aheologija kolekcionarstvo istorija mali oglasi internet aukcije forum chat knjiga gostiju zanimljivosti svetske misterije
   
  Arheologija
  Rel.ist.Slovena
 
Henrik Lovmjanjski

Religija Slovena

2. Religija istočnih Slovena

A. Problem politeizma

Posle prijema hrišćanstva ruski narod je vekovima, a u vidu izvesnih relikta sve do dana današnjeg, sačuvao verovanje u duhove umrlih i demone kao i u uspešnost njihovog mešanja u zemaljske stvari; isto ta­ko nije izgubio poverenje u magična sredstva, niti je zaboravio načine njihovog korišćenja. O tim aspektima religije, sa kojima se sveštenstvo ne baš uspešno i sistematično borilo, govore relativno brojni pisani iz­vori, dok o politeizmu znaju malo, mada i te vesti često zahtevaju kri­tički prilaz. Čemu pripisati "ćutljivost" izvora o tom pitanju? Da li je u pitanju bila slabost slovenskog politeizma, njegovo rano iščezavanje, neostavljanje tragova za sobom, drugačije nego što je to bilo sa obliž­njim skandinavskim politeizmom, ili se radilo o unutrašnjem otporu sveštenstva koje se uzdržavalo da piše o ogavnim paganskim idolima? Poslednji problem pre se ne računa, s obzirom da je polidoksiji po­svećeno dosta pažnje, međutim ćutanje je simptomatično i upozorava na to da ne treba očekivati otkriće većeg istočnoslovenskog panteona. Prve vesti o istočnoslovenskim bogovima pružaju ruskogrčki spo­razumi iz X veka, pozivajući se na garanciju koju pružaju zakletve u natprirodne sile: da će se sklopljeni ugovori poštovati. Kao što i ugo­vorima između država Mitana i Hetita treba da zahvalimo za najstarije podatke o indoevropskim božanstvima. I prvi, Olegov ugovor iz 911, sačuvan in extenso, ne pominje bogove, međutim zabeležio je da je Ru­sija potvrdila ugovor "kunući se u oružje svoje" ili, upotrebila je ma­gično sredstvo, koje je očigledno zadovoljilo vizantijsku stranu. Tek ugovor koji je 944. sklopio Igor, prvi put pominje Peruna:

Bilo koga sa ruske strane ko želi da naruši ovo prijateljstvo, svakog ko je primio hrišćanstvo, neka stigne osveta svemogućeg Boga, neka u ovom i budućem životu bude osuđen na smrt, a oni koji nisu kršteni ne­ka ostanu bez Božje i Perunove pomoći, neka ih ne čuvaju vlastiti štitovi i neka ih seku vlastiti mačevi, neka ginu od vlastitih strela i drugog oružja i neka budu robovi u ovom i budućem životu.


