra (dva miliona tadašnjih nemačkih maraka), s tim što poznavaoci tržišta tvrde da bi na aukciji negde u svetu ovaj primerak dostigao i magičnu cifru od nekoliko stotina miliona evra. Naime, svetski kolekcionari znaju da izdvoje milione samo za delove sličnih pojaseva iz raznih epoha.

Već pomenuti Kozak nikako nije čovek koji je do ovako vrednog nalaza došao slučajno – u kasnijem sudskom procesu utvrđeno je da mu je u tome i te kako pomogao detektor za metal. E sad, odakle običnom poljoprivredniku takva oprema? Jednostavno. Dobio ga je od dilera antikvitetima Mitketa Simeonovskog kome je "dug" otplatio već za dva meseca i to u vidu novčića i drugih predmeta koje je uz pomoć detektora pronašao. Kako su Kozak i njegov brat Bogdan sličan odnos imali i s dilerom Zoranom Lalićem, ovaj je odmah bio pozvan da se dogovore oko cene – on dolazi, procenjuje pojas i snima ga kamerom. U međuvremenu, međutim, braća su pozvala i Simeonovskog i s njim odmah ugovorili prodaju pojasa za 120.000 maraka. Lalić je obavešten da je posao okončan, a odmah potom, u policijskoj akciji o kojoj se dugo pričalo, zlatni pojas nađen je u stanu Mitketa Simeonovskog. Posle višegodišnjeg sudskog procesa, Slavko Kozak je 1997. dobio osmomesečnu zatvorsku kaznu, uslovno na tri godine, dok su Bogdan Kozak i Simeonovski prošli još bolje: osuđeni su na dva meseca zatvora manje, takođe uslovno. Navodno, nedozvoljena trgovina nije bila dokazana jer novca nije bilo, dok su učesnici kažnjeni samo za svoje neostvarene namere.

Apsurdima tu nije kraj – u tekstu koji je 6. oktobra 2005. objavio nedeljnik "NIN" iznosi se čitav niz novih, potpuno neverovatnih misterija. Tu se, pre svega, pojavljuje ime Antona Tkaleca (poznatog i po aferi Sevso) za koga se još 1992. sumnjalo da je zapravo poslodavac Zorana Lalića – navodno, Lalić je snimao pojas za potrebe Tkaleca, a ovaj je (posle neobavljenog posla) jednostavno obavestio policiju o blagu iz Divoša. U mini-intervjuu za "NIN" Simeonovski tvrdi da mu je Tkalec zapravo "namestio" jer nije došao do pojasa, kao i da je Tkalec kupio brod Draganu Karleuši, bivšem načelniku odseka za zaštitu kulturnih dobara pri UPBOK-u. Tkalec i Karleuša ovu tvrdnju demantuju, ali čitava stvar verovatno se neće završiti samo na tome. Naime, Simeonovski još kaže da avarski pojas niko već godinama nije video. Navodno, nije bio pokazan čak ni na suđenju. Tvrdnja zvuči u najmanju ruku sumanuto, ali ako se zna da novinari "NIN"-a, i pored višemesečnih pokušaja, telefonskih poziva i raznoraznih molbi nisu dobili dozvolu da ga vide, ona ipak dobija na težini. Sem ukoliko nadležni ipak odluče da ovakav nalaz, trinaest godina posle iskopavanja, konačno prikažu javnosti.

Nindže iz Alba Julije


Najveća rumunska afera i jedna od većih balkanskih svakako je krijumčarenje arheoloških predmeta s nalazišta u regionu Orastije. Sve je počelo još 1996. godine, kada je meštanin Jan Pricajan u ovom regionu otkrio 300 zlatnika koje je prodao Nacionalnom istorijskom muzeju – kao nagradu, primio je milion rumunskih leja za svaki zlatnik, što je bilo znatno manje od 2500 dolara koje bi dobio prodajom novčića na inostranom tržištu. Privučeni ovom pričom, žitelji tog područja su odmah potom počeli masovno da traže izgubljeno antičko blago: mreža ilegalnih tragača, dilera i trgovaca vrlo brzo se širila, pa su u ovom kraju počele da niču nove kuće i da se voze luksuzni automobili. Hapšenja su, međutim, bila retka, tj. uhapšen je samo jedan krijumčar koji je pokušao da preko rumunsko-mađarske granice prenese 200 zlatnika. Direktorka muzeja u Devi Rusu Peskaru upozorila je policiju na već rašireno krijumčarenje kulturnih dobara, ali se na tom planu ništa nije događalo sve do 2000. kada je počela policijska istraga. U tom trenutku, otkrivena su tri detektora za metal, 1700 zlatnika spremnih za "izvoz", ali je za neke iskopine već bilo suviše kasno.

Izvesni Andrej Vartik, inače jedan od ljudi pominjanih u kontekstu ilegalnih iskopavanja, ispričao je da je samo tokom 1999. iz regiona Orastije izneto 27.000 dačanskih zlatnika, a njegove reči potvrdili su još neki izvori. Kako lokaliteti u ovom regionu u međuvremenu nisu bili specijalno zaštićeni, ilegalna iskopavanja su nastavljena. Zbog svega toga, davno započeta istraga još traje – prema zvaničnom saopštenju rumunske policije, poslednja akcija izvedena je 31. maja 2005. a deo tog saopštenja možda najbolje ilustruje raširenost i organizovanost mreže krijumčara. "Istražne radnje u vezi s ilegalnim iskopavanjima i korišćenjm detektora za metal u regionu Orastije i dalje traju. Sledili smo krijumčarsku mrežu koja je iz zemlje iznela zlatnike i zlatni nakit u vrednosti od 1,5 milion dolara. U saradnji s regionalnim centrom za borbu protiv organizovanog kriminala i ekipom istražitelja, Generalni policijski inspektorat pretražio je nekoliko gradova u oblasti Alba Julija (deo regiona Orastije). Pretragu je obavilo 135 policajaca, a uhapšeno je devet osoba koje su osumnjičene za organizovani kriminal, nezakonitu upotrebu detektora za metal, neovlašćeno iskopavanje na arheološkom nalazištu Hunedora i ucenu. U pretraženim kućama pronađeni su: detektori za metal, strana valuta, pištolj, meci, bejzbol palice, sekire, Nindža-mačevi i predmeti koji predstavljaju kulturna dobra."


Autor: TAMARA SKROZZA
 BLAGOM

 
   
 
=> Do you also want a homepage for free? Then click here! <=