Bog i Perun treba da bdiju nad tim da se Rusi pridržavaju zaklet­ve. Bog pomenut na prvom mestu sigurno nije bio bog neba, kako je to pretpostavljao A. Giljferding210, već hrišćanski Bog, "svemogući", sa čijim se sankcijama slagao knez Igor, koji nije osećao odbojnost prema njemu, kao kasnije njegov sin Svjatoslav. Međutim, proučavaoce je znatno više intrigiralo pitanje staroslovenskog značaja i porekla Peru-na, dobro poznatog iz Povesti vremenih let; ovde ćemo prikazati noviju fazu te diskusije. U njoj su vodile borbu tri koncepcije porekla: 1) do­maća i indoevropska etimologija, 2) normanska, 3) domaći nazivi i kult koji se razvijao pod skandinavskim uticajem. Na slovensko poreklo Pe-runa bacao je senku ugovor iz 944. godine, jer je izgledalo da predstav­lja skandinavskog Tora, koji budno prati pridržavanje zakletve, jer dokument među potpisnicima pominje mnogo više skandinavskih ime­na, a zakletva u oružje, čiji su tragovi očigledni i u tom sporazumu, bila je germansko svojstvo, kao i strah od ropstva u budućem životu" . Prema tome, da se lice Perun iz sporazuma uopšte može smatrati slo­venskim božanstvom, nisu li Norman! uveli u Rusiju svoga Tora pod slovenskim imenom Perun? Tako je smatrao S. Rožnjecki ne sum­njajući u to da je Perun najpre bio slovensko božanstvo identifikovano sa Torom212. Izvestan skandinavski uticaj na kult Peruna nije isk­ljučivao ni M. Gruševski213, dok je E. V. Anjičkov smatrao da je kult Peruna imao družinsko-kneževski karakter i da ga je tek Vladimir I nametnuo s Novgorodom celoj Rusiji214, što bi ukazivalo na skandinav­sko poreklo božanstva. Pretpostavke pomenutih sudova samo su deli-mično ispravne: ugovor je kao potpisnike, pored brojnih imena Normana, pomenuo i "sve ljude ruske zemlje", znači mnogo više Slo-vene, a zakletvu na oružje znali su i drugi narodi, osim Germana ", ta­ko da ona ne dokazuje normansko poreklo mitološke sankcije. Od izuzetnog je značaja etimologija - da li je Perun ime slovenskog ili stranog porekla. Mišljenja proučavalaca ove teme bila su podeljenja. L. Niderle se stavljao u odbranu domaćeg porekla Perunovog imena, koje su F. Korš i neki drugi proučavaoci osporavali, kao i kulta koji je Prokopije potvrđivao, a isto tako su ga potvrđivali brojni nazivi me-sta vezanih za Perunovo ime, što je, po autorovom mišljenju, bar do­nekle odraz poštovanja odavanog tom božanstvu, koje se javlja na teritoriji svih Slovena. Po mišljenju Niderlea, i srednjevekovni pisani izvori potvrđuju da je taj kult sačuvan u ruskom narodu i posle prima­nja hrišćanstva. Jednom reči, prihvatanje Peruna od strane Normana, prema ovom proučavaocu, nije značajna epizoda u istoriji datog kulta, koji je postojao samo kod jednog dela Slovena. V. J. Mansika se opi­rao prihvatanju slovenskog porekla Perunovog imena; promenljivost formi u kojima se javlja (Peren, Perun, Porun, Porevn, imena mesta -Porinj, Perunj) dokazuje kontaminaciju neslovenske pozjamice sa slo­venskim elementom per-. Svestan da je normansko poreklo kulta u odnosu na Prokopijevo ranije svedočanstvo o bogu groma verodostojno, pisac je zastupao koncepciju koja ime Torove majke Fjorgin pove­zuje sa baltičkim imenom Perkuna, a oba ta određenja povezana su sa slovenskim Perunom. Pisac govori o tome da su nazive Perun i Perku­na Slovenima i Baltima dali Goti, za vreme svojih putovanja od Baltika do Crnog mora - malo verovatna teza s obzirom na nepostojanje Pe­runovog kulta kod zapadnih Slovena (o čemu će kasnije biti više reci). Važan je i sud Rožnjeckog, tj. da su Normani uticali na utvrđivanje Pe­runovog kulta u Rusiji, priznajući mu funkciju Tora, u koga su se kle­li . Koncepciju, koju je branio Mansika, o recepciji Perunovog kulta u dve etape od strane Slovena (zahvaljujući Normanima - oživljenog u drugoj etapi) pre njega je razvio A. Brikner, iako je ovaj sasvim dru­gačije zamišljao prednormansku etapu. Odbacivao je nadovezivanje na Fjorgin i uopšte osporavao je Perunovo germansko poreklo. Litvansku formu Perkuna smatrao je starijom (od -rk-}, jer etimološki odgo­vara latinskom quercus. Prvobitni baltički naziv Perkyn označavao je hrast; bog gromovnik ga je dobio s obzirom da gromovi udaraju u hrast. Kod Slovena naziv je dobio formu Peryn i Perun pod uticajem glagola pera (polj. piore - udaram). Perunov kult kod Slovena je iščezao u prvoj etapi, ustupivši mesto drugim božanstvima, u drugoj etapi obnovili su ga Normani. Autor nije pokazao da je Perunov kult znatno oslabio pre Normana; ova pretpostavka je nastala zbog preuve­ličavanja uloge Normana u istoriji Rusije. Današnja istraživanja po­kazuju da izvođenje Peruna iz zajedničkog, baltičkoslovenskog naziva Perkyn ne odgovara realnom stanju stvari. U indoevropskoj grupi po­stojala su dva oblika -r- i -rk-. Prvu predstavlja grčko uspavvo^, (ne­pouzdano nadovezivanje), tj. grom, hetitsko perunaš, stena, gde spada i Perun: drugu pak čini latinsko quercus, hrast i baltičko Perkun. Slovensko-baltičko terminološke razlikovanje, ako odbacimo književ­no nadovezivanje Perkuna na germanske uzore, moralo je biti veoma staro i prethoditi dolasku Slovena i Balta na istorijsko prostore.
Zahvaljujući etimološkim proučavanjima lingvistika je produbila poznavanje naziva Perun i njegovog porekla, koje očigledno seže do indoevropske prošlosti, iako prototip formi iz -r- i -rk- ostaje neodgo­netnut, a i okolnosti procesa koji je doveo do razdvajanja prototipa. Do cepanja je došlo u vreme insistiranja na razlici u indoevropskoj grupi, što ne mora da reflektuje na hronologiji postojanje natprirodnih sila imenovanih tim nazivom. Jer je poznato nepoklapanje imena i predmeta, da naziv često menja svoj sadržaj i da ista stvar dobija ra­zličita imena. I u datom slučaju slični nazivi: perunaš-uepavvot, (?)perkunas-quercus označavali su različite predmete. U celoj indoevropskoj terminološkoj porodici tog izraza dominira pojam grmljavina-munja ili grom, jer su uzvišeni hrastovi i stene najčešće bili meta u koju su udari­li gromovi. Zbog toga, možemo prihvatiti da je još u indoevropsku vre­me prototip naziva Perun određivao pojavu groma-munje slično grčkom izrazu uepavvbt, i današnjem litvanskom perkunas i poljskom perun. Grom-munja spadaju u one snažne i jezovite prirodne pojave, koje kod ljudi izazivaju užas, a neobičnošću šokiraju maštu; nećemo pogreški tvrdeći da je ljudska svest odvajkada razlikovala obične i neo­bične stvari i da je kao ekvivalent našem shvatanju natprirodnih poja­va, tj. kao meteorološka pojava, okvalifikovana kao nešto neobično i kao takvo spadala u domen kulta. Jedino je pitanje u kom smislu je poštovana. Možemo ukazati najmanje tri mogućnosti odavanja poštovanja gromu-munji: 1) kao prirodnoj pojavi, npr. jedna ruska srednjevekovna propoved pomenula je u istom smislu: kult munje i groma,sunca i meseca223; 2) kao hijerofaniji određene kategorije de­mona224, 3) kao hijerofaniji antropomorfnog boga. Poslednje dve mo­gućnosti sekundarnog su karaktera, nisu mogle da čine najstariju etapu kulta i da sežu do indoevropskih vremena, kada se ne može go­voriti o postojanju antropomorfnih božanstava, čak teško o postojanju demona, jer u različitim indoevropskim jezicima (hrast, stena) ekviva­lent izrazu "perun" ima različita materijalna značenja. Pojam uspav -vb£ naknadno je povezan sa Zevsom, a munja sa Jupiterom. Isto tako prihvatamo da su u indoevropsku doba grom-munja bili poštovani kao neobična, užasavajuća i frapantna pojava. Ova indoevropska forma kulta održala se, kao što ćemo videti, kod zapadnih Slovena sve do ne­stanka paganstva, s tim što to nije morala da bude pojava uzimana od­vojeno od neba, pre je bila shvatana kao funkcija neba - u prividnom skladu s prirodom stvari. Ovu pretpostavku potvrđuje ponašanje Tračana, koji su nebo smatrali odgovornim za bure225. U vezi s tim po­staje razumljivo da bog bure preuzima funkciju božanstva neba.
Prema tome, Perun je bio promenjeni bog neba. i to kako istočnih, tako i južnih Slovena. Razmišljajući o njegovom kultu kod za­padnih Slovena pozabavićemo se toponomastikom kao izvorom za Pe­runov kult. Sada ćemo preći na traženje daljih elemenata ruskog panteona. Ugovor između Svjatoslava Igoreviča i Vizantije iz 971. go­dine donosi u tom pogledu značajno svedočanstvo:

Ako se ne budemo pridržavali onoga što smo malopre rekli, neka ja i oni, koji su sa mnom i poda mnom, budemo od Boga prokleti, od Boga u koga verujemo, i od Peruna, i od Volosa, boga stoke, i neka požutimo kao ovo zlato, i neka nas naše oružje poseče.

I u ovom slučaju, kao i u Igorovom sporazumu, na prvom mestu je pomenut hrišćanski Bog, čak je Svjatoslav, koji nije voleo hrišćane, kod svojih vazala i družinika tolerisao primanje nove vere. Glavnu novinu ovog sporazuma predstavlja pozivanje na Volosa, "boga sto­ke", čije je tumačenje stvaralo ogromne probleme proučavaocima zbog poklapanja naziva i funkcije tog boga sa svetim Blažem...


Mada, što se tiče izvora, nema nade da se pitanje politeiza-cije poljske religije u početnom periodu stvaranja poljske države (reci­mo od 875. do 966. godine) može resiti neposredno ili na osnovu izvora. Još jednom ćemo se vratiti tradicionalnoj metodi traženja ele­menata opšteslovenskog panteona u Poljskoj, što bi omogućilo precizi-ranje koncepcije slovenskog prototeizma koju ovde branimo. Niderle nije sumnjao u to da su postojale opšteslovenska božanstva koja su bi­la poznata i u poljskim zemljama, iako malobrojna: Perun, Svarog, Veles . I Brikner se trudio da "umesto precenjenih Dlugoševih izmišljanja" da "presek poljskog Olimpa", smatrajući takode ta božan­stva i poljskim, tj. da su bila poštovana podjednako kod istočnih i kod polapskih Slovena570. Tako je u prvobitan poljski kult svrstao: Svaroga, ili Svarožića, ili vatru, Dažboga ili sunce, a Velesa-Volosa "samo kraj­nje oprezno". Pa ipak, istrebitelj Dlugoševog Olimpa podlegao je mitološkom iskušenju i na osnovu poljskih geografskih i ličnih imena -i pored nedostataka istorijskih izvora - preneo je na poljsko tlo (to­božnje) ruska božanstva, Rgela i Sima, izbacivši iz poljske mitologije Peruna, jer o njegovom kultu "van Rusije nema ni traga ni glasa"5 ~. Tom prilikom odbacivao je geografske nazive koji se odnose na atmo­sferske prilike, gromove, a ne na božanstvo. Ako korigujemo koncep­ciju dvojice najboljih poznavalaca slovenske mitologije onog vremena, koji obuhvataju pojavu u celini, tj. ako odbacimo nedokazane elemen­te, pa čak neverovatne, dakle Velesa, koji se pogrešno izjednačuje sa ruskim bogom Volosom, i Rgela i Sima, koji su nesporazumom ušli u panteon, ako razlikujemo Svaroga od Svarožića, koji su znamenje va­tre, i Dažboga-sunca, koji su, u suštini, prirodne pojave a ne kristalizo-vana božanstva, jer je reč o pojavama povezanim s kultom neba, onda će se pokazati da su u poljskim zemljama mogu uzeti u obzir samo dva božanstva: Svarog i Perun, iako je drugi sporan. Pitanje Peruna zahte-va ponovno razmatranje s obzirom na postojanje njegovog kulta kod zapadnih Slovena, jer, uprkos Brikneru, on nije bio stran ni južnim Slovenima, čiji su preci Anti u priličnoj meri upravo poštovali Peruna.
Trebalo bi se složiti s Briknerom da geografski nazivi stvoreni od naziva perun ili grom ne pružaju dovoljno dokaza za Perunov kult, ne toliko zbog toga što mogu poticati od osoba koje se zovu Perun i si, kako je smatrao ovaj autor, već pre svega iz razloga što su upamtila mesto gde je udario grom koji je "natprirodna" pojava u smislu "neo­bičnosti", hijerofanija neke natprirodne sile. Prema tome, božanstvo koje šalje gromove moglo je podjednako biti Perun, Svarog ili nebo, sa koga padaju gromovi. I onomastiku eleminišemo iz dokaza. Kriteriju-mom postojanja Perunovog kulta u Poljskoj trebalo bi smatrati činjeni­cu raširenosti tog kulta u Polablju i Rusiji, prema tome taj kult nije mogao mimoići Poljsku. Međutim, nalažena su imena koja slično zvuče u polapskom panteonu i koja su uzimana kao dokaz za postojanje po-menutog kulta. Tako je obodritsko božanstvo Prove često poistovećivano s Perunom, iako Helmold pominje nekoliko puta to ime i to uvek kao Prove574. Protiv poistovećivanja dva božanstva govori i njiho­va priroda - obodritski Prove je lokalan i skroman, a ruski Perun moćan. Već smo utvrdili da ne postoji razlog da se božanstvo Porenu-tius, koje pominje Saks, čita kao Porenut-Perunic, jer je drugi član tog imena nesunjivo glasio -vit. Osim toga, Porenutius je bio skromno, "privatno" božanstvo, tako da postivećivanje s Perunom ne dolazi u obzir. Takode nije verovatno da u Polablju, koje od svih slovenskih ze­malja ima najveći panteon, ime Perun nema potvrdu u izvorima, iako su značajna božanstva, poput Svarožića radgoskog ili arkonskog Sveto-vida, više puta i detaljno opisana u izvorima. Istina, normanski monah Orderikus Vitalis (umro 1142. godine) izveštava da su Lućičani, koji su 1069. godine podržali danskog Svena, između ostalog poštovali Tora (gromovnika, tj. Peruna?), mada je, bez sumnje, paganskim saveznici­ma Danske pripisao kult skandinavskih bogova. Nijedan izvor koji se odnosi na Polablje ne pominje da su tamošnji Sloveni poštovali Tora. I naziv za četvrtak, perunden kod polapskih Slovena govori o tome da se radi o nemačkom prevodu Donnerstag, a ne o perunovom kultu. Kod zapadnih Slovena uopste nigde nije utvrđen bilo kakav trag au­tentičnog Perunovog kulta. Prema Kolaru (1834), u jednoj slovačkoj pesmi "buoh Parom za oblakami" šalje gromove, ali čak i Niderle sum­nja u istinitost ovog podatka.

Činjenica raširenosti Svarogovog kulta kod Slovena, čiji trag je ostao u Rusiji u nazivu za vatru Svarožić, i odsustvo Perunovog kulta kod zapadnih Slovena objašnjavaju se time da je Svarogov kult bio sta­riji i opštiji kod Slovena, dok se Perunov razvio u kasnijoj etapi, i to sa­mo kod istočnih Slovena, odakle je prenet na Balkan. Istočno poreklo Perunovog kulta nalazi potvrdu u baltičkoj mitologiji, koja ima analo­gno božanstvo Perkunu (litv. perkunas). Oba ta srodna imena, iako se različito izgovaraju (od -r- i od -rk-}, odnose se na istu atmosfersku pojavu, koja je nesumnjivo postojala i pre formiranja slovenske (Pe­run) i baltičke (Perkunas) mitološke ličnosti. Međutim, Perkuni je kod Balta prethodila mitološka ličnost istog značaja, koja je odgovarala Svarogu, a kod Prusa se pojavljivala kao Curhe; mada kod Prusa nema potvrde za kult Perkune. Ovde, po svoj prilici, imamo posla s nekak­vim prastarim kultnim procesom potiskivanja Svaroga kod istočnih Slovena; utvrđivanje hronologije i izvora tog procesa omogućiće da se utvrde stari kulturni procesi kod Slovena, a istovremeno počeci religije kod lehickih Slovena.

Izvori potvrđuju terminus ante quem nastanka Perunovog kulta polovinom VI veka, tj. kada je Prokopije opisao slovenskog boga mun­je. Iako smelo, postojanje tog kulta možemo pomeriti u vreme pre ve­like migracije Slovena, koja je započela nakon raspada hunske imperije, polovinom V veka, pa čak i ranije, jer, kult tog božanstva Mordvinima nisu preneli Sloveni, već Balti, koji su ga poštovali kao Purgine-pas 79, do čega je moralo doći u razdoblju kada su na Mordvu snažnije uticali Balti, a ne Sloveni, tj. u ranijem periodu zarubinjecke kulture, koja istovremeno određuje terminus ante quem slovenskog Peruna. Prostorno ograničen Perunov kult kod Slovena govori u pri­log tome da taj kult nije bio samo rezultat spontanih procesa kod Slo­vena, već da se razvio i zahvaljujući spoljašnjim impulsima, koji su mogli postojati samo od strane relativno kulturno razvijenih stepskih naroda, koji su bili u kontaktu sa religiotvoračkim Sredozemljem i Istokom. Pri tom isključujemo pokretljive Gote, s obzirom na njihovu relativno kasnu pojavu iznad Crnog mora kao i zbog kontakta sa za­padnim Slovenima, kojima mora biti da su preneli i kult "boga munje". Zbog toga se obim mogućnosti sužava na iranske narode, ali je u pomenuto doba malo moguće da su na duhovnu kulturu Slovena mogli uticati sarmatski nomadski narodi, koji su uz to i rušilački, bez trajnog političkog središta nad Crnim morem; veća verovatoća postoji ako se okrenemo Skitima.

Skiti (ili pre njihova vladajuća klasa) su, prema Herodotu, prizna­vali politeizam. Ovaj istoričar je naveo grčka i skitska imena za bogo­ve, s tim što su prva istovremeno označavala grčko tumačenje skitskih bogova i govorila o grčkim uticajima. Herodot je na prvom mestu pomenuo Hestiju, božanstvo domaćeg ognjišta, kome je i u Grčkoj ukazi­vana posebna čast. Skitsko ime tog božanstva, Tabiti (ir. tapati, tatayati) značilo je "vatrena" boginja i prestavljalo ekvivalent zoroatrijskom kultu domaćeg ognjišta, Ataru ili Vatri, sinu boga neba, zva­nom Ahura Mazdah580.1 kod Slovena vatra je bila sin Svaroga-neba. U Herodotovom izveštaju dalje figuriraju sva ostala skitska božanstva: Zevs (skitski Papaios ili otac), Zemlja (Api) Zevsova supruga, Apolon (Goitosyros ili pre Voitosiros, prema Nibergu), Afrodita (Argimpasa što Niberg ispravlja u: Afrimpasa), Herakle, Arej i Posejdon (Thagi-masadas}. Grčki istoričar tvrdi dalje da Skiti nisu podizali bogovima statue, oltare i hramove, s izuzetkom Areju, čije skitsko ime ne navodi, ali čijem kultu posvećuje posebno poglavlje (IV, 62). U ovom skitskom kultu (znatno siromašnijem od grčkog) srela su se dva elementa, do­maći i grčki, koja se ponekad poklapaju, kao u slučaju Zevsa-Papaiosa, koji personifikuje indoevropsku božanstvo neba. Međutim, Zevsova supruga Zemlja nije analogna grčkoj Heri, jer njeno ime Api ukazuje na vode (očigledno kopnene); ovi supružnici nesumnjivo vode poreklo od indoevropskog kosmogonijskog mita o prvobitnoj povezanosti Ne­ba i Zemlje . Malobrojan skitski panteon dokazuje kasno i strano po­reklo tog politeizma, za koji iranski stepski narodi nisu znali. Kod Skita se prototeizam po izrazitim grčkim uticajem pretvorio u politei­zam, taj narod je neka grčka božanstva prihvatio u gotovom vidu, kao, recimo, Herakla i Areja. U slučaju kad Herodot ne navodi njihova skitska imena, očigledno znači da su ih u Skitiji poštovali pod grčkim imenima. Kod Skita je simbol Areja bio stari gvozdeni mač (IV, 62), a i kod Grka Arejev simbol je bio mač. Primanje grčkog simbola navodi na pomisao da je skitski Papaios, kao i grčki Zevs, bio vladar gromova, to jest bio je Keraunos i upravo to ime preveli su Sloveni, u početku najverovatnije kao Svarogov nadimak - Perun (Perin). Taj nadimak se kod istočnih Slovena pretvorio u ime božanstva, iako ga zapadni Sloveni nisu prihvatili, nastavljajući i dalje da poštuju Svaroga pod njego­vim tradicionalnim imenom. Ova slovenska mitološka pozjamica od Skita svela se na jedan element, naime na isticanje pojave bure u poj­mu Svarog-nebo i odgovarajuće promene imena tog božanstva u am­blem bure. Ova metamorfoza Svaroga u Peruna po svoj prilici nije nastupila u Herodotovo doba, kad su se slovenski Neuri nalazili dale­ko od središta skitske kutlure, čiji je uticaj iz tog razloga bio površan. Tek kada je na prelomu III-II veka pre n. e. pala skitska imperija, pod pritiskom Sarmata, Sloveni nosioci zarubinječke kulture, stupili su na terene kijevske zemlje, koju su pre toga zauzimali autohtoni narodi, koji su se nalazili pod skitskom vlašću, a koje su istrebili Sarmati582. Stvoreni su uslovi da se, od ostataka tih naroda, prime izvesni skitski religijski pojmovi, povezani u krajnjoj liniji s ličnošću Zevsa Keraunosa, koja je bila u skladu sa slovenskim prototeizmom. Ekspanzija Slo­vena zarubinječke kulture dovela je do predaje pojma Perun Baltima, koji su gromu dali svoje ime i tu formu preneli Mordvinima. Kontakti slovensko-iranskog pogleda na svet nisu se mogli svesti na jedan pojam - Perun, iako se njihovi tragovi u izvorima prepoznaju izuzetno retko, s obzirom na vremensku udaljenost. Međutim, dobro je poznata bli­skost pogleda na svet Slovena i iranskog naroda u određenju božan­stva: slov. bog-, st. pers. baga- označuje natprirodno biće uopšte, vodi poreklo od indoevropskog korena bhag- u značenju "dodeljivati'083. Odatle su nastala kod nas dva zanimljiva pojma: 1) bog- u smislu "darovalac bogatstva, sreće", 2) bog- u smislu samog "bogatstva, sreće". Verovatno je drugi pojam stariji, jer postoji litv. izraz baga- "imetak, blago". Iranskim uticajima trebalo bi pripisati slovenski naziv bog- u smislu natprirodnog bića, tačnije demona, jer se to značenje zadržalo u slovenskim jezicima do ranog srednjeg veka, pa čak i kasnije. U kon­taktu sa politeizmom ili monoteizmom to ime je dobijalo karakter odreditelja individualnog boga ili Boga. Darovalac sreće kod Slovena najpre je bilo biće koje je imalo indoevropske ime: deiuo-s, čiji je ekvi­valent kod Slovena potisnule novo ime: bog-, ali se staro održalo kod Balta i na litvanskom glasi dievas (lat. deus). Sloveni koji su na istoku kontaktirali sa iranskom kulturom nisu uspeli da prenesu svojoj zapad­noj braći ime Peruna u božanskom značenju, verovatno zbog toga što njegove reci o "primanju hrišćanstva" su konvencionalni obrt, a ne konkretna potvrda u izvorima masovne hristijanizacije
.
 
   
 
=> Do you also want a homepage for free? Then click here! <=